1) Композиција „Онамо, ’намо“, чије је стихове написао кнез Никола Петровић Његош 1869. године, није тада постала званична химна Црне Горе – због провокативног текста. Наиме, песник помиње Призрен и Дечане (тадашње делове Османлијског царства), као сопствено наслеђе где ће једног дана „оружан поћ’“.
У периоду 1870-1918 званична химна Кнежевине и Краљевине Црне Горе била је „Убавој нам Црној Гори“; док је „Онамо, ’намо“ била традиционална, народна химна – некад су је називали и „српска Марсељеза“.[1]
2) Званични језик Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (од 1929. Краљевине Југославије) био је српско-хрватско-словеначки, а Устави из 1921. и 1929. године делимично су признавали и шеријатско право:
„У породичним и наследним пословима муслимана суде државне шеријатске судије.“[2]
3) Током Мађарске револуције 1848-1849 у Хабсбуршкој монархији (Аустријско царство) велика већина Словака, Срба, Хрвата и Румуна стала је на страну Бечу, из страха од мађаризације и гајећи велике наде у потоњу реорганизацију царства. Хабсбуршку монархију је, међутим, спасла тек интервенција руског цара Николаја I Романова (1796-1855, владао 1825-1855), који је послао трупе под командом фелдмаршала Ивана Ф. Паскијевича.[3]
4) Од 1920. до 1946. године Мађарска је по друштвеном уређењу била монархија, односно краљевина (мађ. Magyar Királyság). До 1944. године државом је владао адмирал Миклош Хорти (1868-1957) као регент илити намесник, а покушаји да се последњи аустроугарски цар Карло I (1887-1922, владао 1916-1918) доведе на мађарски престо били су осујећени.[4]
5) Марионетска нацистичка и фашистичка творевина НДХ (1941-1945) је у периоду од 1941. до 12. октобра 1943. године била монархија. Наиме, хрватски поглавник Анте Павелић се потписивањем Римских уговора 18. маја 1941. године сагласио да морнарички официр и принц Аимоне из италијанске династије Савоја (ита. Aimone Roberto Margherita Maria Giuseppe Torino di Savoia, 1940-1948) постане хрватски краљ Томислав II.
Занимљиво је да принц Аимоне од Савоје никада није крочио на тле НДХ и да је одбио службено крунисање у Томиславграду, али је једно од крштених имена његовог сина Амедеа од Савоје (1943) било Звонимир (ит. Amedeo Umberto Constantino Giorgio Paolo Elena Maria Fiorenzo Zvonimir).[5]
6) Неретко се наводи да је краљица Јелена од Црне Горе (кћи црногорског кнеза и краља Николе I Петровића и супруга италијанског краља Виторија Емануелеа III) била последња италијанска краљица, што није тачно. Наиме, компромитовани краљ Виторио Емануеле III (1869-1947, владао 1900-1946), који је готово до капитулације Италије (почетком септембра 1943. године) подржавао Бенита Мусолинија, покушао је после рата да спасе монархију абдицирајући 9. маја 1946. године у корист сина Умберта II, непуних месец дана уочи референдума о уставном уређењу Италије и тамошњих општих избора.
На референдуму од 2. јуна, 54,3 % италијанских грађана са правом гласа (укључујући и жене, које су тада први пут добиле право да гласају) определило се за републику; а историја је Умберта II (1904-1983), ожењеног Маријом Жозе од Белгије, забележила као „мајског краља“ (ита. Re di Maggio).[6]
7) У организацији Народног фронта у Београду је 1945. године обележена четврта годишњица демонстрација 27. марта и за ту прилику је доведено око 150 хиљада људи. Скуп је темељно организован, унапред су одређене и пароле и њихови узвикивачи.
