Зоран Ђуровић: О тези М. Петровића да су богомили из српско-византијских средњoвековних извора Латини

Сажетак

Српски историчар и византолог Миодраг М. Петровић, још од 1995. је изашао с тезом да су богомили, кудугери, наватијани, бабуни, који се помињу у српским и византијским средњевековним изворима, у ствари Латини римокатолици, а да богомила као радикалних дуалиста никада није било у Србији. Како ниједан нама познати извор не вели експлицитно: богомили су Латини, Петровић своју аргументацију базира на једној ингениозној интерпретацији извора. Он полази од познатог механизма етикетирања, кога налазимо и у Законоправилу св. Саве, где се вели да се сада месалијанци зову богомили – бабуни. Међутим, само поглавље и говори о правим месалијанцима богомилима, не и о Латинима као новим богомилима.

zd-mpetrovic

Први православни полемичар са богомилима, Козма Презвитер, говори да је у центру њихове побожности молитва, што потврђује и св. Сава назвавши месалијанце молабницима. То је један од елемената који здружује месалијанце и богомиле. Други византијски извори виде у богомилству мешавину павликијанаца (=манихејаца) и месалијанаца. Дуалисти су по антономазији, тврде да Исус није бог по природи; евхаристијски хлеб и вино су само симболи; одбацују иконе, крст, Стари завет, свештенство… Како су богомили дуалисти, Петровић излази са тезом да су Латине Средњовековни назвали богомилима, јер су ови дуалисти пошто су почели да исповедају јерес уневши Filioque у 8. члaн Никeoцaригрaдскoг Симвoлa вeрe, тј. увевши два начела у Тројици. Међутим, ова диархија никада није могла да послужи као синоним за стари онтолошки дуализам. Ниједан древни источни полемичар са Латинима није их назвао богомилима/манихејцима, мада је и сам Фотије имао прилике за то, јер је Латине оптужио за увођење диархије у Тројици. Нико од њих, другим речима, није се руководио Петровићевом логиком која у filioque-у види дуализам.

Петровић ће и у хиландарском ћирилском рукопису бр. 230, препознати у Новацијановој јереси, која је позната под именом катари, римокатолике, јер је Нават био расколник Римске цркве и нагињао је монтанистима, а ови су хулили на Духа Светог, као и потоњи Латини. Међутим, уопште није тачно да су монтанисти и новацијани хулили на Духа Светога. Само кроз инсистирање на чистунству долази до местимичног спајања катара са монтанистима, а то и служи Никодиму химнографу да у наватијанима види синоним за богомиле, тј. средњовековне катаре.

Омиљени Петровићев сведок тезе да су се нови дуалисти римокатолици звали богомилима је св. Симеон Солунски, који би, према њему, тврдио да их уопште не треба звати хришћанима, јер су они иконоборци, мада знамо да католици никада нису забранили иконопоштовање. У ствари, Симеон нам у продужетку објашњава зашто богомиле не треба сматрати хришћанима: „јер они поричу све црквене тајне… и свете иконе са њима“, док старе иконоборце треба сматрати хришћанима, јер су они одбацивали само иконе, док су, за разлику од богомила, имали све друге црквене сакраменте. Симеон каже и да верујемо да ћемо учествовати у дару и благодати Божјој, а не у суштини, како уче безбожни месалијани и богомили, што би за Петровића били Латини. Овде је посреди паламитска контроверзија у којој су се стране међусобно оптуживале за месалијанство, тако да нема ништа заједничког са Латинима.

Исто важи и за назив кудугери, који се јавља код Симеона Солунског, а  Петровић нас уверава да је он ознака за Латине. Међутим, када се прочита Симеон бива јасно да ови кудугери немају ништа заједничко са оним што знамо о католицима. Такође и манускрипт Oxford Christ Church 49, говори о кудугерима, одакле је несумњиво да се ради о богомилима, а не о Латинима.

Такође је неубедљива теза да је Стефан Немања сазвао сабор против Латина и да их је прогонио, или да је св. Сава бранио, „исправљао“ веру, од Латина. Ти богомили се, према Петровићу, осуђују и у 85. члану Душaнoвoг Зaкoникa, као бабуни, тј. римокатолици, а та бaбунска рeч била би filioque. То би значило да је Душанов закон ставио католике у илегалу, а у ствари је сaмo забрањивао латински прoзeлитизам. Католици су у Душановом царству били легалне особе, док је он као млади краљ, ратовао против бабуна, што је продужетак политике његовог деде краља Драгутина који је 1291. затражио од Папе Николе IV помоћ у борби против богумилске јереси, одакле је јасно да ови не могу бити католици. Да су богомили заиста то, а не Латини, сведочи и Српска редакција Синодика у Недељу православља, која их назива хулитељима на иконе, и заступницима бадунске јереси. Једина несигурност око употребе речи „бабуни“, као синонима за Латине, постоји у тексту Константина Философа Костенечког, али се и она може протумачити у сагласности са свим осталим сведочанствима, а не нужно у кључу Миодрага Петровића.

