Мој српски пријатељ Ђуро се жали поводом садашње политичке ситуације у Србији: „Ми једноставно немамо за кога гласати! Много је партија, али у принципу оне се не разликују једна од друге, притом ниједна од њих не одражава ни наде народа, ни интересе наше земље. Натурају нам идеје и вриједности које су нам туђе, гурају нас на пут ’развоја’, који одговара Њемачкој, Великој Британији и САД, али никако нама. Као резултат, да би изабрали ’мање зло’, принуђени смо да гласамо не ’за’, него искључиво ’против’ некога. Или једноставно не гласати. Зато није чудно што ситуација постаје све гора. Ми сами се данас данас налазимо у веома сложеном положају и ништа ту не можемо урадити. А Русија, нажалост, поклања Србији недовољно пажње. Потпуно недовољно.“

С такве тачке нема ничег чудног – ја се лично с тим сусрећем веома често. При том, не само у комуникацији са Србима, него и са представницима многих других братских народа. На примјер, Бугарима и Украјинцима. Суштина је у томе да постоји „Велики брат – Русија“, који „ће доћи и ријешити све наше проблеме“. И не просто „доћи ће“ него је чак „дужан и обавезан“. Мене то чуди и обесхрабрује. Зар неко, нека је чак и „Велики брат“, мора чинити избор за нас? Зар неко може проживјети за вас ваш живот? Зар ви нисте обавезни да одредите будућност ваше дјеце и ваше земље? Да слажем се са тим, да за вас то чине Американци и Западноевропејци. Зар ћете ви бити срећни, ако то буде радио неко други осим вас. Чак и „Велики брат“… Познавајући Србе ја сам увјерен у потпуно супротно.

Хајде да се сјетимо наше не тако давне прошлости – Совјетског Савеза и Југославије. Обје земље, блиске једна другој историјски и културно, као нико други, изабрали су у своје вријеме социјалистички пут развоја. „Велики брат“ је активно помагао Југославију и ,чак, сувише активно, а резултат тога је да су се Југословени одлучили за свој пут, а СССР за свој. Русофили, којих је у земљи било много, подвргавани су жестоким репресијама, а највећа пријетња за Југословене одједном је постала Совјетска армија – она иста која је ослобађала Европу, укључујући и Југославију, од њемачког фашизма. У исто вријеме за најбоље „пријатеље“ Југословени су одмах одредили САД и Велику Британију. Притом СССР није имао план освајања социјалистичке Југославије. Зато није потпуно јасно зашто су данас многи Срби упорни у томе да Руси опет стану на исте те грабље. Међутим, сами Срби, у очекивању „Великог брата“ жале се на тежак живот, али настављају са нечињењем. Парадокс!

До чега таква животна позиција може довести? Хајде да видимо на примјеру Бугарске. Ова земља чини практично све што од ње захтијевају САД и ЕУ и одавно је већ фактички изгубила своју независност, како економску тако и политичку. Зар је њеним становницима од тога постало боље? Бугарска је једна од најсиромашнијих земаља Европе и њени грађани настављају да сиромаше. Али сами Бугари чине веома мало како би то исправили. То је стога што „треба доћи ’Велики брат’ и ријешити све наше проблеме“. Уосталом, понеко се већ помирио с „новом реалношћу“ живота у режиму колоније. Мада, тешко је не примјетити, само богати чланови ЕУ постају богатији, а сиромашни постају сиромашнији.

Најјаснији примјер је Украјина. Када је почетком ове године постало јасно да САД, уз подршку својих „млађих партнера“ из ЕУ (које су већ престале да показују знаке своје политичке самосталности) желе да претворе Украјину у своју наредну колонију, само становништво Крима, практично у пуном саставу, консолидовано је иступило против тога. Зато када су се обратили Русији за помоћ, „Велики брат“ је могао потпуно да их заштити. И данас је Крим у саставу Русије – тако су жељели људи који тамо живе. Каква је ситуација створена у остатку Украјине? Око 80% од 45 милиона становника те земље је подржало и подржава приближно исту позицију као и становници Крима. Они не желе да прекидају да рођачке, духовне, културно-историјске и економске везе са Русијом, а тим прије да живе у западноевропској колонији којом управљају амерички намјесници. Међутим, велики дио тих људи сједи и чека „Великог брата“, који је „обавезан да дође и ријеши све све наше проблеме“. Тако је и у Одеси – а то је, између осталог, милионски град – изашло око 500 људи да штите своја права, а против њих су проамеричке „власти“, и олигарси који их подржавају, упутили око 2000 побуњеника (револуционара), доведених углавном из других региона Украјине. Ужасни исход тога свима је познат. А сви остали становници Одесе су наставили и настављају да чекају „Великог брата“. Само у двије области Украјине, Доњецкој и Луганској области, људи су сами устали у заштиту својих интереса. Али чак и овдје нису сви – од 7 милона становника та два региона, само десетина хиљада.

