На данашњи дан, пре сто година, Аустроугарска је објавила рат Србији.
У телеграму је писало:
„Пошто Краљевска српска влада није дала задовољавајући одговор на ноту, коју јој је предао аустроугарски посланик у Београду, 23. јула 1914. године, царско краљевска влада налази за потребно да сама да задовољење својим правима и интересима и да ради тога прибегне оружаној сили. Аустроугарска сматра, дакле да се од овога тренутка налази у ратном стању са Србијом (у потпису министар спољних послова Аустроугарске гроф Бертхолд).”
Аустроугарска објава рата је иначе стигла на начин на који никада раније једна земља није објавила рат другој – поштом, тако да су је сви могли прочитати. Никола Пашић, председник српске владе и министар иностраних послова, примио ју је у нишком хотелу „Европа”, док је ручао. Поштар који му је уручио ратну објаву касније је посведочио да су прве Пашићеве речи биле: „Аустроугарска нам је објавила рат. Наша ствар је праведна, Бог ће нам помоћи.”
Због необичног начина на који је стигла аустроугарска депеша многи, у првом тренутку нису поверовали у њену аутентичност. Ово тим пре што се становништво, мада је знало да је рат на помолу, и даље потајно надало да до оружаног обрачуна неће доћи. Зато је наслов ванредног, бесплатног издања „Политике” од 28. јула, објављен преко целе стране гласио „Рат није објављен”. Нажалост, још истог дана показало се да је депеша која је стигла из Беча – истинита. Аустријски монитори (ратни бродови ) отпочели су 28. јула увече бомбардовање Београда које је без престанка трајало наредних седам дана. То бомбардовање било је увод у рат, највећи које је човечанство до тада видело…
Василиј Штрандман: Аустроугарски телеграм са објавом рата Србији
Одломак из књиге Василиј Штрандман: „Балканске успомене“ (Београд : Жагор, 2009, превео с руског Јован Качаки). Објављено уз сагласност преводиоца г. Јована Качакија
Као неку врсту појашњења овог телеграма, Сазонов је обавештавао руске посланике да „одговор који је Пашић уручио барону Гизлу превазилази сва наша очекивања својом умереношћу и спремношћу да Аустрији пружи најпотпуније задовољење, осим у случају да она тражи изговор за експедицију против Србије“.
Исте ноћи, из Лондона су стигле вести да, по речима Греја, српски одговор превазилази по умерености и попустљивости све што се могло очекивати. Из тога је Греј извукао закључак да је Русија, вероватно, саветовала Београду да пружи задовољавајући одговор и претпостаљао да тај одговор треба прихватити као добру базу за мирна решења. Из Рима је добијен телеграм да се маркиз ди Сан Ђулијано изразио у смислу да ако неки аустријски захтеви, чак и уз жељу српске владе, Србија не може да прихвати, неће се догодити ништа посебно ни ако их прихвати – с тим да их касније не испуни: “mais qu’ est–ce que cela fait que la Serbie accepte, quitte de ne pas remplir ce qu’elle avait accepté”.
Пред ручак – требало је, ипак, и хранити се – отишли смо до конака, како бисмо бившем посланиковом батлеру, Италијану Бењамину, кога сам узео у службу, дали директиве да за канцеларију уреди макар део просторије. Око један поподне пошли смо у [нишки] кафе „Европу“, где се за јело окупљаo цео дипломатски кор и министри. Време је било дивно и дипломате су се сместиле напољу око великог стола постранце. Поред мене је сео немачки посланик, барон Гризингер, који је настављао да тврди како нема никакве инструкције из Берлина. Полушапатом ми је објаснио да се ћутање Берлина може протумачити као добар предзнак у корист очувања мира. Пашић, са супругом Ђурђином и кћерима Даром и Павом, седео је за посебним сточићем, скоро се додирујући с нама.
