За председника Републике Србије Томислава Николића може се рећи да се готово повукао из политичког живота. Дужности председника више отаљава него што обавља. Фотографисање са спортистима, присуство на појединим народним свечаностима као што је недавно одржана манифестација посвећена шљиви у Гргурима код Блаца, јубилеји, изложбе и парастоси су главне председникове активности. Председничка функција је сведена на чисту протоколарност а може се рећи да је председник мање присутан у јавном животу и вођењу државних послова него што му овлашћења допуштају. Не треба трошити речи у чију корист су закинуте председничке функције. Можда би било упутније размотрити како је до тога дошло у оквирима позне радикалске и ране напредњачке историје наших најистакнутијих политичких актера. У тексту ће заправо бити речи о неким општим местима у појединим изјавама председника Николића али и бројних других српских политичара.

На споменутим манифестацијама, поред тога што присуствује, председник Николић нешто и прозбори. Те изјаве често буду тема напада медија различитог политичког опредељења или различитих хумористичних интерпретација. У тим изјавама више пута је истакнуто да ће Србија водити спољну политику инспирисана делом Јосипа Броза Тита а провлачење овог мотива може много тога да нам каже о стању српске спољне политике и колико су њени носиоци способни да је осмишљавају и воде. Први пут сам о овој теми писао у марту 2013. године у вези са неколико изјава о спољној политици датих у зиму прошле године. Текст тада није био објављен на домаћим аналитичким порталима па је пред читаоцима унеколико допуњена верзија у вези са још једном изјавом сличне садржине. Спољнополитички потези који се анализирају вероватно су (сасвим оправдано) ишчилели из памћења већине читалаца, они овде нису изабрани због значаја него као интересантни примери за илустровање једне појаве у домаћем политичком мишљењу. Осим на нивоу појединачних догађаја српска спољна политика, а нарочито дипломатија, ретко су тема аналитичких текстова. Општи обриси српске дипломатије као кључног инструмента за вођење спољне политике мало су се променили за време које је протекло – питање је колико Србија води спољну политику а колико је она заправо серија лоше осмишљених, полуизнуђених, ад хок реаговања на дешавања у свету који врло слабо разумемо.

Несналажење српских политичара последњих деценија у спољнополитичким водама готово је пословична ствар. Неки гафови забележени у општењу са спољним светом имају готово анегдотски карактер. У другој половини 80—их година дошло је до неколико сусрета совјетског лидера Михаила Горбачова са различитим југословенским комунистичким руководиоцима, међу њима и са Слободаном Милошевићем. Током сусрета 1988. док је Горбачов говорио о старим и добрим историјским традицијама које везују Русе са Србима Милошевић је истицао вредности социјализма као прогресивног система наше епохе додајући да је перестројка у СССР—у победа самоуправног социјализма над моделом државног социјализма.[1] И док се Милошевић упињао да докаже идеолошку правоверност совјетски партнер је у складу са преовлађујућим тоновима епохе мењао и своју дипломатску реторику у складу са променама које су наступиле (а које су својом жестином несумњиво изненадиле обојицу споменутих саговорника).

У наредним годинама југословенске и српске историје било је и далеко тежих промашаја у спољним односима и готово суманутих изјава али ових неколико редова о сусрету српског и совјетског руководиоца можда боље него много битнији политички догађаји илуструје колико је и на нивоу реторике битно осетити промене које доноси време. Иако реторика и речник појединог политичара не може да има одлучујући утицај на ток односа између две државе а још мање на ситуације где су изукрштани интереси великог броја делатника (каква је била и Југословенска криза) она пружа одличан увид на који начин поједини политичи делатник разуме околности у којима делује, његов начин размишљања. и перцепцију ситуација у којима се нашао. Овакве ситуације када се пажљивије претресу и анализирају расветљавају и бројне теме из политичке праксе, од рафинираности дипломатског израза до аналитичких увида у ситуацију коју носиоцу неке политичке функције обезбеђују службе које треба да помогну његов рад.

Неколико спољнополитичких иступа председника Републике послужиће нам као погодни примери да стекнемо мало истанчаније увиде у председникову спољнополитичку агенду и технику међународних наступа.

