Андре Влтчек: Зашто нас Запад мрзи?

(Saker Oceania, 14. 8. 2014)

Мрзе нас зато што смо живи, и зато што ходамо и крећемо се – понекад посрћући, понекад тешко, али ипак.

А они све време човечанство вуку у мрак нихилизма, очај, сарказам и безнађе.

saker-ocenia

Мрзе нас зато што инсистирамо да радимо на свој начин. Зато што нам је приоритет наш народ – а понекад нам је приоритет народ у нужди широм света. Све чешће, кад год можемо да приуштимо. Дочим „они“ на прво место стављају своје економске интересе и муче, убијају и понижавају оне који одбију да им се потчине, поклоне и лижу чизму.

Покушавају да нас униште годинама. Али ми стојимо и поносно пружамо отпор. Нападали су, похарали, и спалили наше земље. Убијали су народ Русије, Кине, и дела света који се данас зове Латинска Америка. Убили су и уништили животе десетинама и стотинама милиона људи на Блиском истоку, у Африци, у Азији и Океанији.

Кад кажем „они“ мислим на Запад, и одбијам да правим разлику између старих колонијалних ђавола из Европе и нових, који су плод истог дрвета, исте „културе“, али убијају под релативно новијим заставама.

Мрзе нас јер крваримо и наричемо над мртвима, али не одустајемо од борбе.

„Признају“ и славе само оне који прихвате њихов режим, који се одлуче на делимично или у потпуности прихвате колаборацију: Индију, Индонезију, Филипине, Јапан, Јужну Кореју, Саудијску Арабију, Катар, Кенију и десетине других „клијената“ – држава које месом сопствених житеља хране чудовишног монструма капитализма.

„Они“ су чак измислили политичку коректност, како би „културе“ репресивних режима лојалних нео-колонијализму учинили имуним на критику или подсмех у „уљудним круговима“ (на универзитетима, у медијима, и међу осталим лакејима режима). Политичка коректност није у функцији заштите Индуса или Индонежана, већ њихових узурпатора и експлоататора, који се лицемерно умотавају у заставе и верске и културне хаљине.

Мрзе нас због наших снова и нашег смеха, због нашег самопоуздања и одлучности. Мрзи нас не само глобални естаблишмент Запада, већ и већина обичног народа, који су део система и бар донекле од њега имају користи.

Што више краду широм света, то нас више клевећу и тврде да смо „исти“, да крадемо и „форсирамо своје интересе“ у Африци и другде. Они контролишу мас-медије и отров својих лажи просипају путем новинских агенција, ТВ-мрежа и Интернета. Елите широм света, власници локалних медија, више су него вољне да шире те лажи.

Мрзе нас зато што у ствари сматрају да смо различити. Што им је то јасније, то нас више мрзе. Штавише, тим више урлају да смо исти као и они, можда чак и гори!

Ако су цео свет напунили говнима, веле, онда цео космос и васколико човечанство мора да плива у тим говнима.

Али ми нисмо као они.

Они можда јесу мајстори пропаганде, велики луткари, али ми углавном одбијамо да се спустимо на њихов ниво. Трудимо се да будемо поштени, да се поштено боримо и радимо. Да победимо честито, а не преваром као садистичка гамад. Само зато што желимо да се понашамо честито, и што нас ужасавају њихове крваве руке и уста, једноставно не желимо да будемо као они – чак и кад нас нападају свим силама, чак и када се труде да нас збришу са лица земље.

И због тога нас мрзе.

Што смо искренији, то нас више клевећу.

Што смо сусретљивији, то нас више оптужују за превару и демагогију.

Што смо мирољубивији, то нас више оптужују да смо агресори.

Што су племенитији наши циљеви, то су прљавије њихове речи о нашим делима.

Колаборатори нас мрзе јер се нисмо предали, јер колаборатори увек мрзе слободне, поносне и чврсте. Кукавичке и бесне слуге и робови често су окрутнији од сопствених господара. Не увек, али често.

Што више наших другова страда, то нас више мрзе – јер одбијамо да клечимо и молимо их да престану са убијањем. Само се смешкамо кроз зубе и настављамо да корачамо напред. За човечност, за наш вољени народ…

Што смо сложнији, то нас више мрзе. Латинска Америка, Кина и Русија сада су заједно. Прилазе нам и друге велике земље. Стојимо заједно, поносно, својевољно!

