Потребно је да се криза у Украјини изнова сагледа и покуша да се на њу поглед баци и из руске перспективе
Догађања у Украјини се све брже и брже одвијају. Опасности од опште економске парализе земље и свеобухватног рата са Русијом сасвим су реалне. Овај есеј покушава да аргументовано укаже на чињеницу да би и свако од нас требало сам да запази сопствена, историјски условљена, предубеђења у процeсу разумевања или неразумевања неких догађаја. Моје сопствено предубеђење јесте антиратно. Данашњи тренутак историје човечанства није погодан за геополитичка надигравања, показивање мишића и војне савезе. Данас је време за координиране међународне активности на решавању проблема са климом и око економије. Ја сам професор, предајем Социјалну психологију и Психологију у заједници на Универзитету Тромзе (Tromsø), граду унутар арктичког круга Норвешкe, а у непосредној близини границе са Русијом. Не поседујем никакво нарочито познавање Русије, осим онога што сам добио из сасвим уобичајених извора (нпр. са Интернета – Google Scholar, Wikipedia, JSTOR). Моје презиме има литванско порекло, носио га је и мој деда када је 1897. у Норвешку емигрирао из Литваније, која је тада била под контролом Русије.
Позната изјава Џејмса Џојса (James Joyce) „историја је ноћна мора”, из које морамо да се потрудимо да се што пре пробудимо, одлично описује тренутна догађања у Украјини и око ње. Све нације које у тим догађајима учествују су, свака за себе, препуне предрасуда извучених из сећања на раније догађаје, из погрешно запамћених ранијих догађаја, из догађања која су већ увелико заборављенa, али и из митологизиране историје какву свако од нас у својој глави носи. Хаос на Тргу Мајдан, нео-фашисти на различитим положајима власти у Кијеву, Русија која је анектирала Крим, све су то мрље од мастила које свако од нас другачије сагледава у зависности од сопствене историјске визуре, која у његовој глави преовлађује. Наше националне меморије су довољно снажне и довољно страсне да нас заслепе и учине да некога мрзимо или да кренемо у рат против њега. Различите историје – у које свако од нас верује – чине нас лаким за манипулацију и спремним за очајничкo деловање.
Хилари Клинтон је 5. марта рекла да је Путинова брига за Русе у Украјини исто као и Хитлерова брига за Немце у Пољској и Чехословачкој. А она је управо иста онаква каква је била и брига Роналда Регана за америчке студенте медицине на Гренади, оне који су му послужили као оправдање за инвазију 1983. на ту малену острвску земљу. Клинтонова је и сама рекла: „Могли бисмои сами да нешто научимо из тактике која је већ раније успешно коришћена.”
Ово је врло добар савет да би се усвојила следећа тактика:
а) Најпре извршимо персонификацију неке нације тако да за њу користимо презиме њеног актуелног лидера,
б) по том тог лидера изједначимо са „Хитлером”.
Ово је извесно сасвим сигуран начин да се из националне меморије Американаца извуче ова демонска личност и да се тиме САД мобилишу да, по ко зна који пут, изнова поведу борбу са злом оличеним у том увек „новом Хитлеру“. Џон Кери је за Асада изјавио да је Хитлер. Џон МекКејн је за Кастра рекао да је Хитлер. За Џорџа Буша је Хитлер био Садам. За Доналда Рамсфелда је Чавес био Хитлер. А дугачак је списак и низа других земаља које су на нишан стављене тако што би најпре њихов лидер био изједначен са Хитлером – на њему су се нашли и Чиле (Аљенде), Панама (Норијега), Никарагва (Ортега), Србија (Милошевић), Палестина (Арафат), Либија (Гадафи), Иран (Ахмадинеџад) и Северна Кореја (Ким).
А над Хитлером је, у ствари, победу однео СССР, неупоредиво више него САД. После битке код Стаљинграда, фебруара 1943, и Курске битке, августа 1943, Немачка је суштински већ била поражена у Другом светском рату. Дан Д се догодио читавих годину дана после тога, јуна 1944. године. Совјетске армије су биле разлог и узрочник – можда чак и – свих 90% свеукупних немачких ратних губитака. Но, без обзира на све ово, Американци се сећају тога као да су баш они били ти који су Хитлера победили.