У интервјуу египатском листу Ал Ахрам који су пренели и бројни домаћи медији(4. март 2013) председник Николић је поред позивања Египта да не призна независност Косова, што је разумљиво део агенде сваког српског спољнополитичког иступа[2], истакао, између осталог да се већ скоро годину дана труди да спољну политику води као Јосип Броз Тито.[3] Иако је у спољнополитичким круговима уобичајено да се представници држава позивају на позитивне историјске традиције које их везују питање је шта је Николић хтео да постигне подсећањем на односе између Југославије и Египта јер је садашња египатска политика изграђена баш на негацији оних постулата карактеристичних за Насеров Египат који је са Југославијом остваривао вишестране односе – у домену спољнополитичке оријентације промена је уследила још у другој половини 70—их када се Анвар ел Садат приближио Западу (пре свега САД) и кренуо путем споразумевања са Израелом а у домену унутрашње политике фундаменталне промене одиграле су се баш током Арапског пролећа (тешко да исламистичко руководство у Египту може у великој мери да се идентификује са насеристичком политиком симбиозе арапског национализма и социјализма)[4].

С друге стране, у контексту речника Николићеве спољне политике много важније је позивање на политику Јосипа Броза Тита. Занемарујући све контроверзе и бројна још увек недовољно изучена питања, мислим да се може постићи широко слагање око тога да је спољна политика социјалистичке Југославији, чији је Тито био главни носилац и симбол, прошла кроз бројне мене. Почев од 1944/45. године она се манифестовала као крајња бољшевичка ригидност и спремност на конфронтацију са Западом (тада је и партизанска бомба деловала као сасвим адекватан пандан атомској), настојање да се докаже идеолошка правоверност када је наступио разлаз са СССР—ом и источним лагером 1948, спремност да се прихвати изолација, постепено отварање према Западу а затим и партиципација у појединим телима колективне безбедности (Балкански савез), затим лавирање између Запада и Истока и на крају постепено и сложено изграђивање спољнополитичке агенде несврстаности. Све ове мене заправо су се одиграле за неких десетак година! У домену односа са страним државама приступало се и демонстрацијама војне силе, идеолошкој конфронтацији у тзв. Трећем свету а поједине дипломате су резигнирано указивале да ће југословенски народи пре јести корење него што ће дозволити да се наруши суверенитет Југославије.

Можемо се стога слободно запитати које елементе Титове спољне политике Николић планира да имплементира у садашњим међународним околностима? Претпостављам да Николић, у складу са преовлађујућом перцепцијом спољнополитичког положаја социјалистичке Југославије, овде превасходно мисли да ће Србија, као некада Југославија, успешно лавирати између различитих међународних чинилаца и да ће из сарадње са сваким од њих настојати да себи извуче највећу могућу корист. Овакав став је потпуно разумљив али проистиче из једног крајње редукованог схватања спољнополитичке историје Југославије – њен специфични положај у великој мери је био одређен чиниоцима који су били далеко изван моћи одлучивања било кога у Југославији а с друге стране и оваква политика је прошла кроз бројне промене и искушења.[5]

Други наступ председника Николића са неким врло интересантним опсервацијама је интервју са руску новинску агенцију ИТАР-ТАСС дат крајем фебруара 2013. (25. фебруара га је пренела Руска реч). Поред неких врло интересантних одговара на питања о перспективама развоја српско—руских односа и уопште о спољној политици председник је изјавио и: Волео бих да Србија буде земља са двоја врата. Са једним вратима на Западу, а другим на Истоку. Моја жеља је да спојимо Исток и Запад. На Западу постоје технологије, на Истоку енергетски ресурси и сировине.

Ова врло племенита жеља је све само не нешто што има реалног утемељења у међународним приликама у којима Србија, хтела то или не, мора да функционише. Тешко да Руској Федерацији треба било какав посредник у односима са било којом западном државом. Такође готово је немогуће поверовати да је Русији потребно да западне технологије треба да прођу кроз српски филтер да би биле разумљиве Русима – иако нисам познавалац технологије претпостављам да је у кључним научно—технолошким дисциплинама Русија далеко изнад Србије и не далеко од најразвијенијих западних земаља. Изјаве овог типа нису реткост у српском јавном говору – оне указују да Истоку, као фундаментално другачијој сфери, треба некаква испомоћ да би се домогао Запада и да, ником другом до Србији припада та мисија. Истина је да на Истоку постоје ресурси и да на Западу постоје технологије али делује као да недостаје карика која би Србију повезала са овим двема неупитним чињеницама (а које су опет једностране јер ресурси постоје и на Западу док се за многе државе Истока не би могли рећи да по свом технолошком развоју заостају за Западом и које далеко предњаче испред Србије).[6] Са овом идејом тешко могу да се уклопе неки други делови интервјуа (Руска Федерација је такође и највећи купац наших пољопривредних производа. Русија може да откупи готово све што се код нас произведе). Иако је истицања значаја развоја српско—руских односа у овом интервјуу сасвим у складу са текућим међународним приликама тешко да до фундаменталног напретка у овим односима може доћи ако су накарадно постављени на неадекватној улози Србије коју може да има у целокупном сплету руских међународних односа.

