Читамо житија мученика, гледамо фреске и иконе мученика и доживљавамо све као стилизацију па смо емотивно ипак дистанцирани, не прилазимо догађају. Волели бисмо да нам се то некако савременије представи. Онда бисмо могли нешто да осетимо.
И данас мученици за веру страдају. Исламски терористи у Ираку убијају цела села која не желе да се одрекну Христа. Одсецају главе. И у рату у Босни су муџахедини то радили. Свакодневно упијамо преко медија детаље о страдањима невиних жртава.
Гледамо фотографије из ирачког хаоса и не можемо да задржимо поглед пошто је превише реално и ужасно. Била би нам потребна стилизација да бисмо могли дуже да задржимо поглед. И све у свему – остајемо дистанцирани. Враћамо се у сигурност свакодневице, ма како она суморна била. Као да нам циљ више није да будемо „со свету“, него да некако учтиво обљутавимо. Да не упадамо превише у очи.
А све је заправо као што је и увек било. Немамо никакво оправдање за своју малодушност. За увођење разумног минимализма уместо хришћанског максимализма, без кога нема правог живота. Шта је програм да човек усвојењем постане бог ако не максимализам? И чиме се он може разводнити?
Да ли у Цркви свако од нас, који је добио нешто већи дар вере од оних из његове околине, заиста зна колика му је одговорност? Да ли једни друге на прави начин, љубављу, опомињемо на одговорност? Да ли на прави начин предајемо одговорност оцима – свештеницима и владикама? Да ли смо заиста несвесни шта се у свету тренутно дешава? Да ли ишта радимо на јачању структуре Цркве? Да ли се иоле трудимо на обнови парохија, интензивирању живота око Литургије, да ли покушавамо да се концентрични кругови око Литургије што више прошире?
Можда треба дуже и пажљивије да гледамо и „стилизоване“ и „неподношљиво реалне“ призоре око себе. И да преузмемо одговорност за свет који се суновраћује. Можда не први пут у историји, али никад се не зна кад ће бити последњи.
Наслов и опрема: Стање ствари