Американци такође и даље страсно говоре „Сети се Алама” (Remember the Alamo). Током 1835. године су се амерички досељеници на мексичкoj територији, у Тексасу, осетили угроженим од владе генерала Санта Ане, a након што је он војним пучем у Мексико Ситију био преузео сву власт. Амерички досељеници су 1836. у Тексасу прогласили сопствену независност, а потом су се кроз преговоре договорили са Сједињеним Државама да оне Тексас анектирају. Већ и само због тога би Американци слободно могли, када би само хтели, да закључе како су и становници Крима осетили да их угрожава нова влада из Кијева, која је такође путем пуча дошла на власт, па да су и становници Крима зато најпре прогласили своју независност, а потом и сами преговарали да их нација – од које ионако воде порекло – на крају анектира. Међутим, за разлику од Тексаса, Крим је пре тога саставни део Русије био током читавих 170 година.
Једнако онако како Аламо представља историјску светињу за Американце, тако, на сасвим исти начин, и утврђење Севастопољ на Криму представља историјску светињу за Русе. Оба су симболи непоколебиве храбрости и жртве пред лицем надмоћних снага непријатеља. Опсада Алама 1836. трајала је укупно 13 дана, а тада је 1.500 мексиканских војника савладало отпор 250 Американаца бранитеља који су до једног изгинули бранећи своју независност и слободу. До прве опсаде Севастопоља дошло је 1854, a трајала је две године. У њој је учествовало 175.000 Британаца, Француза, Турака, Немаца, Италијана, Пољака и Швајцараца који су надјачали 35.000 Руса – херојскиx бранитеља руског Крима. Американци не би требало да забораве да Аљаску имају само зато што је Русија после тога одабрала да им је прода, делом и зато да би тим новцем исплатила дугове које је направила бранећи Крим од напада европске Алијансе. Друга опсада Севастопоља догодила се 1941. и трајала је годину дана, са преко 200.000 немачких, румунских, италијанских и бугарских војника који су надвладали 106.000 совјетских Црвеноармејаца, херојских бранитеља руског Крима. Када Американци осете емоције сетивши се Алама, тек би тадa могли само да почну да разумеју сву дубину емоција које Руси морају да осећају кад год се сете Севастопоља.
Америка је инвазију стране војске доживела први пут за време Рата за независност, 1770-их, и онда само још једном, у малом обиму, током рата 1812. (и тада од Британаца). А само два страна упада која су доживели су се у психу Американаца урезала дубоко и са невиђеном историјском силином. До првог од њих дошло је 7. децембра 1941. године. Био је то напад на Перл Харбур, који је трајао непуних 2 сата, а у којем је погинуло 2.400 Американаца. Други је био онај од 11. септембра 2001, тј. напади на Њујорк и Вашингтон, који су трајали краће од 3 сата, а у којима је пало 3.000 жртава. Гнев Американаца и жеља да се за те нападе освете дубоки су и трајни, a они неће жалити никакав трошак, неће дозволити их у томе ограничи ниједан закон, само да спрече да се такав напад више никада не понови. И зато би Американци могли, када би само хтели, да уваже реакцију Руса на напад армије стране силе, и требало би да разумеју зашто Русија неће жалити никакав трошак, зашто је неће у томе зауставити никакав закон, само да спречи да се такав напад више никада не понови.
САД није претрпела никакву инвазију зато што су јој границе на истоку и западу широки океани, а на северу и југу се граничи са од себе слабијим и мирољубивим суседима. Русија нема никаквих природних заштитних баријера, а има агресивне суседе на три од четири стране света. Иако би они можда такву историју најрадије заборавили или је барем негирали, Турци, Пољаци, Швеђани, Французи, Немци, Британци, Италијани, Румуни и Јапанци – сви су барем по једном извршили инвазију Русије, a неки и по неколико пута. На пример, раних 1600-их година, Пољска је чак два пута упадала у Русију, оба пута када би њена власт била у расулу. Руси свих друштвених сталежа су се тада удружили у велики народни устанак и успели су да спасу нацију. Први цар из династије Романов, устоличен 1613, увео је празник који се зове „Дан ослобођења Москве од пољских освајача“, који се и дан-данас слави сваког 4. новембра као „Дан јединства”. У раним 1700-им година је Шведска у Русију упала са армадом од 40.000 војника, али је претрпела пораз од војске Петра Великог – који је за то користио тактику спржене земље, повлачећи се пред њима дуго и преко великог пространства. И премда су тај поход преживели само шведски краљ и још свега 543 његових војника, он је одмах потом наговорио Турке да и они подигну војску и да нападну, овим већ доста ослабљену, Русију.