(Теолошки погледи, 2/2014, стр. 349-404)

ПРЕУЗМИТЕ ЦЕО РАД (PDF)

Advertisements


Категорије:Разномислије

6 replies

  1. @ Зоран Ђуровић

    Искрено, Ваш чланак (ПДФ) сам прошао дијагонално. Према мом мишљењу, паралеле проф. Петровића су у најмању руку чудне.

    Знао сам за следећи податак, али сам га уједно пронашао на Интернету:
    „Писмо папе Климента V упућено краљу Милутину садржало је услове за спровођење уније. Поред канонских одредаба око увођења filioque у Србији и признања папског примата, уговор је подразумевао и најригорознију ставку, развлашћења постојећег вишег свештенства у Србији и нова постављења из Рима, с тим да убудуће архиепископ добија палиј из Рима, као њему потчињен.
    Да ли је Србија те 1308. године била близу католицизму, тешко је рећи, посебно због деловања папског захтева о смењивању српских православних архијереја. Краљ Милутин је био изризито толерантан према вери, илуструје то и један црквени скуп из 1305. године на који је, поред два православна и два католичка свештеника, послао и једног богумилског дједа (…)“

    Ерго, правила се разлика између свештенства и „д(ј)едова“.

    * * *

    Замолићу Вас за коментар на нека питања која сам поменуо и сместио овде:
    https://stanjestvari.com/2014/09/24/%D1%92%D0%B0%D0%BA%D0%BE%D0%BD-%D0%BD%D0%B5%D0%BD%D0%B0%D0%B4-%D0%B8%D0%BB%D0%B8%D1%9B-%D0%B0%D1%85-%D1%82%D0%B5-%D1%81%D1%82%D1%80%D0%B0%D1%81%D1%82%D0%B8/#comments

    Одговор није хитан.

    Свиђа ми се

  2. @ Инжењер Дејан
    Хвала на „нормалном“ коментару! Да смо у „нормалној“ земљи, не бих се ни захваљивао на овом. Али, имах скоро неке коментаторе…
    Мислим да смо у Милутиново време били изузетно близу унији. Написао сам и један текст о томе: Хагиографска… овде објављен.
    Питања сам видео пре неки дан, јако су интересантна, али мислим да би наш Ненад требало да одговори на њих, а ја ћу гледати да дам неки допринос. Јако је тешко одговорити на њих а да човек буде исправно схваћен. Но, покушаћу… Свако добро!

    Свиђа ми се

  3. Изванредан чланак. Ипак, послаћу га Станоју Бојанину на рецензију:))

    Свиђа ми се

  4. Историјски часопис није хтео да објави овај текст. Наведена 2 аргумента: 1) Превише личан, превише се бави Петровићем, 2) Превише теолошки.
    Ниједан аргумент није био доведен у питање.
    То је наша сцена: болно се открило да се пустају ствари које су овде чињенично демолиране (побегне им да се аутор зове другачије, да се текстови касапе, да је интерпретација више него на танким ногама). Отприлике као када бих од Миће тражио да објави мој текст о Стефановићевом докторату. За разлику од Стефановића, Петровић јесте научник иако подржава тезу коју сам критиковао. Проблем је са нашим институцијама у којима се не ради. Не ради озбиљно. Опет, Петровић је научник, иако сам настојао да покажем сву неоснованост његове реконструкције.
    Што се тиче аргумената, 1) не могу да се бавим нечијом тезом а да му име не помињем, 2) сви Петровићеви аргументи се своде да су Латини дуалисти (богомили) јер су увели филиокве, што је теолошки аргумент. Омиљени његов аутор је Симеон Солунски који је теолог. О чему да пишем?

    Свиђа ми се

  5. РЕПУБЛИКА СРПСКА КРАЈИНА
    ВЛАДА И СКУПШТИНА У ПРОГОНСТВУ
    11000 Београд, Змај Јовина 15
    Тел. 063/495-051, vladarsk@gmail.com
    Бр. 29/17 – 30. I – 7525 (2017)

