Пре двадесетак година бринули смо се хоће ли икад резултат трке на 100 метара бити испод осам секунди а чезнули да нам рачунарске звери са ознаком (80)286 уопште подигну Windows. Данас, препуњени информацијама, не успевамо да сазнамо колико брзо трче светски спринтери а бринемо се хоће ли нам софтверско-хардверска надоградња донети стартовање система испод осам секунди. Право питање није хоће ли нам буђење рачунара бити брже (јер у једном трену засигурно хоће!) већ да ли се томе ваља радовати?
Прве године новог миленијума показују да је, помпезно названо, прошловековно „убрзање 2000-те“ било тек убрзањце. Светислав Басара, у једном есеју књиге „Виртуална кабала“, тврди да је „немогуће убрзати неку направу, а да се то не реперкутује на време и простор“. Ако оставимо простор за другу пригоду и утврдимо да се авиони, аутомобили, возови и миксери нису убрзали неколико десетина пута – онда следи закључак да брзину у наше животе уносе рачунари. Који, притом, никада нису довољно брзи, па се армија overclocking-mastera упушта у силовање процесора/картица, не би ли отели још неку секунду.
Ако они који насвиравају своје рачунарске компоненте на виши такт погоршавају ионако затегнуту ситуацију и личе на лоше момке, јесу ли они који креирањем процесора с фиксираним множиоцем (и онемогућавањем overclocking-a) на страни добра? Гласови разума говоре да произвођачи хардвера имају уско грло звано периферијски уређаји. Гласови злобе тврде да произвођачи хардвера смишљено продају двоструко скупље ствари које су само нешто мало брже. Ипак, склон сам да поверујем да они намерно одбијају да рачунаре (и све остало) убрзају до линије после које нема повратка, постајући тако својеврсни чувари цивилизације
Categories: Четири стотине речи
Оставите коментар