Хајде да се сјетимо да је у току проведених референдума почетком ове године скоро 90 % становиника иступило за самоопредјељење и против политике коју проводи руководство Украјине, које је дошло на власт уз свестрану подршку САД-а подсредством оружаног удара (преврата). Они, такође, чекају да неко други ријеши њихове проблеме. И како је реците „Велики брат“ могао да их заштити? Чак и то што су Руси нису дозволили крвопролиће на Криму, Запад не може да опрости Русији. Већ због тога Руси су били притиснути санкцијама са свих страна. И, пазите – нико у овој ситуацији „Великом брату“ не помаже…А замислите шта би се десило да је Русија увела војску да заштити 500 људи у Одеси? Или чак 50 000 до 100 000 људи у Доњецкој и Луганској области… Да, управо толико, па сви остали (ако изузмемо жене и дјецу) просто сједе кући или су избјеглице у Русији. У Русији проклињу САД скупа са Европом и Кијевску хунту и чекају када ће све то само од себе нестати.

Таква животна позиција је довела до тога да Украјине нема као цјеловите државе, а то што је још остало на њеним рушевинама не припада више Украјинцима него онима који стоје иза нове украјинске власти. Данас је немогуће претпоставити што ће бити с том територијом даље, али је очигледно да може бити још много горе. Русија се, пак, не може мијешати у ову ситуацију директно, док 80 % становништва буде сједило кућо, а осталих 20% пуцало уз подршку САД у леђа Русима, који су дошли да помогну братском народу. Можемо се надати да ће Украјинци сами изаћи из тог необјашњивог окружења. Мада, очигледно је, ако би се то десило одмах никаквог грађанског рата у Украјини не би ни било. И, уопште, све би било другачије.

Но, хајде да се вратимо Србији. Зар Срби желе да понове пут Бугара и Украјинаца? Увјерен сам да не желе. Али за то не треба чекати. Зар политичке партије, које ће одговарати интересима Србије и Срба, треба да оснују Руси? Зар је за улазак у те партије и гласање за њих потребан још неко сем становника Србије? „Али је наш положај данас веома тежак“ – рећи ћете ви. А ко је рекао да ће бити лако? Штавише, осим вас самих нико то не може урадити. А од тога зависи и судбина ваше земље и будућност ваших потомака, и историја Срба и будућност српске цивилизације у цјелини. Ситуација је сложена, то је тачно. И Русија ,наравно, жели и може помоћи. Али коме конкретно? Оним партијама и владама које не одговарају интересима Србије и Срба? Учините тако да „Велики брат“ има коме да помогне. И не треба чекати да неко све уради за вас, јер ћете ви сами бити први незадовољни. Али и знајте процијенити ту помоћ коју вам покушава показати Русија – засад то Србима због нечег не успијева. Узмимо на примјер учешће „Газпрома“ у акционарском капиталу НИС-а.

Испочетка нико није био заинтересован за куповину, обнову, а самим тим и за развој овог предузећа, осим руског „Газпрома“. То је стога што Срби просто нису имали новца, а у планове западноевропских и америчких инвеститора и политичара очигледно не улази стварање снажне индустрије у Србији и јачање економских позиција земље у Европи. Зато су биле само двије варијанте развоја догађаја: угасити предузеће или га продати „Газпрому“. Чудно је, али овај потпуно једнозначан и очигледан избор српске власти никако нису могле учинити и разматрали су га више од годину дана губећи вријеме… Међутим, треба признати, да је избор био, ипак , у интересу Србије, а не њених западноевропских и америчких „партнера“. А интереси Србије овдје се поклапају са интересима Русије. Па, Русија је природни савезник Србије и Руси су заинтересовани за јаку Србију. Још 2009. године НИС се налазио на ивици банкротства. Сви производни капацитети компаније застарјели су морално и физички, производња нафте и гаса смањивала се већ низ година, нафтнопрерађивачка снага била је озбиљно уништена током бомбордовања НАТО-а, а произведено гориво није одговарало савременим стандардима, што је не само погубно утицало на економију, него је кардинално смањивало приход од њиховог извоза. При том, у тренутку продаје компаније руском инвенститору дугови НИС-а износили су скоро 450 милиона евра.