    И СРБИ ТВОРЦИ СВОГ СТРАДАЊА – XV
    – БОГУМИЛА НИЈЕ БИЛО –

    Влада и Скупштина Републике Српске Крајине у прогонству Вам скрећу пажњу о страховитом покољу Срба у Другом светском рату – што учинише: Хрвати (католици и муслимани), Немци (и Аустријанци), Мађари, Шиптари и Бугари. То је обновљени покољ Срба, јер се такав десио и у Првом светском рату – што учинише Аустроугари, Немци, Шиптари и Бугари. У сваком је побијено Срба више од једног милиона. Уз то, Срби су губили историјске земаље, од Срба су се стварале несрпске нације, српски језик се означавао другим именима (македонским, хрватским, бошњачким, црногорским…), српско културно благо је проглашавано благом других народа, Срби су присиљавани да из православне вере прелазе у католичку и исламску… Ове нецивилизоване и геноцидне мере над Србима су спроведене одавно, а и у време разбијања Југославије од 1990. до 1999. године. Све је то програмирано (столећима) у кабинетима државника Западне Европе, Ватикана и Турске. Српски државници и српски научници нису били свесни – да је реч о стратегији – од које споменуте државе никад не одустају, те није одговарајуће поступано, да би се то спречило или, на неки начин, избегло. Срби су се бранили кад је то било касно, па су следили огромни људски губици, отимање српске земље, уништавање и присвајање српске културне баштине, итд.
    Српски државници и научници прошлог времена нису схватали – да се противсрпске мере припремају у току мира, те су и сами (несвесно) помагали њихово остваривање. Тако су се претварали у творце сопственог страдања. То српско државно и научно слепило запањује. Траје и од 1945. године до данас! Не примећују да је и Други светски рат (1941-1945) коришћен да би се избрисали српски (словенски) трагови из древних времена и раног Средњег века, те да би одлике наших предака остале онакве како су приказане у службеној повјести (историји). А у овој друштвеној науци су о Србима (Словенима) уписане измишљотине (у погрдном смислу). То су учинили државници и научници германских и романских државе, у сагласности с Ватиканом. Тако су унели у научне књиге да су преци Срба (Словена) били нецивилизовани, варвари, неписмени, непокрштени… и да су их, тек у 9. столећу Нове ере, описменили и покрстили Грци и Западноевропљани! Даље, уписали су у школске и научне књиге да Срби (Словени) до 7. столећа нису живели ван подручја руских река Дњепра, Дњестра и Висле, чиме су уклонили истину да су преци свих данашњих Словена били у каменом добу становници Балкана, Средоземља и Паноније. И данашњи српски државници и научници подржавају ова кривотворења Запада и Ватикана, чиме уклањају чињенице да су преци Срба (Словена) творци прве писмености на свету, чије је писмо Винчанско – пронађено у Лепенском виру и Винчи – на обалама Дунава – у данашњој Србији. Такође, уклањају и открића америчког академика и професора на Оксфорду, Анатолија Кљосова, који је, на основу ДНК, открио да су преци Срба (Словена) живели на Балкану пре 12.000 година.
    Уз овакве фалсификате, српски државници и научници су уклањали српску културну баштину и о њој се све мање говорило у научним и школским књигама. Тако се и српска културна баштина западно од Дрине, углавном, приписује Хрватима, па и муслиманима. А Србима муслиманима је даровано национално име Босанци, створено од речи Босна – а Босна је само стари српски завичај. Уз ове, опстају и друге несмотрености. У повјесну (историјску) друштвену науку је унесена и подвала, да су у Босни и Херцеговини у Средњем веку живели верници нехришћанске богумилске вероисповести, који (наводно) нису били Срби, а чији су потомци, данашњи Срби муслимани, које државници и научници српских земаља зову – НЕСРПСКИМ БОСАНЦИМА. На срамоту повјесне (историјске) науке у обе Југославије, десетине високообразованих су магистрирали и докторирали с темом о средњевековним богумилима у Босни, а њих уопште није било.
    Ових дана је вештачко језеро Јабланица на Неретви нижег водостаја, те су се појавили средњевековни надгробни споменици – стећци, који су били преплављени језерском водом. Кад су стећци потапани (с изврсним урезаним украсима и знацима из српске предхришћанске вероисповести), српски државници и научници, нису ништа предузели да се они не потапају, него да се изнесу с подручја будућег вештачког језера. Случај садашњег спасавања ових српских надгробних споменика, треба искористити и не дозволити – да се стећци проглашавају споменицима несрпског и нехришћанског становништва средњевековне Босне, које, наводни, представља претке данашњим несрпским Босанцима. Јер, богумила у средњевековној Босни, (која је била само административна целина у Србији), није било. Католици су православне вернике звали погрдним именима: шизматицима, кудугерима, катарима, патеренима, па и богумилима. У таквим приликама, православни су католике називали, такође, богумилима, а то је