Глад за причешћивањем

Док се поново не освести глад за причешћивањем ни од какве обнове црквеног живота не може ништа бити, а једна од унутрашњих црквених расправа која непрекидно траје је и питање (неопходне) повезаности исповести, поста и Светог Причешћа. Пракса је у разним црквама различита и то неке збуњује, чак и одбија.

Неким људима је ближе инсистирање на личној одговорности и зрелости, приступање Телу и Крви Христовој као храни неопходној за духовни живот, без које се гладује и слаби, умире. Искрено, или у теолошко-образовном пакету, они се воде тиме да нико не може бити достојан и довољно чист да прими Бога у себе, тако да је инсистирање на „достојности“ и „припремљености“ заправо промашај теме, удаљавање од Бога и увођење индивидуализма у само језгро црквеног живота. Уколико немају неку велику муку која их тишти, неразрешени грех, ако поштују општа црквена правила и постове, они ће спремно приступити причешћу. У црквама у којима свештеници инсистирају на обавезној исповести пред причешће (некад потпуно формалној, практично само читању разрешне молитве од стране свештеника), као и ванредним постовима пред причешће, они ће се одбијањем од путира осећати разочарани, повређени, понекад гневни.

Други сматрају да се не може Великој Тајни приступати без озбиљне припреме, и сваки најмањи прекршај општих или посебних правила поста, која свештеници у неким црквама постављају, и посебних молитвених припрема – сматрају разлогом за неприлажење путиру. Сматрају да је нормално да свештеник као глава литургијског сабрања има одговорност за припуштање путиру и да он треба да процени ко може а ко не може да се достојно причести на Литургији. Причешћивање на свакој Литургији сматрају олаким, понекад и обесвећујућим и то их гневи.

Дискусије о овоме трају. Често веома гневне. И један и други приступ имају своје замке и застрањења. Можда и не мора да се одмах све преломи и уједначи.

Сви они који на било који начин мисле о обнови црквеног живота склонији су првом приступу. И ја сам међу њима, мада с обзиром на искуства и праксе с којима сам се сретао ни ја нисам склон потпуном „аутоматизму“ при причешћивању.

Пре свега није ми логично да причешће Телом и Крвљу Бога треба да буде нека врста награде за подвиг. Као и многи други, пре доживљавам причешће као неопходну храну за духовни живот. Немам ја снаге за све то ако ми је Бог не да, ако се и не храним Богом. Ако не једем редовно слабим и разбољевам се телесно, ако се не причешћујем слабим и разбољевам се духовно. То је некако логично.

У раној цркви ако се неко није причешћивао две или три Литургије за редом, без посебног оправдања – био је одлучиван од Цркве. Они који то објашњавају златним добом Цркве у коме су сви били бољи и више свети, треба да схвате да златно доба никад није постојало. Само што су амплитуде доброг и лошег биле веће него данас у млакој и малограђанској атмосфери цркве и света отрованог релативизмом. Свако озбиљније читање материјала о „златном добу“ увериће нас у то. Нису се причешћивали они који су били под епитимијом (врстом црквене педагошке мере) због неког већег греха који тражи дуже окајавање и чишћење. Данас већина сама себи мазохистички додељује епитимије. Притом, иза претераног осуђивања себе често се крије гордост. То се заборавља. Ми Срби, на пример, волимо често о себи да говоримо да смо најгори. И то је нека врста препотенције и гордости. Изокренута, али то је то.

Ипак, пошто ствар није сасвим једноставна, не бих више о томе, има озбиљнијих људи у Цркви који се тиме баве.

Из сопственог искуства, ипак, и ја скоро поуздано знам један озбиљан разлог због кога се не треба причешћивати, прилазити путиру. А то је да ниси нешто опростио неком. Да си љут на неког. Да се у себи гневиш и расправљаш с њим, окривљујеш га и то ти не да мира.

Јеванђеље које се чита на Литургији ове недеље говори управо о НЕОПХОДНОСТИ праштања.

„…Није ли требало да се и ти смилујеш на свог другара, као и ја на те што се смиловах?

И разгневи се господар његов, и предаде га мучитељима док не плати сав дуг свој.

Тако ће и Отац мој небески учинити вама, ако не опростите сваки брату свом од срца својих.“

Чућете сутра (у недељу – прим. ур.) у црквама.