Око 2 сата, кроз капију ресторанске баште, коју сам видео, ушао је поштар и пришавши Пашићу, извадио из торбе телеграм. Пашић га је узео, и прегледавши садржај, прекрстио се и пружио га мени. У телеграму, гроф Берхтолд је из Беча јављао да је „аустроугарска влада, не добивши задовољавајући одговор од Србије на своју ноту од 23. јула, принуђена да штити своје интересе и одсад се налази у ратном стању са Србијом“. Не говорећи суседима ни речи, вратио сам телеграм Пашићу и пошао у Чахотинов стан да без одлагања пошаљем телеграм свом министру. Тек што сам успео да то извршим, дошао ми је секретар министарства спољних послова, Магазиновић, са извештајем од Пашића да је у Крагујевцу Врховна команда добила IIи примерак истог Берхтолдовог телеграма и да се међу министрима родила сумња, не ради ли се можда о провокацији, или мистификацији, која би за циљ имала да Србе изазове да повуку неопрезне потезе. Телеграфски је наређена истрага о пореклу ових двају телеграма. Сматрао сам да ми је дужност да известим Сазонова и о овом слабом трачку наде. Међутим, сумње су трајале кратко. Следеће ноћи, аустријске трупе су започеле паљбу по српској обали Дунава, испрва код Смедерева, а затим и бомбардовање незаштићеног Београда. Око 11 сати увече, Срби су морали да минирају железнички мост на Сави, који је спајао Београд са Земуном.
Тог дана, касно увече 28. јула, био ми је донет и шифровани телеграм од Сазонова, који је путовао дуже од једног дана. У њему се налазио следећи одговор цара Николаја II на телеграм краљевића регента Александра: „Ваше Краљевско Височанство, обративши ми се у изузетно тешком тренутку, нисте се преварили у односу на осећања која гајим према Вама, као и о мом срдачном расположењу према српском народу. Садашње стање ствари привлачи моју најозбиљнију пажњу и моја влада улаже све напоре како би се садашње потешкоће уклониле. Не сумњам у то да ће се Ваше Височанство и Краљевска Влада прожети жељом да се тај задатак олакша и да неће пренебрећи ништа што би довело до решења које би, уз очување достојанства Србије, омогућило да се спрече ужаси новог рата. Док постоји и најмања нада за избегавање крвопролића, сви наши напори морају бити управљени ка том циљу. Ако, пак, упркос нашим најискренијим жељама у томе не успемо, Ваше Височанство може бити убеђено у то, да Русија ни у ком случају неће остати равнодушна према судбини Србије.“
Било ми је наређено да телеграм доставим адресату. Узимајући у обзир позни час када је дешифровање завршено, одлучио сам да сачекам до јутра у нади да ће, можда, краљевић регент током ноћи стићи у Ниш. Али, моја очекивања се нису испунила, па сам како би се избегло даље одлагање, одлучио да телеграм предам Пашићу. Без обзира на јако рани час, Пашића сам већ затекао у његовом службеном кабинету. Прочитавши на брзину телеграм, он се, како ми се учинило, у први мах скаменио, а затим га је захватило ванредно узбуђење. Прекрстио се, и казао: „Господе, Велики, Милостиви Руски Цар.“ Устао је из фотеље, пришао ми, загрлио ме и изљубили смо се. Из очију су му текле сузе. Такво испољавање душевне потресености човека чији је цео живот био тешка школа самосавлађивања и уздржаности и који се у прошлости више пута суочавао са смрћу, могу послужити као доказ колико је током протеклих дана била велика његова душевна напетост – јер, на коцки је стајао опстанак његове вољене и драге Србије. Телеграм Његовог Величанства Императора је пружао не само наду, него и потврду исправности чврстог ослањања на Русију. Мада се долазак краљевића регента очекивао тек предвече, садржај царевог одговора је одмах био телефонски пренет у Крагујевац. До ноћи ми је стигао телеграм захвалности краљевића регента Његовом Величанству Императору, овог садржаја: „Дубоко дирнут телеграмом којим је Ваше Величанство благоизволело да ме јуче обрадује, журим да Вашем Величанству од свег срца изразим захвалност. Молим Ваше Величанство да буде уверено да су срдачни односи које Ваше Величанство испољава према нашој земљи за нас особито драгоцени и да нам испуњавају душе надом да је будућност Србије, која је постала предмет благонаклоне заштите Вашег Величанства, обезбеђена. Тешка времена не могу а да не ојачају везе дубоке оданости којима је Србија повезана са Светом словенском Русијом, а сви Срби заувек ће сачувати осећања вечите захвалности за помоћ и заштиту Вашег Величанства. Александар.“
