(CounterPunch, 29. 9. 2014)

Човек би помислио да ће до сада чак и самим Американцима постати јасно да им из Вашингтона непрестано шаљу читаву поплаву узастопних позива на узбуну, с којима се сваки пут изнова појављују у намери да народ преваре и да их опет подржи у спровођењу њихових нових тајних планова.

Јавност је већ насела на лаж да су талибани у Авганистану терористи у савезу са Ал каидом. Американци су против њих водили 13 година дуги рат, током којег се фирма Халибартон (Halliburton) Дика Чејнија (Dick Cheney) силно обогатила, скупа са још неким приватним инвеститорима, а тај се рат завршио само са још једним неуспехом Вашингтона.

Јавност је већ насела на лаж да Садам Хусеин у Ираку поседује „оружје за масовно уништавање” које представља опасност за Америку, па да – уколико САД не изврши инвазију на Ирак – Американци ризикују да се „над неким од америчких градова ускоро узвијори каква атомска печурка“. Са уздизањем ИСИСА-а, тај – већ увелико предуги – рат изгледа да је све само не и завршен. Милијарде долара нових профита улиће се у касе фирми из састава америчког војно-безбедносног комплекса, док се Вашингтон буде борио са онима који данас прекрајају нереалне границе на Блиском Истоку које су Британци и Французи исцртали још после Првог светског рата, након што су те територије преотели од пораженог Отоманског царства.

Америчка јавност је већ насела на лажи испричане о Гадафију и Либији. Та раније стабилна и просперитетна земља потонула је сада у потпуни хаос.

Америчка јавност је насела и на лаж да Иран има, или да припрема, нуклеарно оружје. Под санцкијама и оцрњен од стране Запада, Иран је своју оријентацију променио и већ се увелико окренуо ка Истоку, чиме је један од водећих произвођача нафте натеран да се измакне од нас и да се извуче изван свих западних утицаја.

Јавност је насела и на лаж да је Асад у Сирији користио „хемијско оружје против властитог народа”. Џихадисти које је Вашингтон послао да Асада збаце са власти, сада су, судећи по новој пропаганди из Вашингтона, испали најновија претња за Америку.

Највећа претња за цели свет јесте управо инсистирање Вашингтона на само његовој хегемонији. Та идеологија шачице неоконзервативаца основа је њиховог упорног инсистирања. Суочени смо са ситуацијом у којој шачица америчких неоконзервативних психопата узима себи за право да одлучује о судбинама читавих народа и земаља.

Многи још увек верују у све лажи које и даље из Вашингтона стижу, ипак свет све више увиђа да је управо Вашингтон највећа опасност за мир – па чак и за живот на планети Земљи. Тврдња да је Америка „изузетна и незаменљива” често се користи као образложење правa које Вашингтон сам себи даје да другим државама диктира властите услове.

Жртве бомбардовања које Вашингтон спроводи одувек су били цивили, а смрти којима су та бомбардовања узрок упорно производе нове и нове регруте за војску ИСИС-а. Већ данас чујемо позиве Вашингтону да опет спусти и своје „чизме на тле” Ирака. Иначе ће Западна цивилизација нестати, а главе ће да нам буду, једна по једна, одсечене. Новостворена пропаганда о „руској претњи” захтева повећане издатке за НАТО, и још већи број војних база у непосредној близини граница Русије. „Трупе за брзи одговор“ (quick reaction force) формирају се да буду одговор на непостојећу претњу руске инвазије на балтичке земље, Пољску и Европу.

Америчкој јавности је обично потребно годину дана, или две, три, па и четири, да уопште схвати да је преварена лажима и пропагандом, али је и овог пута та јавност глатко прогутала најновију серију лажи и пропаганде – па је и сад постала сва забринута и због ове најновије „претње”. Америчка јавност, изгледа, није способна да схвати да ако су прва, па друга, трећа, четврта и пета претња биле само унапред смишљене преваре, да ће то исто бити и она шеста, седма, осма и девета.

Штавише, резултат ни једног од поменутих напада америчке војске на било коју од поменутих земаља није поправио тамошњу ситуацију, како је Владимир Путин поштено приметио. А опет, и јавност и врли представници народа у Конгресу подржаће сваку нову војну авантуру, без обзира на читав списак ранијих превара и из њих насталих неуспеха.

Можда, кад би Американци – уместо идеалистичких бајки које им се данас нуде – своју историју научили каква је одиста била, можда би тада постали мало мање пријемчиви за овакве лажи, па би можда и њиховој влади постало теже да им кроз грло увек изнова протера властиту пропаганду. Препоручио сам раније за читање књигу Оливера Стоуна и Питера Кузника Неиспричана историја САД-а (The Untold History of the US), Народна историја САД-а (A People’s History of the US) Хаурда Зина, а сада препоручујем и ону Стефана Кинцера, Браћа (The Brothers), причу о дугогодишњој владавини Џона Фостера Далса (John Foster Dalles) и Алена Далса (Allen Dulles) у Стејт департменту и у ЦИА, и о њиховој демонизацији низа страних реформистичких влада, које су често успевали чак и да збаце са власти. Кинцерова историја завера браће Далс за збацивање укупно шест влада може да вам омогући врло добар увид у различите начине на које Вашингтон и дан-данас изводи своје операције.

