Зоран Ђуровић: Oстати без срца

z-djurovic-240-lБез срца се остане када се остане без памети. Без памети се остане када се остане без срца. Каже се: Бог му узео памет! Болно тачно. Бог му је узео памет. Нагласак је на Богу који делује на човека. Узима му памет. Стари завет говори да се Бог радује док истребљује своје. Назови своје. Равнотежа се има у другим библијским изјавама које веле да Бог никога не куша него да сам човек у перверзности свог срца то чини. Бог никога не куша. Стари казаше да је извор греха у човеку који оптужи Бога: Не бих ја погерешио, него ме наговори жена коју ми Ти даде

Божија реч, Свето писмо, не може да се разуме ако су ове две ствари у раскораку. Не може да се разуме ако се човек Богу не моли, али ни ако научнички не проучава сваку ствар речену. Само Писмо је тако настало, а то значи да и једна аутентична, колико је то могуће, ерминевтика мора поћи од тога.

Данас је хајка на оца Јоила Булатовића из манастира Ћириловца, и саблажњавање над тужном судбином Јоване Балабан, двадесетосмогодишње девојке из Крагујевца. Прича је филмска: цела болница у Крагујевцу је била на ногама. Санитет је чекао да је вози на операцију срца, тј. трансплатацију. Но, као у хорору, веле да су родитељи настрадалог чије је срце требало да прими одустали. Тешко да постоји садистичкија слика од ове. Јована, чије име на јеврејском значи Божија благодат (а иначе је ово име највећег броја светитеља), не љути се на породицу несуђеног донатора. Остала јој је нада, вели, да ће када добије ново срце родити двоје деце.

Ја сам пао на земљу када су ми телефонирали да је погинуо у саобраћајној несрећи мој пријатељ, румунски свештеник, Овидије Сава. Мислио сам најпре да неки од Румуна имају црни смисао за хумор, али како нико није узишао до мог стана, схватио сам да је вест била истинита. Данијела, попадија, остала је са две девојчице. У туђем свету. Но, Овидије је све, иако тридесетогодишњак, органе даровао потребитима. Има ли веће љубави од ове?

Не мисле сви православни као Јеховини сведоци. Не гледају слепачки Писмо. Не фиксирају се као мушице на сијалицу и умиру. Каже се у Писму да је крв душа (нефеш, на јеврејском), али она означава само животни принцип, као што сви знамо. Али ако је та нефеш само крв, нема онда помена човека у Божијем сећању. Крв најпре пропада, а тиме би и особа нестала. Месождери најпре једу унутрашње органе јер су они најпропадљивији. Унутрашњи органи су унутрашњи, односно наши најинтимнији. Зато се за њих у древности везује и извор, срж саме особе; вели се да мисли потичу из бубрега, из џигерице, срца, мозга… Тачно је да је људска особа физички описана, али се она не своди само на ту схему. Она то надвисује и на један мистериозан начин утемељује. ЈА се служи органима. Паркинсоновац окован телом се препознаје као личност. Није само то. Хришћанин верује у васкрсење тела. Нема ништа, ни кости нису остале, ни прах. Прах развејан. Хришћанин верује у то да ће тај исти прах стајати пред Господом.

Пагани су волели да се изругавају над вером у васкрсење па су питали: Шта са човеком кога поједу рибе? Како и од чега да устане?

Ја бих додао и за св. Саву: Како ће он ни из чега да васкрсне?

Ваљда је јасно да су органи – органи? Наравно, они су физички, генетски и, допустио бих, на духовни начин обележени особом која их је поседовала, тако да то не значи да је човек само уградио један шраф, али не значи и да је запоседнут другом особом. Па ми у евхаристији, под видом хлеба и вина примамо тело Оваплоћеног Бога који у себи садржи све друге особе. То што смо се у причешћу сјединили са баба Крстињим или ђедом Микоњом не значи да смо постали и исто што и они, али не можемо ни да постојимо без њих.

Јована не замера Јоилу; и ја га познајем. Добар је човек, али није много верзиран у Писму. Аскета, праведан, тврд калуђер. Но, то није глас цркве. Црква је шира, као и Писмо, од онога на шта би је ови могли свести. Када се то догоди, долази до ратова, тешких неспоразума, раскола, јереси. Све то постоји у цркви, али и сами непријатељи цркве желе да њу поистовете са тиме. Но црква, понављам, шира је од свега тога, тако да и сумњичаве, колебљиве, чак и атеисте може да обухвати. То су ствари, како се мени чини, јер не претендујем на незаблудивост, које нас све надилазе. Из Јованиних речи ја већ немам бојазни за њу. Наставиће да иде, не гордећи се, децу ће изродити.

Јоил Богу да се моли да га нечастиви не прелести. Да не говори о стварима које не познаје, да га епигони не стављају на пиједестал непогрешивости. Критикује папу због тога, јер мисли да је он папа кога треба слушати. Такво старчевство само зло може донети, како за „духовнике“, тако и за њихове следбенике.

Св. Игњатије Брјанчанинов је говорио: Свет, али бескорисан. Поводом тога исприча како је у један манастир дошла нека градска дама да се посаветује са надалеко чувеним светим старцем. После недељу дана дође опет, али видно у конфузном стању. Монаси је упиташе где иде, а она рече: Идем код свеца. Рекоше јој пак: Дођи ти сестро код нас, он је свет али бескорисан зато што је као дете добио благодат, није прошао борбу са страстима па ништа корисно не може да ти саветује.

Рим, 16. 8. 2014.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ

Advertisements


Категорије:Разномислије

1 reply

  1. Искрено и добро.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s