Ко не може да опрости другоме не треба да прилази причешћу. Гнев не сме да се приноси путиру! Па ни под маском праведног гнева. И то је по мени можда једина оправдана самоепитимија за свакодневне ситне грешке и несавршености, „недостојности“ у које смо потопљени.

Обнова

Нама је хитно потребан велики догађај који ће зауставити незапамћен континуирани пад економије, друштвених односа, система вредности. Рекло би се да се он не назире. Осим свеопште катаклизме која ни нас не би усрећила.

Кад један систем вредности пропадне, нема ништа логичније од тога да се посегне за провереним системом који је уграђен у темеље личног и заједничког идентитета – систем хришћанских вредности, вечито нов и алтернативан, без обзира на његову замагљеност која је производ тренутне слабости Цркве у односу на свет. При сагледавању историјске потрошености идеологија комунизма, фашизма и либерализма не да се назрети како се боља замена за православне хришћанске вредности може наћи. Да се та замена пронађе брзо, као што нам је сад потребно – скоро је незамисливо.

Српском националном идентитету може се вратити привлачан смисао чвршћим преузимањем православне вере као идентитетске основе. Самим тим и креативним доприносом формирања и улажењем у шири круг православне културе, православне цивилизације. Све остало је пораз.

Решење наших проблема може се пронаћи у традицији – ако се она не доживљава „као обожавање пепела већ као одржавање ватре”, то јест ако се традиција доживљава као обавеза креативног ишчитавања наслеђеног и проналажење савремених решења на одавно постављеном путу са кога смо очигледно скренули.

Да би се онај здрав део наше традиције активирао неопходно је активирати универзално Православље које је и само неодвојив део те традиције. Користимо страни појам традиција зато што он осим наслеђа укључује и обавезу преношења наслеђа (уз одређено преобликовање) следећој генерацији.

Не постоји други начин да се Православље, које се не доживљава само као Црква већ и као збир културних вредности, активира у решавању проблема српског народа и државе него да се активира Црква. Црква тренутно пати од многих болести од којих пати и друштво у целини, али није заснована искључиво на моћима и знању садашње генерације. Иако њен ауторитет почива на континуитету из давне прошлости и на Божанском ауторитету, она је руковођења тајанственим познавањем краја историје, самим тим будућношћу. Управо ту и лежи њен значај и потенцијал како за сопствену обнову тако и за обнову друштва у коме делује.

Пре свега, треба да се подсетимо да Цркву не сачињава само професионално свештенство него свештенство и Народ Божији, сви верни. То је једноставна чињеница коју нико не доводи у питање, али је, у духу потрошачке цивилизације и владајућег индивидуализма, дошло до одређеног раздвајања и до пасивности Народа Божијег као примаоца услуга у односу на професионалце, свештенство, као даваоце услуга. Тренутно се Црква у најбољем случају доживљава као институција која пружа могућност проналажења индивидуалног „духовног мира”, индивидуалног моралног поправљања, а њено друштвено деловање ограничено је на мање или више успешне контакте високе јерархије са властима и пожељно деловање појединаца у својим професионалним срединама или круговима познанстава.

Уз спорадичне и изоловане изузетке, ни онај мали број верујућих који редовно учествује у литургијама не осећа заједништво као битну одлику Цркве. Заједнице, групе које се оформљују на одређеним парохијама или око неког духовника било у манастирима или у градовима, реално немају већу кохезију од клубова, па су неретко обележене чак и тањим осећањем заједништва него клубови хобиста или разне поткултурне групе.

Изузетак су групе чија хомогеност се успоставља осећањем угрожености, прогањања, али одустајући од опоравка целине црквеног организма и дистанцирањем, оне постају опасне клице још једног раскола.

Да би могло да дође до шире обнове, црквени живот тражи истинску обнову.

Црквени живот – Почетак

Да би се у српском народу оформило језгро обнове, нужно је пре свега обновити црквену заједницу, која би онда својим вредносним системом и праксом међусобних односа могла да послужи као образац па и покретач ширих промена. А потребне су нам промене у вредносном систему, али и у економији, социјалној политици, правилима функционисања друштва као целине… Тренутно стање црквеног живота је незадовољавајуће. Промене које су потребне тичу се и организације и начина финансирања црквених делатности, али да би обнова црквеног живота имала праве резултате, неизбежно је кренути од језгра. Од Богослужења.