Од почетка 2013. до краја лета 2014. дошло је до значајних промена у међународним односима. Док су прошле године у центру пажње били поремећаји на Блиском Истоку узроковани Арапским пролећем током 2014. године у први план је избила криза у Украјини која је кулминирала у грађански рат на истоку земље. Односи Русије и водећих западних држава сучељени су вероватно директније и жешће од окончања Хладног рата. Укратко, прибојавам се да српска дипломатија (и уопште политичка елита) нису дорасле овој међународној кризи. У већем броју изјава српски званичници су истакли како конфронтација са Русијом не долази у обзир али да је примарни циљ српске спољне политике наставак процеса придруживања Европској унији. С тим у вези је и изјава председника Николића на споменутој манифестацији код Блаца: Mи хоћемо да идемо средином пута, а ови што хоће да иду по врзинама, jендецима и jаругама, они коjи хоће да се туку и свађаjу, нека се свађаjу. A и посвађали су се и не знаjу зашто се свађаjу. Jедни од других неће да купуjу, jедни другима неће да продаjу. Србиjу у то никада нико неће увући. Ова изјава је добар пример колико они који тобоже настоје да воде спољну политику карактеристичну за социјалистичку Југославију заправо немају појма о кључним карактеристикама те политике. Тешко да би неки југословенски званичник могао да дâ овако конфузну изјаву. Иако сам споменуо да је југословенска спољнополитичка оријентација доживљавала честе мене стил спољне политике се мало мењао (иако је дипломатска служба постајала компетентнија и професионалнија). Југословенским званичницима је обично било сасвим јасно зашто се неки спољнополитички играчи конфронтирају, недоумица какав општи став према неком питању заузети било је мало. Додуше, многи међународни сукоби су поједностављено тумачени или као последица империјализма западних држава или као идеолошког застрањивања у Москви али ова поједностављена омогућавала су мање-више сигурно оријентацију и заузимање чврстих ставова. Друга, такође јасна карактеристика југословенске спољне политике коју тотално занемарују данашњи политичари је њена проактивност, спремност да се став о важним међународним кризама јасно заузме и заступа пред међународним форумима. Никакво склањање са стране није долазило у обзир – бити активан и у центру пажње били су кључни елементи спољнополитичке праксе друге Југославије.

Иако је сасвим на месту Николићево истицање потребе да се српски спољни односи вишестрано развијају кроз обнављање и продубљивање односа са државама Азије, Африке и Латинске Америке и посебно Русијом као изузетно важним спољнополитичким партнером, да би се овакви циљеви имплементирали потребно је квалитетно разумевање међународне сцене и вешто уклапање Србије у преовлађујуће токове. Мислим да се на основу ових неколико изјава може закључити да је Николићево познавање међународних односа, а посебно дипломатског наступа врло танко. Тешко да је то његова кривица – дипломатија једне земље је вероватно најтананија сфера, где свака реч има специфичну тежину а сваки наступ мора бити пажљиво одмерен. Да би тако нешто било могуће држава мора да има широко прихваћену спољнополитичку стратегију, затим професионалну и разгранату дипломатску службу и на крају, представник државе у иностранству (у овом случају то је председник Републике), као једна од карика у вођењу спољне политике, мора да се ослони на квалитетне сараднике како опште за читав спектар међународних односа тако и специјалисте за посебне теме. Како запажа Сања Радовић: У озбиљним државама, дипломатски кадар се не само наменски школује, већ се и на време регрутује међу најбољим студентима завршних година хуманистичких факултета. Спољна политика се планира на рок од бар 20 година, а министри спроводе (а не креирају) договорену политику.