Не постоји ништа нарочито или јединствено у личностима цара Петра Великог или председника Путина што би Русе и Русију терало да захтевају од својих суседа да јој не буду претња. На то Русе тера њихово колективно историјско памћење свих ранијих инвазија, које су их једна за другом газиле. У сваком историјском периоду постојала је барем по једна војно надмоћна супер-сила, а све такве супер-силе би неминовно једна за другом пожелеле да и саме Русију нападну:
Монголска супер-сила: Монголско царство је било највеће до тада забележено у историји, покорило је и читаву кинеску и целу персијску империју. Године 1238. Монголи су прешли Волгу са 35.000 коњаника-стрелаца, уз подршку добијену од 70.000 Турака, а са собом су имали и кинеску опрему за нападе и опседање зидовима утврђених градова. Освојили су највећи део руских крајева, а међу њима и сам Крим. Године 1240. Монголи су освојили и Кијев, а тада су побили и 50.000 његових становника. Процењено је да је око 500.000 кијевских Руса (Руса, Украјинаца, Белоруса) изгинуло за време само ове инвазије Монгола. И кроз неколико наредних векова су локални монголски канови наставили да, с времена на време, упадају у Русију. На пример, 1382. је тзв. Златна хорда опседала и заузела Москву, побила 24.000 Московљана, а на хиљаде преживелих одвела je у робље.
Отоманска турска супер-сила: На врхунцу своје моћи, 1600-их, Отоманско царство је под својом контролом држало пола Медитеранског света, комплетну регију Црног и Црвеног мора (опседали су Беч до 1683, а држали су и целу данашњу Украјину, па и део Пољске, Краков – прим. прев). Кримски Татари су отоманску трговину робљем снабдевали редовним повременим упадима и „харачењем по степи“, па су из ње у периоду између 1500. и 1700. године „пожњели“ око 2 милиона заробљеника.Тако је, на пример, 1571. године комбинована армија састављена од 120.000 отоманских Турака и кримских Татара упала у Русију, спалила Москву, побила по проценама око 80.000 Руса, а са собом одвела још 150.000 заробљеника на пијаце робова на Криму. Историчари су забележили укупно више од 50 таквих већих упада Татара. Последња оваква „жетва” Руса догодила се 1769. године. У Седмом руско-турском рату, Руси су освојили Крим, чиме су се коначно ослободили од упада Татара и од даљих одвођења у ропство. А 1783. године је Русија извршила анексију Крима. То се догодило у истом оном историјском тренутку у којем су се Америчке колоније коначно ослободиле од тлачитељске Британије и од ње наметнутих им пореза.
Наполеонова супер-сила: Наполеон је за остварење својих циљева упрегао све, од страсних идеала Француске револуције до принуде у дипломатији, као и нову војну тактику са коришћењем масовних армија и врло мобилнe артиљеријe, па је био толико непобедив да је континенталну Европу успео да освоји за свега 9 година. Током 1812. Наполеон је искупио највећу армију какву је Европа до тада видела, у чијем саставу је било око 600.000 војника, укључујући ту и 98.000 Пољака. И премда је Наполеон победио у многим биткама, код Виљнуса, Смоленска и на Бородинском пољу, руска стратегија спржене земље и дугог повлачења преко великих пространстава, у шта је било укључено и препуштање Москве Французима – па њено паљење, успела је да исцрпи, изгладни и деморалише ову огромну окупациону армаду. Само је мали број њих успео да преживи повлачење из Москве и руску зиму. Руске жртве су процењене између 150.000 и 400.000 војника и исто толико цивила.
Нацистичка супер-сила: Хитлер је за остварење својих циљева упрегао све, од страсних идеала фашизма до принуде у дипломатији – као и нову војну тактику блицкрига, па је био толико непобедив да је за свега 2 године освојио читаву континенталну Европу. Током 1941. Хитлер је саставио највећу армију коју је Европа до тада видела. У њеном је саставу је било око 3,2 милиона немачких војника и још око 500.000 из Италије и Румуније. И премда је Хитлеру успело да освоји огромна пространства руске територије, ипак му није успело да уђе и освоји Москву, Лењинград и Стаљинград, нити да допре до нафтних извора на обалама Каспијског мора. Совјетске жртве су биле огромне, процењене су између 8 и 13 милиона војника и чак 20 милиона цивила. Као пример, само током дуге опсаде Лењинграда, страдало је 200.000 војника и 1,2 милиона цивила. Насупрот овоме стоје укупне америчке жртве током Другог светског рата од 418.000 војника и највише свега 2.000 цивила.