О проблему литургијске обнове у СПЦ много је тога речено и написано. Сукоб „новотара“ и „зилота“ до сада није донео неки бољитак. И једна и друга страна показале су неразумевање оног другог полазишта. Изречено је много грубих и увредљивих речи, ископани су ровови из којих се гледа само преко нишана. Таква ситуација паралисала је неопходну обнову црквеног живота.

Пошто су у тој расправи учествовали многи од наших најобразованијих теолога, било би претенциозно да се ми поново бавимо детаљима. Иначе, већ дуго, има се осећај да је православно теолошко промишљање, пре свега руско, грчко па и српско, одмакло предалеко од праксе, која га, тек ту и тамо, стидљиво прати. Проблем је што нема довољно конкретног труда на обнови. Нама је потребно делање. Савлађивање страха од грешке, која увек може да се призна и поправи. И наравно савлађивање отпора оних којима садашње стање одговара.

Утолико, уместо поновног ученог разлагања сегмената расправе, могли бисмо можда да понудимо једну употребљиву визију литургијске обнове са могућим последицама њеног остварења по црквени живот у целини. Визију изниклу из искуства Цркве и из онога реченог и написаног у последње време. Већина онога што следи је у мањој или већој мери било ту и тамо стидљиво присутно у пракси, али из разних углавном тужно „практичних“ разлога није спровођено и очувано у довољној мери. Крајње је време да се труд интензивира.

Да би се зауставило погубно деловање центрифугалних сила у друштву неопходно је за почетак све најважније животне ритуале чланова заједнице заиста вратити у заједницу, у Литургију.

Почнимо од крштења. Чин крштења, уласка у Цркву једноставно не може бити приватни чин, па чак ни само породични, као што је то данас редовна пракса. Из историје цркве мора се за будућност вратити пракса „интегрисаности” крштења у Литургију. Апсурдно је да цела парохија не дочекује новог члана већ да се све обавља „у приватном аранжману” као неки грађански обичај у коме је важнији ручак који следи од Тајне. Што се тиче скандалозне праксе да и дан-данас одрасли приступају крштењу без одговарајуће припреме па после и не знају у шта су ушли, какав дар су добили и какве обавезе су преузели – треба само подсетити да је још 1991, у време повећаног прилива верника у Цркву, донета саборска одлука о обавезним припремама одраслих за крштење („оглашених”), у трајању од најмање 2-3 месеца, са најмање три дана поста на крају. Сви оглашени једне парохије треба да се крштавају заједно, по могућности уз присуство епископа. Одређени су и дани крштења: Велика Субота, Пасха (Васкрс), Божић, Богојављење, Педесетница и један јесењи празник – можда Крстовдан (изузетак допуштен само уз допуштење Епископа-Владике).

Познато је да се ова одлука скоро уопште не поштује. За то су одговорни сви. И Епископи и свештеници, који су у садашњој организацији Цркве осуђени на непрекидну журбу (или је добровољно прихватају), али и сви садашњи и будући верници који би да се све уради само формално, без труда. Ако је свештенство из (недопустивих) „професионалних” разлога склоно да забуши у компликованој и дугачкој процедури, постоји увек могућност притиска верних да се испоштује донесена (и до сада неукинута) одлука. Притом, и да одлука није донесена требало би је донети. Непоштовање овакве праксе нужно доводи до млакости, формализације, заправо свеопште килавости црквеног живота.

И само још мало о крштењу: не може се (сем у ванредним околностима) допустити релативизација детаља у самом чину. Крштава се потапањем (у посебно направљеним базенима крстионицама или на рекама), обливањем водом (уз помоћ плавих или црвених пластичних лавора и кадица, понегде тек крстионица) и најчешће (пошто је најједноставније) „фајтањем” уз помоћ гранчице босиљка (као да се оглашени спрема за пеглање, а не да се крштава у име Оца и Сина и Светога Духа).

Можда би Црквени одбори састављени од верника и свештенства могли да се потруде да, пре него што се поред цркве изграде паркинг и продавница, буде изграђена крстионица.

Све у свему – ако се мало уозбиљимо, све ово у вези са крштењем није ни немогуће, а ни претерано тешко остварити. Чим преузмемо минимум одговорности добићемо неупоредиво јачу црквену заједницу. Вернике спремне на истинску обнову живота. Ако не преузмемо одговорност наставићемо да се јадамо и критикујемо. С којим правом?

Наравно – крштење је тек почетак. Неопходан почетак.

Наслов и опрема: Стање ствари

(Фејсбук страница ђакона Ненада Илића)

Categories: Преносимо