Прве године новог миленијума показују да је, помпезно названо, прошловековно „убрзање 2000-те“ било тек убрзањце. Светислав Басара, у једном есеју књиге „Виртуална кабала“, тврди да је „немогуће убрзати неку направу, а да се то не реперкутује на време и простор“. Ако оставимо простор за другу пригоду и утврдимо да се авиони, аутомобили, возови и миксери нису убрзали неколико десетина пута – онда следи закључак да брзину у наше животе уносе рачунари. Који, притом, никада нису довољно брзи, па се армија overclocking-mastera упушта у силовање процесора/картица, не би ли отели још неку секунду.
Ако они који насвиравају своје рачунарске компоненте на виши такт погоршавају ионако затегнуту ситуацију и личе на лоше момке, јесу ли они који креирањем процесора с фиксираним множиоцем (и онемогућавањем overclocking-a) на страни добра? Гласови разума говоре да произвођачи хардвера имају уско грло звано периферијски уређаји. Гласови злобе тврде да произвођачи хардвера смишљено продају двоструко скупље ствари које су само нешто мало брже. Ипак, склон сам да поверујем да они намерно одбијају да рачунаре (и све остало) убрзају до линије после које нема повратка, постајући тако својеврсни чувари цивилизације