Постоји велики проблем са такозваном „демократском штампом“. Осим тога што је зарад доброг наслова већина новинских редакција спремна све да уради, па и да (некажњено) оптужи некога за убиство, осим што више нема кочница при коришћењу нечије несреће за обликовање атрактивне насловне стране (у случају несрећне злостављање и убијене девојчице), својим „рационалним“ активностима већина новина упорно квари овај иначе тренутно прилично уморни и изгубљени народ.

Већ је постало глупо примећивати па и реаговати на примитивне наслове и текстове таблоида, без обзира на њихову близину или удаљеност од власти (ако тога тренутно уопште има). Међутим кад и у до скоро релативно озбиљним новинама приметиш стидљиву, али ипак очигледну жељу за медијским проституисањем, помислиш да сви ипак сносимо некакву заједничку одговорност за даље кварење народа.

Опет је извучен случај родитеља Тијане Огњеновић и сумњи у њихово баратање новцем који су људи од срца дали за симпатичну девојчицу у узалудном покушају да јој спасу живот. Без обзира на мотивацију оваквих новинарских кампања неке ствари упадају у очи.

Ако су људи невини – онда је све што се пише стварно скандал.

Ако су одговорни за намерне злоупотребе – онда треба то истражити ван очију јавности и кратко забележити само расплет, уз одговарајући коментар.

Све друго служи даљем кварењу народа, убијању наде, кварењу солидарности и саме идеје о заједничкој активности (вансистемској).

Поред мучења и кварења народа једине позитивне последице оваквих активности могу бити само за власт. Затирање и саме идеје масовног организовања ван директне контроле и усмеравања „одозго“.

Што је најцрње – човек се све теже љути на новинаре (иако су они и те како одговорни за оно што раде) па чак и на уреднике (дефинитивно одговорне). Све више окривљујемо власнике. А пошто они морају да се руководе профитом с једне стране, а паметно им је да буду ближе власти, пошто опозиције и нема – морамо и власнике да разумемо. И домаће и стране. И онда заправо као једини кривци остајемо ми који то примећујемо. И није да нисмо криви.

P. S. Демократија је постављена као систем за лако избегавање одговорности. Није ни чудо што медији који највише „подупиру“ демократске слободе најбоље одражавају суштину западне демократије. Ако хоћемо да се опоравимо, циљ је као и у свакој другој области – прихватање одговорности. То делом иде добровољно, делом притиском споља, ван групе у којој радим, делом притиском унутар групе. Требало би да сви заједно повећавамо тај притисак у свакој зони, иначе ћемо се угушити од сопствене аморфности, млохавости. А најбоље је, наравно, ако се сами, својевољно мењамо. Због стида, због саосећања, због сазревања…

Наслов и опрема: Стање ствари

(Фејсбук страница ђакона Ненада Илића)

Исправка: Овај чланак је промењен 18. 8. 2014. у 15:07 – додат је „P. S.“ одељак.

Categories: Преносимо