Ексклузивно – представљамо вам већ чувени план привредног препорода у пет тачака, којим је Александар Вучић одушевио Ангелу Меркел током недавне посете Берлину.

Један: Извадим празан папир, што већи (таквих пун кабинет), заједно гледамо у њега са одушевљењем, ја ти нешто као показујем, ти климаш главом и говориш: „О, хер Алек, дас ис фатнтастиш! Дас ис гросе план, мене одушефила како ви у Србија имала тако фелики и чист папир! Кажеш, цела влада могла једе бурек изнад њега, ништа не мастило и мрфило по сто и тепих?! Нихт нормал, нихт нормал, брафо, брафо, лепи громе мој, што она са ‘петицама’ такође казала у песма“!

Два: Ако се неко од камермана или фоторепортера пришуња иза леђа и случајно сними папир – одмах га поцепати на комадиће и појести. Не фоторепортера, њега ћемо оптужити да је кочничар реформи и да ради за Мишковића, ако није и Мишковић лично?!

Поцепати папир, дабоме. Ја ћу појести колико могу, али мораш и ти да се потрудиш, барем мало, како би деловало да Немачка стоји уз нас као доказани пријатељ, спремна да инвестира у Србију, што и доказује традиционалним једењем папира – древним баварским обичајем. Само да нагласим да не једем званичне протоколе у тврдом повезу – за то ми служи Стефановић др Небојша! Само да га видишу акцији, ко термит је, навали на роковник како га спустим на сто, почео сам на руци да записујем белешке. Кријемо докторате од њега к’о Космајца од помињања, све поједе, бре!

Три: У доњем левом ћошку гросе папира је захефтано сто евра – узми и ћути, биће тога још ако се смешкаш и климаш главом док полугласно помињем „мерцедес“ и осам милиона нових радних места! Ако је мало имам још педесет у џепу сакоа, то ми је дао Веља Илић да му купим два бурета пива, хоће да се придружи „леденом изазову“, али кад је бал – нек је маскенбал – узми и то, полићемо га ‘ладним шприцером, њему одавно све исто, а и овако ће поново да номинује себе…

Четири: Нећу, али стварно више нећу да ти певам „Лили Марлен“ кад ноћу не можеш да заспиш, па назовеш! Није да нећу у ствари, али ови из обезбеђења ме прате у стопу, па и кад се закључам у тоалет и почнем да певушим гласићем Марлен Дитрих чујем како се кикоћу испред врата. Знаш шта ми раде мангупи: кад излазим из стана кажу: „Добро јутро, госпођице Дитрих“, а када седам у аутомобил возач пита: „Куда, Лили“?…

Може она разбрајалица: „Ајне клајне киндер Алек село ми у крило, па ми слатко лупетало шта се њему снило“, али остало – не, можда, да?

Пет: Кад вам Дачић дође у посету молим те, али моооолим, да га на аеродрому изведу из групе, одведу у онај собичак где сте и мене некад, па све оно са стерилним рукавицама, хахахах…

Правдаће се да је министар иностраних послова, али се не обазирите на то, као нисте га препознали, личи на оног из Сарајева што пева „Миљацку“, а нема радну дозволу за викенд – тезгу, напаковаћемо му и више од два бокса цигарета, чисто да имате због чега да га… оно са рукавицама, знају већ ваши цариници, грубијани једни!

Е, снимају нас. Може још један поглед у папир и смешак, имам и у десном џепу педесет евра, нек иде живот, дао ми шеик да купим паковање флаширане воде за онај пројекат „Београд на води“, али сипаћу му чесмовачу! Какве милијарде – таква и вода…

Не штипај ме, бре, нећу сад „Лили Марлен“! Нећу озбиљно!

Добро, ал’ само прву строфу, а у званичном саопштењу да пише како је то била најава отварања велике немачке дискографске куће у Србији, која ће запослити четири милиона људи у догледном периоду, а за почетак двоје, ал’ за стално, са платом од правих новчаница…

Идемо, Стефановићу, пусти те поклон роковнике и терцирај: „Вор дер касерне, вор дем гроссен тор”…

Објављено уз дозволу аутора блога Два у један.

Наслов и опрема: Стање ствари

(Два у један, 1. 9. 2014)

Categories: Преносимо