У Србији вероватно мало ко размишља о формулисању било каквих оквира спољне политике који би преживели једну Владу и усмерили рад дипломатије током иоле дужег временског периода. Дипломатија једне државе је такође високопрофесионална делатност а партијска подела синекура у складу са изборним циклусима онемогућава формирање квалитетних кадрова у овој области. Недостатку ове две компоненте може се придодати и трећа специфична за ову Владу где су надлежности врло слабо разграничене и где поједине личности очито не презају да се позабаве питањима ван њихових ресора. Претходни министар спољних послова Иван Мркић јако ретко се, барем у медијима, изјашњавао о важним спољнополитичким питањима. Због овога се српска спољна политика, иако је на њеном челу вероватно најискуснији и најобразованији дипломата још од 2000. године[7] води подједнако дилетантски, површно и без иницијативе као и у ранијем периоду. Од социјалистичке Југославије се може научити, између осталог, и како се изграђује озбиљна и професионална дипломатска служба и како се води спољна политика која се не своди на понављање популарних фраза за домаћу употребу. Тек на таквим темељима могуће је изградити активну спољну политику.[8]

Март 2013/септембар 2014.

[1] Мирослав Јовановић, Срби и Руси 12—21. век. Историја односа, Београд 2012, стр. 187. Јовановић је минуциозно запазио да Горбачов није указивао на историјске везе приликом сусрета са партијским руководиоцима Хрватске и Словеније.

[2] Интересантно да је председник Николић говорећи за египатски лист осетио потребу да истакне како је висока представница ЕУ за спољну политику и безбедност Кетрин Ештон пренела Србији став ЕУ да ова међународна организација неће тражити од Србије да призна независност Косова. Питам се колико став ове организације може да утиче на једну северноафричку државу, посебно у контексту њених односа са трећом државом?

[3] Како преноси београдска Политика Николић је изјавио дословце: Никада нисам био комуниста и много сам замерао Титу на начину на који је водио унутрашњу политику, али сам у једној својој председничкој кампањи рекао да бих волео да спољну политику водим као Тито. И, ево, већ скоро годину дана се трудим да Србија тако води своју спољну политику.

[4] Бурна политичка дешавања наставила су да потресају Египат и током претгодних годину и по дана. Исламистичку Муслиманску браћу сменила је секуларна управа оличена у председнику, генералу Ал Сисију.

[5] Интересантно би било, ако постоји релевантан материјал, направити једно истраживање како српски политичари, нарочито ови који делују у време када већ постоји одређена временска дистанца у односу на југословенско доба, перципирају Југославију и посебно Јосипа Броза Тита. Ако ништа друго овакво истраживање би пружило интересантан увид у политичку културу носилаца неких од најважнијих функција.

[6] Поред Србије још неке државе су сматрале да ће повезивање Русије са Западом бити њихов развојни адут. Једна од таквих држава била је и чланица ЕУ Пољске, која је сматрала да ће имати посебну улогу у повезивању Русије са Немачком, али је очито да партнерима које везују тако крупни интереси посредници и нису потребни.

[7] Због подсећања треба споменути да су на челу спољне политике наше државе од октобра 2000. стајали Горан Свилановић (2000—2004), Вук Драшковић (2004—2007) и Вук Јеремић (2007—2012). Прву фазу српске дипломатске историје у овом периоду можемо слободно назвати фазом извињавања и ритуалног самопонижавања. Само као негативно искуство овај период може да пружи поуке за вођење српске спољне политике данашње Србије. Морам да прецизирам да сам говорећи о искуству и образовању Ивана Мркића на уму имао, пре свега, његову дуготрајну дипломатску каријеру – његови споменути претходници готово да нису имали дипломатског искуства нити формалног образовања у сфери међународних односа пре него што су заузели неки државни положај. Вук Јеремић био је саветник Бориса Тадића за спољне послове између 2004. и 2007. а потом је преузео место министра спољних послова. Он се тек на овом месту, рекао бих доста успешно, профилисао као дипломата и политичар.

[8] На крају скрећем пажњу читаоцу да се овај текст, ако не по оригиналности теме или садржају, издваја по томе што је један од ретких текстова који се односе на српску политику а у којима се не спомиње извесна личност – вероватно ћете лако погодити која.

Categories: Судбина као политика