Професор Радивој Радић се пре десетак година, у књизи „Срби пре Адама и после њега“, обрачунао са представницима историчара „новоромантичара“. Обилно користећи иронију, разобличио је стручну неутемељеност свих историчара аматера који су се окупљали око идеје „Срби народ најстарији“. Међутим, чак је и он говорио о повременој користи од учених аматера за историјску науку.
Ако се и сложимо са многим његовим демонтажама неопрезних и често и неозбиљних изјава аутохтониста или „новоромантичара“ (како их он назива), питање сеобе Словена у 7. веку ипак не делује ни после читања његове књиге затворено.
Ако један угледни руски научник (с каријером на најпрестижнијем америчком универзитету!) одређује Србе као заиста најстарији народ (старији од Руса) и враћа могућност континуитета садашњих Срба и људи винчанске цивилизације, зар није ипак необично да се српски научници (озбиљни професионалци) тако мало оглашавају о овом значајном питању?
Наравно да овај проблем не треба да води новој националној нарцисоидности, али, ако се заиста ради о нашем делу Балкана као колевки цивилизације, у многоме бисмо разумели и оне тешко разумљиве историјске догађаје на овим просторима. На којима Срби и даље живе, континуирано, већ 12 000 година!
Ако ништа друго – зар не би то могло уз одређене научне и ненаучне дораде да буде од значаја за туристички и економски бољитак Србије? Овако се поново отвара поље теоријама завере (оправдано или неоправдано?), или се просто ради само о још једној тужној причи о нашој тренутној немоћи.
Наслов и опрема: Стање ствари