Нема данас уредничког билмеза у Србији који зна макар између 26 и 28 слова азбуке који није властан и позван да проговори и наручи од „сарадника“ неку о Новаку Ђоковићу, о венчању века, деценије, и знате већ ту мудросерију. Образложење је једнако имбецилно скоро као и читалачка знатижеља. Али тиражи расту, од нечег се живети мора. 

Та врста гадости коју би задовољило само да је Новак у рано јутро и то уживо у емисији „Жикина шареница“ (мада знам да господин Жика Николић, звани Сељак то не би дозволио) преко балкона пребацио бели чаршав да се сиромашни и исфрустрирани плебс увери у чедност његове супруге, брижљиво се потхрањује. Јер, никада Новак не може бити толики победник колики ми можемо бити губитници за цео живот. Кад је слетео; где је ишао; зашто се жени у Црној Гори, а не у Србији; ако је млада трудна шта ли носи? Праве им фоторобот детета, ваљда у сладострасном очекивању да ће добити орангутана, једнако ружног, налик на све нас, изобличене од злобе и зависти.

Тај момак није могао да бира где ће се родити, ни родитеље није могао имати „боље“, ваљда зато што нико не може имати „боље“ родитеље него што их има, није могао изабрати где ће и како постати најбољи на свету што нас чини поносним и такорећи заслужним као да ми цео живот вежбамо форхенд и ето скоро бисмо као и он, него нам се није дало…

Новак Ђоковић је ипак, све оно што ми нисмо.

Будимо реални, са аспекта разумевања успеха у Србији момак је грешка: нити радимо, нисмо ни талентовани, па на крају, немамо ни  среће. Кад је већ тако, џаба ти Новак. Уз то, он је стипса која није дала бакшиш конобарима на венчању, а да смо ми на његовом месту сваки би келнер добио по двособан стан у Београду, списак званица би уредници свакако направили боље, срамота је што му се куче зове Тесла, а ни отац Срђан не плаћа рачуне за струју на „25. мају“…

Новаково венчање је прилог за све националне телевизије, за све новине. Венчање премијера Вучића није било тема ни за таблоиде, Ђоковићево су испратили сви, чак и они шатро озбиљни. Кад је Новаков отац својевремено отворио ногом врата кабинета Александра Тијанића у РТС и без хлеба оставио колегу Небојшу Вишковића, јер ето није био задовољан како овај извештава о његовом сину, не сећам се ама баш ни једног уредника, нити удружења довољно храброг и куражног да стане у заштиту права и принципа, о кодексу да не говоримо. Нису ништа ни објашњавали, подсећање о томе да није баш све бајно и идеално око Новака Ђоковића нервирало их је, деловало као тражење длаке у јајету. „Хоћеш да се ова редакција замери Срђану Ђоковићу?“

Данас ти брабоњци, вечити медијски заносачи туђих мошница, по задатку крчме свако „Н“ од Новака, а у ствари се чепе владајућој гарнитури. Одједном је пола милиона евра од ексклузивних фотографија са венчања које је обећао неком другом, три пута више и важније од исте суме коју је донирао Србији после поплава. Није то случајно, нису се овдашње новинарске громаде саме досетиле. Да би био наш, треба да поклони све што има, да остане гологуз као и сви ми, да би био наш, требало је ваљда да за старог свата зовне чича Тому Николића или да живи у колиби. Лепо је то што побеђује Надала, али да ли ми заправо знамо шта му жена Јелена мисли о Гаврилу Принципу и уме ли, јадна, гибаницу да развуче?

Наше је потонуће обрнуто пропорционално успеху Новака Ђоковића. Да сам нешто на његовом месту интервју новинама у Србији коштао би баш око пола милиона евра. А пре тога бих се са свима поздравио и отишао.

Објављено уз дозволу аутора блога „Два у један“

Опрема: Стање ствари

(Два у један, 15. 7. 2014)

Categories: Преносимо