Млади Републике Српске паметно би поступили да се прво код својих Србијанских вршњака распитају о резултатима операције коју је „Отпор“ пре четрнаест година, условно речено, „успешно“ извео у Србији пре него што одлуче да се придруже сличном пројекту у својој земљи данас.
Исписивање бајате пароле „Готов је“ уследило је након што је 20. августа вођа „Слободне Републике“ Никола Дроњак, са неколико једномишљеника, у касним ноћним часовима у градићу Лакташи био приведен док су на зиду зграде где је смештен локални одбор странке СНСД исписивали за нијансу оригиналнију паролу, „Пакао је празан, ђаволи су овдје.“ Мада је полиција рутински интервенисала и узела податке од починиоца, других значајних последица није било па су резултати инфантилне провокације остали разочаравајући, пошто није уродила никаквим пропагандним плодовима.
Као што смо подробно изложили у студији „Рушење Републике Српске: Теорија и технологија преврата,“ пракса која је прерушена као „ненасилни отпор“ тежи, напротив, распиривању насиља као преферираном средству политичког обрачуна. У приручнику који је написао теоретичар „обојених револуција“ Џин Шарп, гуру који је тренирао активисте „Отпора“ који су данас, преименовани у „КАНВАС,“ преузели обуку уличне пешадије преврата у Републици Српској, потврђује се да је насиље кључна компонента превратничке методологије. Перфидија се састоји из – како би се изразио Небојша Малић, преводећи изворну синтагму (perception management) са енглеског језика – управљања утисцима, преусмеравањем кривице. Супротна страна се упорно провоцира да прва прибегне прекомерном насиљу, у најжешћем могућем облику. Политички циљ постављене замке је да таргетирана власт насилничким поступцима дискредитује саму себе, провокаторима помогне да изигравају невине жртве и стекну симпатије неупућених, и тиме несвесно допринесе сопственом рушењу.
Закономерна ескалација те матрице, или „рецепта,“ како га је цинично назвао један од отпорашких вођа Иван Маровић, виђена је пре неколико дана када је на локацијама у источном делу Републике Српске освануо нови графит, овог пута са сугестивним цртежом вешала и поред њих именом председника Милорада Додика. Пошто неоригинални графити „Готов је“ и извештаји из пакла очигледно не постижу ефекат, претња смрћу главној личности у држави требало би да задовољи критеријуме да се жељена репресија најзад изазове.
Пажљиви посматрачи запазиће две ствари. Прво, у геополитичкој конфронтацији у Украјини велики играчи користе исти механизам „провокација – ескалација“ који њихове локалне марионете примењују у Републици Српској. Циљ сурових мера кијевске хунте и њених западних спонзора против рускојезичног становништва на истоку земље је да изнуди силовиту реакцију председника Путина, што би у овом тренутку било против интереса Русије. Иза симболичног „вешања“ председника Додика на графитима у Републици Српској налази се у суштини потпуно иста замисао. Друго, из тога произилази логичан закључак: где год се запажа иста методологија, са истим отисцима прстију, иза тога највероватније стоје исти политички стратези, који вуку конце.
Вешалица за Додика
Вреди подсетити да „Ранд корпорација“ још од шесдесетих година проучава технологије дискретног, невидљивог управљања масовним покретима и да је приручник Џина Шарпа, конкретизован деведесетих, синтеза тих раније достигнутих научних увида. Као што је 1991. године изјавио Ален Вајнстајн, директор „Националног фонда за демократију“ (НЕД), „невладине организације“ делују као продужена рука обавештајних служби („…сада преко НВО можемо да радимо јавно пуно тога што је пре двадесет и пет година радила ЦИА, али у тајности“). Помоћу обилно финансираних НВО у државама које су таргетиране зато што су виђене као препрека западној хегемонији, лансирају се вештачки револуционарни покрети са задатком свргавања неподобних влада. Коришћењем обучених кадрова и медијских технологија ствара се утисак да се ради о спонтаним манифестацијама народа против корумпираног владајућег слоја.
Увек брижљиво прикривена је чињеница да се ове операције одвијају строго по матрици, без трунке спонтаности. Доказ је улога већ поменутог београдског „Центра за примењене ненасилне акције и стратегије“ (КАНВАС) који се, поред Петог октобра у Србији, „револуције ружа“ у Грузији 2004. и „наранџасте револуције“у Украјини 2004. године, опет 2013. – 2014. оперативно појављује на украјинској сцени, у време извођења недавног пуча и устоличења хунте. Како се приближавају избори 12. октобра, знаковито је да се анализом тактике КАНВАС-ових недаровитих локалних ђака у РС све више уочавају отисци већ познатих прстију на зидовима широм Републике Српске.
Елементарно је, ако вас већ нападају по матрици, да је кардинална грешка ићи на руку нападачу реагујући по његовој матрици. У овом случају, матрица предвиђа провоцирање органа реда Републике Српске на прекомерну репресивну реакцију, као што је у Украјини циљ масовног малтретирања рускојезичног становништва провоцирање сличне реакције од стране Русије. Закључак је прост: за Републику Српску, оперативна матрица не сме бити ни КАНВАС-ова, ни удружења „Слободна Република,“ него само шаховског велемајстора, Владимира Путина. Његов рецепт, који је уродио плодом у Украјини, биће успешан и у Републици Српској.
То значи, игнорисати барабе, не реаговати на њихове простачке провокације и дати им довољно ужета да се сами политички обесе.
Наслов: Стање ствари
(Печат, 12. 9. 2014)