„Газпром“ је купио 51 % НИС-а за 400 милона евра и преузео обавезу да инвестира у најскорије вријеме у реконструкцију предузећа минимум 500 милиона евра. И већ 2013. године НИС се промијенио до непрепознатљивости: производња угљеводоника је скоро дупло порасла, квалитет прераде се повећао на рачун инвестиција до средњоевропског нивоа (према неким показатељима чак више), квалитет горива – до класе Евро-5. Компанија је у потпуности отплатила дугове и не само да је постала рентабилна, него је по билансу из 2012. године први пут након много година исплатила акционарима (међу које, уосталом, улазе влада и становници Србије, којима припада 44% акција НИС-а) дивиденде у висини 25% од чисте добити. Од банкрота НИС се претворио у највећег пореског обвезника земље, формирајући, само на рачун пореза, 13% доходовног дијела буџета, осигуравајући при том више од 8% националног БДП-а Србије. Уосталом, планови развоја компаније тиме нису завршени – прошле године руководство НИС је изјавило да узима на себе добровољну обавезу да инвестира у производњу минимум 1,5 милијарди евра само у наредних неколико година, развијајући и производњу, и прераду, и промет (укључујући трговину на мало).

Али хајде да погледамо како је на све то реаговало српско друштво. Умјесто захвалности покушавају да окриве Русе да су купили НИС будзашто. Чак има и покушаја да се иницира преиспитивање приватизације компаније. Заориле су се оптужбе за корупцију. Међутим, напоменимо, прво што је предузео „Гаспромњефт“, да би исправио тежак положај у НИС-у од тренутка свог доласка – било је да учини пословање максимално транспарентним да би се искључиле све могућности за корпцију, бавили се смањењем трошкова. Један од најсложенијих проблема био је оптимизација броја запослених. А ево зашто. Власт у Србији стално се мијењала, и сваки пут када је на изборима побјеђивала нова партија, она је постављала своје чланове на руководећа мјеста НИС-а. А ови су, природно, доводили са собом нови тим. А сарадници којима су они долазили на смјену, такође су остајали у компанији – једноставно су их премјештали на друга радна мјеста. На тај начин, у моменту појаве Руса у Србији, у НИС-уз се скупило (нагомилало)неколико генерација политичара са својим десантом. А то су једноставно били огромни губици за компанију.

Ипак, у складу с споразумом акционара компаније – влада Србије и ОАО „Газпромњефт“ – просто се није могао смањити вишак радника. Зато су људи напуштали компанију искључиво добровољно и при том њима су исплаћиване солидне новчане отпремнине. Можда то, што су се затворила солидна мјеста, некога у Србији јако љути. Није искључено (уосталом, и сами Срби знају куда иду средства, добивена од приватизације НИС-а, и куда иду „руски“ порези оних 13% доходовног дијела буџета и 8% БДП). Али можда је и овако, западни старатељи, који контролишу српску власт, просто нису очекивали, да ће Руси успјети, не само да оживе НИС, него су га извели и на нови ниво развоја. Нажалост, сами Срби, као да то уопште нису процијенили. Ето вам помоћ…

Још један пројекат, који овдје треба поменути је Јужни ток. Он је користан у свим односима Русије, Србије и Бугарске и, уопште, за цијелу Европу. Али ни у ком случају није користан за САД (искључиво због политичких мотива). Шта ће он дати Србима? Оно, што је на самој површини: поруџбе за градњу и многе друге послове у току изградње гасовода, поруџбе за услуге, постројења за транспорт гаса, нова стална радна мјеста, додатне количине гаса за становништво, индустрију и пољопривреду, пораст енергетске безбједности Србије. Посљедњи фактор, уосталом, посебно је важан, јер у случају прекида испоруке руског гаса у Европу преко територије Украјине Срби и Бугари ће први осјетити недостатак. И управо они неће имати гријање ако се испорука прекине у зиму. А, Њемачку, на примјер, то неће дотицати. Али како на све то реагују у Србији? Српске власти чине све да успоре (закоче) овај пројекат због интереса САД, а не никако у интересу Србије и Срба. Чиновници схватају, да је, као и у случају с приватизацијом НИС-а, то супротно логици. Но, очигледно, те противрјечности неко добро плаћа. Ето вам још помоћи…

А шта је са обичним Србима, шта је са народом? А народ, чини се, наставља да чека „Великог брата“. Чак не примјећујући у потпуности осјетну помоћ од њега…. и ништа не ради, позивајући се на тешку ситуацију. Зато, што нема за кога гласати, партије се не разликују један од друге, ниједна од њих не одражава очекивања народа и интересе земље, намећу се туђе идеје, вриједности и путеви „развоја“. Али нико, осим Срба ту ситуацију неће моћи исправити. Није ли вријеме нешто мијењати?

http://pravosudovs.livejournal.com/28290.html

ПРЕВОД: Милана Бабић

(Евроазија.инфо, 23. 9. 2014)

Categories: Преносимо