Што смо ближе испуњењу свог циља – стварању социјалистичког, човечног и пристојног друштва на овом свету – то нас више мрзе. Пре би да нас униште, чак и спале цео свет атомским огњем, него да прихвате глобално друштво једнаких, изграђено на принципима социјалне правде, равноправности и немешања.

Што смо разумнији и равноправнији, то нас више мрзе. Не успевамо увек, али нас мрзе кад покушамо и не успемо. Али кад успемо, кад нам пође за руком, онда њихова мржња достигне врхунац – па убијају наше вође, производе и финансирају „опозицију“, припремају и врше војне пучеве. Колико је пучева само недавно било, успешних или не? Хондурас, Парагвај, Венецуела, Сирија, Украјина, Либија…

Али суштина је у томе да се не предајемо! Одбијамо. Нећемо више. Њихов гротескни, идиотски, нихилистички, турбо-капиталистички неоколонијализам (и остале фундаменталистичке догме) гори је од смрти. Даноноћно радимо да му се одупремо, да разобличимо његову злобу. Осећамо обавезу да радимо и боримо се, не зато што смо увек часни или добри, већ зато што су они до те мере одвратни, убиствени, цинични и нељуди!

Засипају нас блатом, бљују своје отрове по нама, хушкају на нас суседе, планирају и изводе пучеве, стварају лажну „опозицију“ и „студентске побуне“ и „обојене револуције“. Мете су им Кина и Русија, Куба и Венецуела, Боливија и Еквадор. Клевећу Бразил и Јужну Африку, Аргентину и Зимбабве, а сатанизују Еритреју и Северну Кореју.

Они, наши душмани, на неки начин су тужни и бедни. За оне који су спознали свет, они су тек шачица садистичких манијака, моћни али непожељни, смрдљиви одјек раније гласног прдежа отровног колонијализма, империјализма, расизма…

Али вриште гласније. Објављују милијарде страница испуњених лажима. Користе свој новац – углавном покраден од нас и других – да искриве сву логику и анализе, да представе празнину коју шире бездушним потрошаштвом и направама као нешто људско, пожељно, популарно. И тако производе и обликују генерације у својим земљама и колонијама које су збуњене и уморне од колевке: празне, без поезије и стваралаштва, опседнуте формом док одбацују суштину.

Што им више говоримо шта чине од света, то нас више мрзе.

A шта ми хоћемо? Шта то обједињује разнолике земље попут Кубе, Кине, Русије, Венецуеле, Боливије и Јужне Африке?

Жеља за слободом. Не њиховим, искривљеним концептом слободе, већ слободом да изаберемо сопствени пут, да својим богатством хранимо своју децу, лечимо своје болесне, и школујемо своје нараштаје. И то не за паре, већ из родољубиве и човекољубиве дужности.

Желимо да наше државе постоје како би стварале, како би помогле добре, здраве и значењем испуњене животе својим грађанима. Желимо да наш народ устаје ујутро без страха да ће се увече наћи на улици, или да ће умрети ако се разболе јер не могу да плате лечење. Желимо да народ мисли о путовању, о томе где иду и шта желе да раде кад тамо стигну – а не да стално буду у агонији што не могу да приуште нови аутомобил!

Желимо да људи буду слободни, да имају времена да одлуче „куда да идемо“, да сакупљају знање, да својим стваралаштвом и енергијом побољшају животе широм ове лепе планете.

И што више то желимо, то нас више они мрзе.

Многи од нас хоће да буду поново „наивни“, да сањају, да разговарају, да раде рукама и главама, да живе живот срцем. И желимо да људи буду безбедни, а не да страхују сваког јутра да ће им се смејати што су добри и честити, што су људи!

Ето шта мени значи социјализам, или комунизам. Ето шта значи Чавесу, и мислим да значи и Еви (Моралесу, председнику Боливије). Ето шта значи мојим драгим друговима у Пекингу.

Венецуела, Боливија и Кина нису савршене – дођавола, сви смо људи, сви грешимо. Али трудимо се, најбоље што можемо. Хоћемо да стотине милиона извучемо из сиромаштва и то чинимо корак по корак. Свака од наших држава то ради на свој начин, на основу сопствене културе и историје. И зато што хоћемо то да радимо на свој начин, зато нас мрзе!