Током 1953. су браћа Далс успела да отму власт изабраном лидеру Ирана, Мосадеку, а на његово су место поставили Шаха (Мохамеда Резу Пахлавија, сина), чиме су америчко-иранске односе дугорочно пореметили, све до данашњих дана. Американцима би још увек могло да се деси и то да буду уведени у скуп и бесмислен рат са Ираном, поглавито зато што су браћа Далс још 1953. затровала односе са њима.

Браћа Далс су збацила и популарног председника Гватемале, Јакоба Арбенза (Jacobo Árbenz), зато што су његове земљишне реформе угрозиле интересе једног од клијената адвокатске канцеларије Саливан и Кромвел (Sullivan & Cromwell) у власништву браће Далс. То је била Унајтeд фрут компанија (United Fruit Company). Браћа су покренула до тад невиђену кампању дезинформација којом су Арбенза оцрнили као опасног комунисту који је постао претња и за читаву западну цивилизацију. Браћа су као сараднике против Арбенза у ово укључили и диктаторе попут Сомозе у Никарагви и Батисте на Куби. ЦИА је организовала нападе из ваздуха, па чак и инвазионе војне трупе. Но, ништа се од планираног није могло догодити све док најшира могућа подршка коју је Арбенз до тада уживао међу обичним људима Гватемале није коначно била уздрмана. А за то су браћа ангажовала кардинала Спелмана (Spellman, надбискуп Римокатоличке цркве Америке), који је за тај посао даље ангажовао надбискупа [Гватемале] Росела и Арељана (Rossell y Arellano). „Његова Посланица пастви читана је 9. априла 1954. у свим црквама Гватемалe.”

Ремек дело пропаганде, пасторална посланица је Арбенза лажно приказала као опасног комунисту који је непријатељ и свих становника Гватемале. Фалсификованим радио-емисијама креирана је фалсификована реалност о победама побуњених „бораца за слободу” и о војницима који у гомилама дезертирају и напуштају војску. Арбенз је захтевао да УН пошаље проматраче да би на лицу места констатовали шта је од свега тога истина, али је Вашингтон спречио да до тога заиста и дође. Амерички новинари, са изузетком Џејмса Рестона (James Reston), све те лажи су здушно подржавали. Вашингтон је, што претњама што новцем, успео да за своје планове придобије и више високих официрa војске Гватемале, који су на крају Арбенза присилили да сам поднесе оставку. ЦИА је одабрала „ослободиоца” – и за то га добро потплатила – пуковника Кастиља Армаса (Castillo Armas), који је као Арбензов наследник преузео функцију председника државе.

Недавно смо имали прилику да врло слично изведену операцију одгледамо изведену и у Украјини.

Председник Ајзенхауер је одао признање и изразио захвалност ЦИА на томе што је онеспособила „комунистички мостобран унутар наше хемисфере”, а државни секретар, Џон Фостер Далс, на националној телевизији и радију одржао је говор у којем је изјавио да су догађања у Гватемали „разоткрили све опаке и зле намере Кремља”. А све то поред ничим оспорене чињенице да су само браћа Далс били једина страна сила која је у то доба дејствовала унутар граница Гватемале.

А оно што се стварно догодило јесте да је демократски изабрана реформистичка влада била збачена зато што је одлучила да као компензацију Јунајтед фрут компанији за њихово претходно национализовано, а раније необрађивано, земљиште исплати управо исту ону цену коју је компанија сама за њега навела да му је вредност у свом захтеву за повраћај пореза. Водећа америчка адвокатска канцеларија, или прецизније – креатори америчке спољне политике, Саливан & Кромвел, нису никад ни имали намеру да допусте да било која па макар и демократска влада надјача интересе клијената њихове адвокатске канцеларије, а поготово не када се зна да су, како јавни тако и прикривени, старији партнери и власници те фирме под својом контролом држали и јавну и тајну инострану политику САД. Многи чланови ширих породица овог братског двојца раније су инвестирали у Јунајтeд фрут компанију, па су њих двојица у погон једноставно ставили све ресурсе ЦИА, Стејт департмента и америчких медија у службу заштите властитих приватних интереса. Екстремна спремност америчке јавности да прогута сваку понуђену лаж, корумпирани амерички медији и индоктриниран и немоћан Конгрес, омогућили су да браћа Далс успешно са власти свргну и овог демократски изабраног владара.