Америчка супер-сила: Америка је за остварење својих циљева упрегла све, од страсних идеала демократије до принуде у дипломатији, али и нове тактике прикривених и тајних операција, технолошки напредних система и оружја и економско ратовање, не би ли постигла оно што је сама назвала „доминацијом широког спектра“ (full spectrum dominance). А кад се у виду имају њени сопствени огромни војни капацитети и капацитети 27 НАТО земаља под њеном контролом, плус средства њених азијских и других савезника попут Аустралије, Новог Зеланда, Јапана и Јужне Кореје, САД командују највећом војном силом коју је свет до сада имао прилике да види. А једнако као што је и са ранијим супер-силама био случај, САД и њене НАТО савезнице сада изгледа да су и саме на Русију бациле око. Можда их је историја Хладног рата научила да са Русијом треба да замене бивши СССР и да и њој само изнова припишу многа зверства која су почињена под диктаторима Стаљином (пореклом Грузијцем) и Хрушчовом (пореклом Украјинцем). Или је може-бити расистичка перцепција Руса као „подљуди“ – „untermensch” и даље жива и присутна у свести западних људи? Или су можда само неисцрпна богатства Русије у ресурсима једноставно превелика да би их оставили само њима?
Председник Горбачов је допустио уједињење Немачке на бази обећања добијеног од председника Буша и канцелара Кола да се НАТО неће ширити у правцу Истока, после чега је НАТО управо то направио, па је чак и Украјину и Грузију позвао да се припреме за чланство. Грузији је Индијa ближа него Северни Атлантик. САД су чврсто решиле да инсталирају своје антиракетне системе у Пољској, наводно зато да би могли да обарају непостојеће иранске интерконтинеталне балистичке пројектиле (ICBM-ове), а што би им несумњиво омогућило и то да на нулу сведу способност Русије да одбије туђе нуклеарне нападе. Недавним пресретањем телефонских разговора је доказано да су службеници Стејт департмента САД-а (Викторија Нуланд и Џефри Пјат) својеручно одабрали анти-руску владу за Украјину, још у периоду током којег је на изабрима оверена и уставно легитимна влада још увек била на власти у Кијеву. А онда је хаос у Кијеву, који су изазвали неидентификовани снајперисти, резултирао падом те избаране украјинске власти. И управо онако како су САД и биле планирале, од њих одабрана анти-руска влада је одмах преузела власт у Кијеву, а њу су убрзо, као легитимну, признале све земље чланице НАТО.
Није тешко схватити зашто Русија све ове догађаје види као још један у низу покушаја супер-сила и припремe за нови напад на Русију. Сасвим је предвидљиво било да ће Русија реаговати на такав начин де себе одбрани, па шта год кошта да кошта. Тврдња да је Путин нови „Хитлер”, или да Стаљинова „Црвена армија” изнова прети Европи, није ништа друго до ментална манипулација коришћењем историјских речи-окидача. А зато што Американци ништа не знају о историји Русије и зато што немају никаквих искустава са страном инвазијом на своју земљу, они не успевају да избегну тескобни оквир властите хладноратовске реторике. Њима је нeмогуће да замисле историју виђену из руске перспективе. Европљанима су, међутим, добро познати ужаси рата на сопственој територији. Европљани добро знају и то колико су се пута удруживали да заједно нападну Русију и како се то ниједном није добро завршило. Вероватно је да ни овогa пута не би. У овој кризи европске нације су те које би требало да устану и да добро продрмусају супер-силу, да је пробуде пре него што ће неки инцидент конвенционални рат претворити у рат пројектилима, а онда и у онај нуклеарни. За све ове прелазе довољно би било свега 30-ак минута. У овом тренутку историје човечанства, светску заједницу притискају много важнији и хитнији приоритети него што је то ново репризирања наших највећих историјских ноћних мора.
Флојд Радмин (Floyd Rudmin) je професор Социјалне психологије и Психологије у Норвешкој
Са енглеског превео: Стеван Бабић
Categories: Посрбљено
Оставите коментар