Јосип Броз Тито се обратио говором са балкона Народног позоришта, а на преподневној војној паради партизанске трупе су продефиловале уз звуке марша „На Дрину“.[7]
8) Већ смо говорили да је Јосип Броз и те како водио рачуна о датумима, тако да дан (17. јул 1946. године) када ће бити стрељани генерал Драгољуб Михаиловић и остали осуђени на смрт на Београдском процесу (1946) није изабран случајно. На исти дан 1918. бољшевици су у Јекатаринбургу ликвидирали заточену царску породицу Романових.[8]
9) Јосип Броз Тито је користио „плави воз“, док је Јосиф Висарионович Џугашвили (Стаљин) од 1941. године користио „зелени вагон“ (оклопљен салон-вагон) којим је, између осталог, путовао и на савезничке конференције у Техерану (1943) и Јалти (1945).[9]
„Зелени вагон“ се налази у Стаљиновом музеју у његовом родном граду (Гори, Грузија), фото: „Википедија“
10) Социјалдемократа Вили Брант (1913-1992, канцелар 1969-1974) је као канцелар Западне Немачке приликом званичне посете Пољској клекнуо 7. децембра 1970. године пред спомеником у Варшавском гету (а не у Аушвицу како се понекад мисли), одајући почаст жртвама нациста. Непосредно после овог догађаја, лист „Шпигл“ је спровео анкету у Западној Немачкој са следећим исходом: 41 % грађана подржало је тај Брантов чин, 48 % грађана га је сматрало претераним, док 11 % анкетираних није имало став о томе. [10]
© Bildarchiv Preußischer Kulturbesitz
11) Николае Чаушеску, генерални секретар Комунистичке партије Румуније (1965-1989) и румунски председник (1974-1989), био је најодликованији социјалистички лидер од стране западних држава током Хладног рата. Не само да је окићен француском Легијом части, већ су га одликовале и државе попут Аустрије, Норвешке, Данске, Шведске, Португала, Италије, Западне Немачке, Велике Британије итд.
Можда неком све ово звучи чудно, имајући у виду страховладу румунске тајне полиције Секуритатее, али у свакој осмишљеној спољној политици крије се „дубина“ деловања – Запад је посредно и непосредно подржавао свакога ко је на било који начин поткопавао Источни блок. Подсетимо да Румунија није учествовала у инвазији Варшавског пакта на Чехословачку (1968), да је Чаушеску осудио совјетску инвазију на Авганистан (1979), да је Румунија одбила да се придружи бојкоту Летњих олимпијских игара у Лос Анђелесу (1984) од стране земаља из совјетског гравитационог поља итд.
Иронија судбине је да децембра 1989. године Чаушескуа нико није ни покушао да спасава, а када је свргнут са власти 22. децембра, а потом стрељан три дана касније – неколико његових одликовања је опозвано. (Дописаћемо да је 1990. године и Совјетски Савез повукао оба Ордена Лењина, који су румунском генералном секретару додељени 1973. и 1988. године).[11]
12) Крилатица „Нема бесплатног ручка“ (енг. „There ain’t no such thing as a free lunch“, „There’s no such thing as a free lunch“ и сл.) највероватније је настала у САД у другој половини XIX века и била је присутна у америчкој литератури од 1870. до 1920. године. Наиме, власници америчких салуна нудили су бесплатан ручак под условом да муштерија купи најмање једно пиће. Разуме се, очекивање је било да ће гост (уз „бесплатан ручак“) купити више од једног пића.
Гесло је изнова доживело популаризацију у научнофантастичном роману „Луна је окрутна љубавница“ (енг. The Moon Is a Harsh Mistress, 1966), који је написао амерички књижевник Роберт А. Хајнлајн (1907-1988).
Данас горенаведену крилатицу обилато употребљавају и економисти и политичари, а својевремено је нарочито експлоатисао монетариста Милтон Фридман (1912-2006).[12]
[1] Јован Маркуш, „Двије црногорске химне,“ „Глас Црногорца“ од 19. октобра 1999. године,
http://www.njegos.org/heritage/himne.htm,
http://en.wikipedia.org/wiki/Ubavoj_nam_Crnoj_Gori,
http://en.wikipedia.org/wiki/Onamo,_%27namo!