Обратите пажњу на то да се та епизода са искоришћавањем америчке владе у циљу заштите приватних интереса догодила пре читавих 60 година, много пре него што су се појавили корумпирани режими Клинтона, Џорџа Буша млађег и сада Обаме. А без сваке сумње, тога је било и раније.

Следећа жртва коју су браћа Далс узела на нишан био је Хо Ши Мин. Хо, националистички вођа, затражио је од Америке помоћ у намери да Вијетнам ослободи од француске колонијалне власти. Но Џон Фостер Далс, убеђени и самозадовољни антикомуниста, и Хо Ши Мину је досудио да одигра улогу „комунистичке опасности”, која је опет намерила да – попут домина које се руше – савлада западњачка невинашца. Национализам и анти-колонијализам, тврдио је Фостер, били само су танак вео испод којег се крила подла комунистичка субверзија.

Пол Катенберг (Paul Kattenburg), тадашњи референт Стејт департмента за Вијетнам, предложио је да уместо рата САД Хо Ши Мину доделе 500 милиона долара као помоћ за обнову земље од последица рата и лоше владавине Фанцуза, а што би учинило, тврдио је он, да Вијетнам буде мање зависан од подршке Руса и Кинеза, па следом тога и да се ослободи од њихових свакојаких других утицаја. Хо Ши Мин је исти апел Вашингтону неколико пута поновио, али је ђаволски недостатак флексибилности браће Далс онемогућио било какав смислен и сувисли одговор. Уместо тога, додатно закувана и узбуркана хистерија браће Далс због „комунистичких претњи” угурала је САД у дуготрајан и прескуп фијаско, боље знан као Вијетнамски рат. Катенберг је касније написао да је равно самоубиству за Америку било то што је „сама себи одсекла уши и ископала очи, што је ушкопила властите аналитичке способности, што је саму себе искључила са истине, а све то је учинила само због слепих предрасуда неколицине људи на самом врху власти“. На велику жалост Американаца и читавог света, кастрирана способност за аналитику изгледа да и даље остаје најјача карта у шпилу Вашингтона.

Следеће мете браће Далс су били председник Индонезије Сукарно, премијер Конга Патрис Лумумба и Фидел Кастро. Но, тадашња завера против Кастра доживела је тако поражавајући неуспех да је и сам Ален Далс због тога био отеран са до тадашњег положаја. Председник Кенеди је уједно изгубио и поверење у агенцију коју је овај предводио, па је његов брат Боби, тадашњи државни тужилац, намеравао да после Џоновог реизбора ЦИА као организацију разбије на хиљаде ситних делова. А пошто је председник Кенеди већ уклонио Алена Далса, ЦИА је одмах схватила каква јој опасност од њега тек прети, па је не чекајући на то – прва повукла потез.

Ворен Нутер (Warren Nutter), председник комисије пред којом сам бранио своју докторски дисертацију, касније Помоћник министра одбране за питања међународне безбедности (Assistant Secretary of Defense for International Security Affairs), своје је студенте подучавао да – ако америчка влада жели да задржи поверење људи, а што је уједно и нужан предуслов демократије – политика владе мора да буде афирмација свих наших базних принципа и да мора да одржава сталну и отворену комуникацију са њима. Скривени планови, какви су били и они браће Далс, па и они режима Клинтона, Буша и Обаме, нужно се ослањају на тајност и на манипулације, па отуд нужно код обичног света изазивају најмање неповерење. Па чак и ако су мозгови Американаца толико испрани да то више сами ни не примећују, многима из других држава још увек нису.

Тајни планови америчких влада су Американце – и пуно других људи широм света – до сада изузетно пуно коштали. У самој суштини, испада да су браћа Далс[1] креирала и сам Хладни рат својим тајним плановима и анти-комунистичком хистеријом. Тајни планови су Американце приморали да воде много дугих, скупих и непотребних ратова: у Вијетнаму, и ове последње на Блиском и Средњем Истоку. Тајне намере ЦИА и планове за војну интервенцију са намером да се промени режим на Куби коначно је блокирао председник Џон Ф. Кенеди, што је на крају резултирало атентатом на њега и његовом трагичном смрћу; а управо је Кенеди, уз све своје бројне мане, изгледао као неко ко је лако могао да оконча Хладни рат, читавих 20 година пре него што је Роналд Реган искористио прилику која се, пуно касније, њему указала.

Тајни планови су доносили превагу код одлучивања, и то у тако дугом периоду да су чак и обични људи у Америци увелико постали корумпирани. А стара изрека каже „риба увек од главе смрди”. Трулеж из Вашингтона сада прожима читаву нашу земљу.

Пол Крејг Робертс (Paul Craig Roberts) је био помоћник mинистра финансија (Assistant Secretary of the US Treasury) и придружени уредник (Associate Editor) Волстрит журнала

Са енглеског превео: Стеван Бабић

[1] Прим. ур: У оригиналу „браћа Фостер“.

Categories: Посрбљено