Небојша Малић: Сто година ближе

Пре неки дан сам прочитао путопис једног Американца. Пол Фортијер Џонс се звао, из Тексаса. Дошао је у Србију у пролеће 1915, да помогне америчкој медицинској мисији (која је стигла прекасно, за разлику од рецимо руске) у борби против епидемије тифуса. Ту га је затекла Макензенова офанзива, и био је сведок и учесник повлачења до Албаније. Успео је некако да преживи и докопа се Италије, где је наставио да прати трагедију Плаве Гробнице.

Крајем 1915, на питање својих домаћина у Риму да ли Срби сматрају да вреди даље да се боре, одговорио је овако:

Сетио сам се тада једне тмурне, промрзле зоре код Призрена, када сам крај друма наишао на једног човека. Лежао је, рањен, на блатњавој и иструлелој сламарици, под рушевинама старе шупе, уз бедну ватру која ће га вероватно надживети. На моје изненађење, говорио је нешто енглеског, па смо причали о обичним стварима, како је и ред у очајним временима.

Негде у близини грмели су српски и непријатељски топови, у живахном двобоју. „Колико су далеко топови?“ упитах, очекујући одговор по српском обичају: „пола сата“ или „сат“. Рањеник се међутим придиже, погледа у даљину иза мене, и одговори: „Можда сто година ближе него пре четири недеље, али не ближе од сто година!“

Не ближе од сто година, ако ико од Срба преживи да их отера. А шта је сто година народу који није изгубио своју сопственост кроз петсто година робовања?

„Не мисле на цену“, одговорио сам домаћину. „Нису такав народ. Имају само борбу и наду“.

Ево, скоро сто година касније, опет су нам за вратом швапски топови. И опет нам ништа није преостало осим борбе и наде. Али кад то имамо, и кад све изгледа изгубљено ништа у ствари није. Окупатори то итекако добро знају. Отуд и ова демонстрација силе. Да заварају страх.

Цео текст прочитајте ОВДЕ

(Сиви соко, 23. 7. 2012)