Од свог постанка Република Српска је, слично Израелу, предмет непрестаног оспоравања. Као Израел, Република Српска је више од политичке творевине. У првом реду, она је егзистенцијална нужност и прибежиште народа чије име носи. Од тренутка оснивања, подједнако као Израел, она је предмет спорова и мржње, и то у новозаветном смислу, као „знак против кога ће се говорити“ (Лк. 2, 34).

Република Српска је трн у оку зато што је, да позајмимо Давутоглуов израз, успешна српска прича која је настала из сукоба деведесетих година. Жилавост са којом је народ после Дејтона бранио своју тековину пренеразила је западне „миротворце.“ Ричард Холбрук је у својим мемоарима признао да је замисао његових шефова била да дејтонски аранжман са два посебна ентитета не потраје дуже од три године и да се ретроспективно каје што је током преговора уопште пристао на етнички одређени назив „Република Српска“. Разрада шема за подривање децентрализованог ентитетског система који тренутно одговара српском народу, и његову замену вертикалном структуром под контролом Сарајева, почела је недуго после прекида војних дејстава и успостављања привидног мира.

Република Српска је на нишану зато што су њено постојање и консолидација убедљив доказ, без обзира на све губитке и промашаје, да су масовне жртве и патње деведесетих година овенчане једним непобитним српским успехом. Са становишта страног фактора, Дејтон је само кратко војно примирје а не трајан политички уговорен мир. Серија институционалних напада на Републику Српску уследила је непосредно после прекида сукоба, измишљањем „Бонских овлашћења“, декретирањем неуставно повећаних надлежности централних власти у Сарајеву, паралелним преношењем овлашћења српског ентитета, укидањем ВРС и уништењем независног одбрамбеног капацитета Републике Српске, између осталог. Упоредо са процесом политичког разграђивања, убрзо и предвидљиво стигло је наређење да се изврши морално самоубиство. Републици Српској је 2003. и 2004. године испостављено очекивање да самоиницијативно призна „геноцид у Сребреници“ и да и на тај начин утре пут у сопствену ликвидацију.

Тадашња влада РС је том очекивању изашла у сусрет. Последица је био „Извештај Комисије о Сребреници“ 2004. године. Влада је некритички и званично прихватила све основне тачке пропагандне конструкције догађаја у јулу 1995. године којима се Република Српска тешко терети за најгнуснији злочин који постоји у међународном праву. Позорница је била постављена за скору самоликвидацију „геноцидне творевине“, за коју је 30.000 дечака положило своје животе а стотине хиљада грађана прошло кроз невиђене патње и разарања.

Стицајем неочекиваних политичких околности планирано укидање Републике Српске морало је бити одложено осам година. Појавио се, и узео маха, снажан отпор разграђивању безбедне куће српског народа. Постигнути су значајни успеси у заустављању процеса урушавања. Централна тачка лажне моралне оптужнице, којом се оспорава право Републике Српске на постојање – неутемељени пропагандни наратив о „геноциду“ у Сребреници – најзад је успешно и са научном прецизношћу стављена под лупу.

Међутим, пословични „ђаво“ заиста не спава. Он је делимично успео да ствари врати скоро на полазну тачку. Вештом манипулацијом људима, њиховим амбицијама и страстима, пројекцијом опсена, он поново намеће своју првобитну агенду. Формирао је екипу која је спремна да у томе сарађује. Република Српска опет је потенцијално под упитником преко заводљивих шема „уставне реформе,“ интеграција и „функционалне државе“. Крајња последица примене тих шема је или њен нестанак или свођење на празну љуштуру у оквиру централизоване Босне и Херцеговине, која ће бити под контролом других.

Сребреница има јасно одређену улогу у спровођењу тог програма. Кооперативним сарадницима у самоуништењу Републике Српске она је неопходна као алиби за непочинства која су се обавезали да спроведу. Нагодба са ђаволом је озбиљна ствар. Као што се Фауст на своју пропаст уверио, нечастиви је уговорна страна која својим сарадницима никада не прашта неиспуњавање преузетих обавеза.

Сваки свој потез на рушењу Републике Српске они ће елоквентно правдати изговором да „морају“. Бацаће прашину у очи да је „међународна заједница утврдила да смо у Сребреници починили геноцид, за који сада морамо да се искупимо“ – удовољавањем свим испостављеним захтевима. Сребреница ће бити лајтмотив њихове деструктивне политике. Зато им је сада од критичне важности да се лажни наратив по сваку цену сачува од компримитације и одржи у изворном облику. Свако ко ту лажну причу руши за њих је најопаснији непријатељ. Тек тада, ако се они домогну власти, лажна конструкција Сребренице доћи ће до пуног изражаја. Све што сте видели до сада сасвим је бледо у поређењу са оним што долази.

Дезавуишите ђавола и његове бедне шегрте. Тражите од свих кандидата на предстојећим изборима, за било који положај, да се јасно изјасне у односу на Сребреницу. Захтевајте да јавно и без двосмислености одговоре на два питања:

1. Да ли сматрате да је доказано да је Република Српска у јулу 1995. године у Сребреници извршила геноцид?
2. Да ли је, по вашем мишљењу, доказано да су снаге под контролом Републике Српске по преком поступку стрељале седам до осам хиљада ратних заробљеника?

На предизборним зборовима, преко медија, свуда на јавним местима и у присуству што више људи, ставите их на вруће седиште и поставите им ова два једноставна питања. Она су убитачна јер на њих нема других одговора осим „да“ или „не“. Не допустите им да врдају. Ако почну да вам причају шарене лаже одмах ће вам бити јасно са киме имате посла. Шегрти су у паничном страху од свога окрутног и неумољивог газде. Ако би на ова питања јавно и недвосмислено одговорили са „не“, они добро знају шта их чека.

Ако не поступите као одговорни грађани у одбрани Републике Српске док за то још увек имате прилику, знате ли шта чека вас? Судбина ваших сународника из Крајине нека вам буде опомена.

Categories: Српске земље