У манифесту поводом објаве рата Аустроугарске Србији, који је краљевић регент издао, закључне речи су позивале народ да свим снагама брани домаћа огњишта и Србију, а 30. јула је одржано свечано отварање Скупштине у Нишу. Краљевић регент је у своје име прочитао престону беседу. На почетку је истакао да место сазивања Скупштине указује на важност текућих догађаја. Затим је следило излагање чињеница из последњих дана: аустроугарски ултиматум, српски одговор, напори краљевске владе де учини све што је у складу са достојанством државе како би се избегао рат, и најзад – оружани напад надмоћног суседа на Србију, уз коју стоји Црна Гора. Прешавши на однос великих сила према конфликту, регент је пре свега подвукао осећања која инспиришу Русију и милостиво саопштење цара Николаја II да Русија ни у ком случају неће напустити Србију. Приликом сваког помињања имена Његовог Императорског Величанства и Русије, салом у којој се одржавало заседање, проносило се громогласно и одушевљено „Живео“. Изјављене симпатије Француске и Енглеске су такође биле посебно поменуте и изазвале су одушевљено одобравање посланика. Престона беседа се завршавала изјавом о отварању те ванредне седнице Скупштине и изражавањем жеље да се предузму све мере за обезбеђење несметаног рада краљевске владе.
Поводом настанка ванредних околности, Пашићу је било наложено да образује нов кабинет коалиционог типа, који је он успео лако да састави, и у који су ушле све партије главних политичких струја народних маса. Од нових министара, имао сам по први пут прилике да општим са министром саобраћаја Драшковићем („Народна самостална странка“), који се својим јасним мислима и егзактношћу у политичком раду избио у прве редове српских политичара. То је био богато обдарен човек и изгледало је да му судбина спрема истакнуту будућност. Међутим, та очекивања се нису испунила: убрзо после завршетка Првог светског рата пао је као жртва од руку комуниста, против чијих је првих навала почео одлучно да иступа, као тадашњи министар унутрашњих послова.
Тешко је описати расположење тог малог и уважавања достојног народа, који је својим недавним победама украсио своју историју легендарним подвизима. Речи краљевића Александра су оличавале сва осећања и сву убеђеност у коначни успех тог новог претешког искушења. Њему су се сви потчинили уз општу жељу да верно и предано служе својој отаџбини. Људи и партије пружали су једни другима руке. Сви сукоби и распре су били заборављени, а краљевић Александар је био не само регент по свом формалном положају, него и управљач свих духовних снага свог народа. Иза њега је стајао лик његовог остарелог оца, такође хероја историјске борбе Срба за опстанак. А када је краљевић регент објавио спремност Русије олицетворену Императором Николајем II, да неће напустити српску браћу у тренуцима насталих искушења, одушевљење целог становништва Србије је достигло врхунац. Може се са сигурношћу рећи да ће тај народ, без обзира на удес који га је погодио и – како је изгледало – несавладиве препреке, у будућности себи обезбедити слободу и благостање.
Безначајна, али карактеристична цртица историјског тренутка који сам проживљавао, био је лични однос према мени, не само краљевића Александра, његове војне свите и министара, већ и сваког сељака или трговца, који су се при сусрету са мном трудили да истакну сву своју захвалност руском цару и Русији. Истакнути политичар Паја Маринковић, кога сам већ споменуо, пришао ми је и срдачно ми стиснуо руку, желећи да покаже да жали свој испад приликом нашег првог сусрета у Нишу.