записано и у једној одредби Душановог законика. Да богумила није било у Средњем веку на српској земљи, доказао је и српски академик Миодраг М. Петровић, али његове књиге о томе не узимају у обзир српски државници и српске научне установе. Једна од његових студија о измишљеним богумилима је: “Кудугери-богомили у византијским и српским изворима и ‘Црква босанска’“, Издавач Манастир Светог Архиђакона Стефана у Сланцима код Београда – метох Манастира Хиландара, 2000, стр. 4-5. О непостојању богумила у Босни тврди у књизи: „Бивши Срби Бошњаци – богумила није било“ и Слободан Јарчевић. На сву жалост, државници и научници у Београду, Новом Саду, Подгорици и Бањој Луци се не осврћу на ово значајно научно дело, мада су сви о њему били обавештени. Ни јавна гласила у српским државама не објављују чланке о њеном садржају.
    Занимљив податак о богумилима у званичној историји је тврдња, да су богумили одбијали да служе војску, нису узимали оружје у руке и нису убијали и рањавали друге људе. У истој тој званичној историји пише да је Немања потукао богумилску војску – која је бројала 30.000 војника!!! Шта сад? И једно и друго су у научним и школским књигама у српским земљама!!!
    Још једна немогућност опстаје у званичној историји – Срби не уче, да су папа и западноевропске државе напале Србију крсташком војском 1202. године и окупирали српски Задар и српско Приморје – до Истре, те га уступили Млецима. После су крсташи напали (1204) и другу православну државу, Ромејско царство, окупирали му половину територије и главни град – Цариград. У извештајима о нападу на Задар, латински извештачи су записали како се богумили жестоко бране на зидинама и капијама Задра. И то је опет нешто што не би смело бити везано за научни садржај! Јер, после ће се на латинском писати, да богумили не ратују, не узимају оружје у руке, а у Задру се, ето, јуначки боре и у рукама су им сабље, топузи, копља и стреле.
    Ако неко не може да поверује у све ово, пружамо му о томе текст из Хрватске енциклопедије, где ће се видети да су Задрани били православне вере и у 14. столећу, а не богумили:
    „Задар је с неким отоцима и североисточном обалом Јадрана био у Србији до почетка 13. столећа. И тада, папа Иноћентије Трећи покреће четврти крсташки рат за ‘ослобођење свете земље’, у којем страда Задар. Године 1202, европско племство, с целокупном војном силом, стиже у Венецију, одакле је требало да се, млетачким бродовима, пребаце у Палестину. Пошто, наводно, нису имали да плате Млецима превоз, на позив млетачког дужда, ударају на Задар. Несумњиво је Задар 1202. године тешко стрдао и због везе с богумилима. Задрани су, у последњој борби на зидинама, истакли крстове, да увере крсташе, да нису богумили, који одбацују крст. Тома Архиђакон сматра пад Задра божијом казном, ‘јер су се житељи његови одвратили од римске цркве и прионули уз јеретике’. Иако је Задар разорен и освојен од крсташа и припојен Млетачкој Републици, у граду се и даље бележи постојање јеретика. 1234. године је задарски надбискуп Иван, у присуству бројних свештеника, прочитао оптужбе против бискупа Трегуана, који је изопштен као фалсфикатор папске буле и заштитник јеретика (латински: fautor hereticorum).
    Забележено је да су фрањевце, који су у Задар дошли с циљем покрштавања јеретика, 1308. године, физички напали тамошњи свештеници и ученици“.
    Овакве чињенице не користе српски државници и научници и онда ће се, без препреке, део Срба муслимана наговорити да нису Срби и лако ће прихватити подстицај из колонијалних сила и да ратују против Срба. Такво убеђење ће им се пружати од забавишта до факултета – између осталог и да су им преци непостојећи богумили.
    Очигледно – и Срби су творци свога страдања!
    Податке о злочинима геноцида над православним Србима, крађи српске културне баштине и прозивањем Срба несрбима, можете наћи у књигама истине – Издавача „Мирослав“, Београд, Гоце Делчева 15, тел. 297-0875, еmail- mirmi011@gmail.com, а посебно у делима Слободана Јарчевића: „Бивши Срби Бошњаци – богумила нје било“, „Градишћански Хрвати су Срби“, „Хрватска језичка беспућа“, „И од Истре до Дрине Србија“ „Греси историчара“, „Олује против Срба“, „Запад и руско-српски односи“, „Илијада“ и „Одисеја“ на десетерцу… итд.
    На овом и другим сличним примерима се види да српски државници и научници све три вероисповести још нису способни учинити одлучујуће кораке за онемогућавање даљег одвајања једних Срба од других (према религиозној припадности), јер још нису (како то народ мудро уочава) – проходали. А да су проходали, данас би јасно рекли да су стећци из Јабланичког језера надгробни споменици Срба православне вере!
    С поштовањем,
    Милорад Буха, председник Владе

    Свиђа ми се

  6. @slobodan jarcevic
    Можда не би било лоше да прочитате ту моју студију па да онда нешто срочите?

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s