Не смета ми што неко има хотел, ресторан или новине. Зашто би? Нисам никакав догматски фанатик. Али ми смета када целе државе уништавају само зато што су хтеле да живе на свој начин.

Смета ми када „демократију“ сведу на само оно што кажу силеџије са Запада. Смета ми када се од људи праве кметови локалних компрадора, а потом кметови Империје. Смета ми кад немају избора. Смета ми што стално живе у страху и што их свакодневно понижавају. И не само што ми смета, већ стишћем песнице и желим да се борим за правду.

И што мени, и другима попут мене, то више смета – то нас „они“ више мрзе.

А све већем броју људи смета.

Сад имамо овај нови талас сарадње између четири дивна дела света. Ускоро ћемо имати алтернативу одвратној институцији по имену Светска банка.  На концу ћемо створити алтернативу и Уједињеним нацијама, које су се претвориле у отету и безубу институцију неспособну да казни или чак упре прстом на праве бандите и истинске терористе.

Мрзе нас! Али ни ми њих не волимо. Како да волимо фашисте и мрзитеље?

Они владају светом путем страха, баш као што су вековима владали колонијама. У последњих хиљаду година, побили су стотине милиона, можда милијарде. Шта им је још сто милиона, или двеста?

Притом се и они плаше. И што се више плаше, то су агресивнији. Знају да ово – њихов искривљени и психопатски поредак – не може да потраје. Само се  надају да ће потрајати још пар деценија, док су они још на животу.

Што се више плаше, то се више труде да застраше друге. Да изазову ратове, да заваде људе, да их уходе, затварају, испирају мозгове милијардама широм света.

Корпорације Империје, власти које оне бирају, нормалном свету се од њих повраћа. И ми им сада то говоримо у лице. Сада имамо сопствени блок, организовани отпор, сопствене медије (попут овог)! Говоримо им какви су стварно.

И због тога нас мрзе.

Кажемо им: радите шта хоћете у сопственој кући. Док год ваш народ то толерише, прихвата или на то пристаје. Нити ћемо вас нападати, нити „ослобађати“. Али не долазите више код нас, да нас пљачкате и кварите. Ако дођете, наше земље и народи ће вам се супротставити.

И због тога нас мрзе.

Кажемо им: наш народ ће се борити против вас и за човечност, и за нормалан развој човечанства – који сте ви, вековима, спречавали макијавелијанским методама и силом. Користили сте робове да прикупите своје богатство. И данас поробљавате милијарде људи, мада не користите више реч „роб“.

Ако покушате да нас поробите опет, борићемо се.

Борићемо се за доброту, за поезију, за свет стваралаштва и снова који већина људи прижељкује у својим срцима.

И зато нас „они“ толико мрзе. Јер хоћемо да зауставимо њихов чудовишни експеримент над човечанством. Зато што вреднујемо људски живот више од профита корпорација и покварених појединаца. Зато што желимо да се поносимо припадношћу људској раси.

Они желе да производимо и трошимо, да се потчинимо њиховим плановима, и да притом ћутимо и страхујемо. А ми желимо да градимо и да певамо, да сањамо и измишљамо – за добро других, а не само за новац. Да помажемо једни другима. Нећемо да се покоримо систему у којем окрутни и агресивни поробљавају добре и љубазне.

Желимо да докажемо да људи нису циничне и себичне звери. Нису! Само се тако понашају када их трују великим дозама одвратних психолошких отрова.

Желимо крај ове колонијалне тираније корпорација. Милиони се вековима боре против ње, и милиони су већ страдали у борби за бољи свет.

Одбијамо да нестанемо. Нећемо да одустанемо. Више нас није страх. Пре него што је умро, Уго Чавес је викнуо: Aqui no se rinde nadie! Овде се нико не предаје. Тако и ми мислимо.

И зато нас мрзе!

И поносни смо што је тако.

Андре Влчек (André Vltchek) је романописац, филмаџија, истраживачки новинар и ратни репортер

Посрбио с енглеског: Небојша Малић



Categories: Посрбљено

Tags:

2 replies

  1. Ткст је одличан! Још када би знали ког је рода аутор?

Оставите коментар