Свака обнова захтева постављање образовне базе која ће омогућити успех и трајност резултата жељене промене. Црквена обнова неопходан је услов и обнове српског народа, његовог укључивања у шире целине, на основи другачијој од оне коју намеће колонијални западни неолиберализам. Утолико је питање црквеног образовања далеко ширег значаја од садашњег маргинализованог изборног предмета у основним и средњим школама.
Одсуство спремности садашње генерације Цркве за преузимање пуне обавезе своје мисије у свету који очигледно дрма озбиљна криза, резултира одсуством праве концепције у многим областима деловања па и у верском образовању.
У време десет година опозиционог деловања у односу на режим Слободана Милошевића српска опозиција није ништа смислила. Онај већи део опозиције је знао да ни не мора ништа да смисли, да ће га по Милошевићевом паду чекати готови пакети спаковани за Србију на Западу. Међутим, није на време смислио никакву алтернативу ни онај део националне опозиције што је довело до тога да тренутно у скупштини Србије национална опозиција не постоји. Ако се не рачуна комични развој бивших најгласнијих прозападњака.
У истом периоду Црква се нашла у улози јединог носиоца националне свести. Због издаје коју је српски народ учинио у односу на своју веру, црквена јерархија није била довољно бројна и спремна да на прави начин прихвати повратак већег броја људи у широко окриље Цркве. Прво сарађујући, а затим у мањој или већој мери опирући се Милошевићевом режиму, Црква је све гласније захтевала и повратак верске наставе у школе, а да се притом за то није довољно спремала. Да је при свим храмовима покренута верска настава за новопридошле вернике, како за старије, тако и за децу, био би постављен чврст темељ за ширење црквене мисије кад за то дође време. То није било немогуће, кад се узме у обзир повећан број студената на Богословском факултету, а могло је нешто да се уради и на распореду обавеза затеченог свештенства. Пошто то није било урађено, увођење веронауке школе дошло је као поклон власти која се према Цркви односила сасвим прагматично, без праве свести о значају вредносног система који се у њој чува. „Не веруј Данајцима ни кад поклоне доносе“ – а нису сви Данајци баш ни глупи.
Верска настава убачена је у школе као необавезни додатак, као за државу беспопасан компромис у сарадњу са Црквом – најтрајнијом и најозбиљнијом институцијом која делује у српском народу. Безопасан, зато што је цео образовни систем постављен на сасвим другим темељима и тешко да може и хоће да се прилагоди црквеном виђењу света. И Црква је пристала на компромис. Без концепције мисије Цркве у свету није могло да буде ни правог програма, ни правих уџбеника, па су вероучитељи од почетка осуђени да се сналазе према мери свог дара и енергије. Да покушају како знају да заинтересују децу за црквену слику смисаоног и испуњеног људског живота. А међу вероучитељима има заиста даровитих наставника, али и оних који се тешко сналазе у императиву креативне импровизације.
Само по себи то није лоше. И јесте најбоље да се вера преноси непосредним сведочењем. Чак и ако је просек способности вероучитеља можда и изнад просека наставника других предмета, не може се пренебрегнути чињеница да верска настава у изнуђеном компромису са образовним системом, који се из реформе у реформу успешно или неуспешно прилагођава захтевима неолибералне идеологије, не може много да допринесе црквеној обнови. Углавном, верска настава данас пре свега доприноси „легализацији“ црквеног деловања. У очајним околностима у којима се налазимо и то је нешто. Наравно.
Било би неправедно рећи да верска настава нема понегде сјајних резултата, али реална је опасност да се знање о вери код младих људи доживи углавном као лепа прича у свету у коме су све велике и инспиративне приче доведене у питање, а да се пуноћа црквеног живота доживљава као једна пожељна утопија. Уместо „загревања“ црквеног живота може лако да дође до грађанског „смлачивања“. Да би се ово надишло, за почетак је неопходно да се дође до концепције мисије и до практичног повезивања вероучитеља и свештеника у осмишљеној заједничкој мисији која има јасне циљеве. Мада често у црквеним круговима прокламована, за сада је таква сарадња само спорадична, често недовољно усмерена – због нејасних и стидљивих циљева.
Просвећени конзервативизам Цркве је конзервативизам који није окренут прошлости него вечности која обухвата и надилази време – прошло, садашње и будуће, вечним људским вредностима и максималистичкој слици човека као Божијег сарадника. То је конзервативизам који једини може да понуди алтернативу долазећем нихилизму, као нужном резултату неолибералне постмодерне поплаве, а може да стекне снагу само повећаним интересовањем за ову проблематику родитеља и Народа Божијег, у критичној маси. Не знамо колика је то критична маса, али нас не ослобађа обавезе да покушамо да је формирамо. За почетак треба расветлити чињеницу да тренутни развој иде ка дехуманизацији човека, а да је једина одбрана пред овим убрзаним процесом Црква – као једина преостала заиста хуманистичка, човекољубива организација, боље речено тајанствени организам. Место сусрета и срастања са јединим правим Човекољупцем, Богочовеком, Христом.
Верско образовање одраслих, који често нису довољно припремљени за литургијски живот, а које би морало да се организује при свакој цркви, посебна је и веома значајна тема. Да ли ће у томе главну улогу имати образовани вероучитељи (нека врста допунског посла) или свештеници, а и једни и други свеједно морају на томе заједнички да раде – то је питање више техничко, организационо. У сваком случају потребно је дати искрену подршку оним добрим свештеницима и добрим вероучитељима. И мало погурати жељу за обновом код осталих. Одговорност је заједничка.