[2] Устав Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (1921) и Устав Краљевине Југославије (1931):
[3] Дописаћемо да је један од вођа револуције и највећи песник мађарског романтизма Шандор Петефи (рођен као Александар Петровић) погинуо 1849. године, највероватније у бици код Шегешвара, борећи се на мађарској страни.
https://en.wikipedia.org/wiki/Hungarian_Revolution_of_1848
[4] http://sr.wikipedia.org/sr/%D0%9A%D1%80%D0%B0%D1%99%D0%B5%D0%B2%D0%B8%D0%BD%D0%B0_%D0%9C%D0%B0%D1%92%D0%B0%D1%80%D1%81%D0%BA%D0%B0_(1920%E2%80%941946)
[5] Re di Croazia, principe di Bosnia ed Erzegovina, voivoda di Dalmazia, Tuzla e Temun
http://it.wikipedia.org/wiki/Aimone_di_Savoia-Aosta_(1900-1948),
http://sh.wikipedia.org/wiki/Rimski_ugovori_izme%C4%91u_Italije_i_NDH,
http://sh.wikipedia.org/wiki/Tomislav_II,
http://www.vecernji.hr/hrvatska/tomislav-ii-nije-htio-biti-kralj-zemlje-koju-ne-poznaje-372616
[6] http://en.wikipedia.org/wiki/Victor_Emmanuel_III_of_Italy,
http://en.wikipedia.org/wiki/Umberto_II_of_Italy,
http://en.wikipedia.org/wiki/Italian_general_election,_1946,
http://en.wikipedia.org/wiki/Italian_constitutional_referendum,_1946
[7] Видети документарни филм о Двадесетседмом марту аутора Дејана Зечевића (СЈУ „Филмске новости“, ТВ „Пинк“, 2006),
https://www.youtube.com/watch?v=GU0r34qRIjY&t=2m25s
[8] http://www.nspm.rs/hronika/na-danasnji-dan-streljan-general-draza-mihailovic.html
[9] http://en.wikipedia.org/wiki/Joseph_Stalin_Museum,_Gori
[10] http://en.wikipedia.org/wiki/Warschauer_Kniefall
[11] http://ro.wikipedia.org/wiki/Nicolae_Ceau%C8%99escu,
http://en.wikipedia.org/wiki/Nicolae_Ceau%C8%99escu
[12] http://en.wikipedia.org/wiki/There_ain’t_no_such_thing_as_a_free_lunch,
http://en.wikipedia.org/wiki/Free_lunch
Categories: Противу незнања
О “бесплатном ручку”
“Гузенбауер и Фратини обављају посао везан за евроинтеграције Србије. Мислим да и те како доприносе угледу Србије у свету. Наш буџет је веома транспарентан. Из буџета не добијају ниједан једини динар. (…) То је неслана шала да Фратини хоће да купи ,Телеком’, а Гузенбауер – ЕПС. Само се тиме баве у животу.”
(Александар Вучић, премијер Србије, о саветницима Владе Србије, изјава за ТВ Б92 од 3. августа 2014. године)
http://www.izjave.net/quote/14683
“Биће трошкова, наравно. Договорићемо се о томе колика ће бити надокнада. Као што знате, нема бесплатног ручка. (…)
Након што је прошло 100 година од када су тензије Аустро-Угарске и Србије заједнички биле одговорне за избијање Првог светског рата, мислим да је лепа замисао да сада један Аустријанац помогне Србији да добије место које јој припада у европској заједници.”
(Алфред Гузенбауер, аустријски политичар, на питање да ли можда саветује Владу Србије бесплатно, изјава за ТВ Б92 од 25. октобра 2013. године)
http://www.izjave.net/article/1441
http://www.youtube.com/watch?v=nAMeUNAwEns&t=330s
Из укрштања ове две изјаве можемо да закључимо како ће плаћање бити вршено преко (политичког и/или економског) суверенитета Србије. Сва је прилика да страни саветници (Гузенбауер и Фратини) заступају интересе својих држава и брину о пласману и оплодњи аустријског и италијанског капитала на тржишту Србије.
Погледајте књигу Државни календар Краљевине Црне Горе за 1918. годину, који је у Црној Гори сакривен а можда и уништен. Ту има текстова о химни Црне Горе а прави је доказ српске културе.