Када је долазио на место министра финансија – Лазар Крстић је у (про)режимским медијима представљен као „геније са Јејла“ који ће чаробним штапићем (у власништву ММФ-а) решити све наше економске и ине проблеме; одлазећи – боље речено „одлазећи“, јер Крстић остаје специјални саветник премијера – Крстић изјављује да је премијер Вучић „меког срца“ јер не пристаје на његове услове у виду „смањења пензија од 20 одсто минимум, смањење плата у јавном сектору од најмање 15 одсто, отпуштање у наредне две године 160.000 људи и оно што сада мора да се деси, после поплава, је повећање струје од 30 одсто“. Рекло би се да је цела „операција Крстић“ спроведена да би млађани Лазар био нека врста громобрана, „Вучићев трбухозборац“ који (П)ПВ-а чува од губитка популарности; уосталом, наслов на отворено режимском сајту „Крстић поднео оставку, Вучић неће да попусти“ као да указује да је „геније“ жртвован у овом трену да бисмо за неки месец сви прихватили одличне услове у виду „смањења пензија од 10 одсто, смањење плата од 10 одсто, отпуштање 80.000 и повећање струје од 15 одсто“, и уз ту грозомору би још требало да будемо захвални Вучићу што није прихватио „Крстићеве захтеве“. 

Али, то да ли Вучић и Крстић играју (како неки читалац написа у коментару) само игру „доброг и лошег полицајца“ – није тема овог осврта. Као што није тема јесте ли Крстић завршио Јејл или БК универзитет – ионако је у Влади радио без нострификоване дипломе, са средњом школом. Оно што ме је опседало од самог доласка Лазара Крстића – а није доживело „милост уобличења“ пре његовог одласка – јесте питање шта се десило са Србијом и народом који ту територију настањава (Србима?) да чланство у тајном братству америчких студената може бити само одскочна даска да би неко био прихваћен као достојан за нашег министра?

Сам Крстић је у интервјуу сајту „Српска дијаспора“ крајем 2006. године објаснио да је приступио „тајном братству“ – за које смо тек његовом кандидатуром за министра сазнали да је заправо „Делта капа епсилон“ (Delta Kappa Epsilon):

„Тајно друштво спортиста. Универзитети Харвард, Јејл и Принстон су најбоље рангирани у Америци. Харвард је најбољи, јер је познат по квалитету образовања, али је Јејл популарнији, јер има много живљи друштвени живот. То му и даје посебан шмек. На Јејлу много младих људи студира политичке науке и много њих је на различите начине друштвено ангажовано. Универзитет Јејл уз то има и своја тајна друштва, чији су чланови угледни студенти, односно синови и кћери политичара и утицајних људи широм света, који овде студирају.

Постојање студентског тајног братства на Јејлу је део те његове елитистичке традиције и део мистичне слике о овом универзитету. Видео сам на Јејлу да постоје зграде без прозора, да нико не прича о томе шта се унутра налази и шта се унутра ради. Чуо сам да у тајном друштву Јејл постоје ложе за одабране и да ти људи могу да вам помогну да завршите универзитет без икаквих проблема. Како то тајно студентско братство функционише за мене је тајна и данас када сам и ја постао члан тајног друштва Јејл.

Када ми је понуђено чланство у братству имао сам дилеме да ли да приступим овом тајном друштву или не. Пристао сам када ми је објашњено да је главна сврха припадности тајном братству студената дружење. Нека братства одликује конзервативна култура, нека су либерална скроз, нека тајновита, а нека отворена. У мом братству су били и старији и млађи Џорџ Буш. Моје тајно братство је најамеричкије на Јејлу, односно најотвореније, јер се углавном бави спортом. Ја сам био изузетак, нисам се бавио ниједним спортом у Србији, па сам у САД почео да играм тенис. Нема ту неке мистике, јер моје братство је задужено на Јејлу за дружење и зезање. А о другим тајним братствима на универзитету не знам ништа – признао нам је Лазар Крстић.“

Како се Јејл подружница братства „Делта капа епсилон“ бави „углавном спортом“ показало се 2011. године – Универзитет Јејл је на пет година суспендовао ово братство због увредљивог певања о женама. Сам догађај је из октобра 2010. када су чланови братства певали „НЕ ЗНАЧИ ДА…“ (а остало ће остати непреведено): „No means yes, yes means anal“ и „My name is Jack. I’m a necrophiliac. I fuck dead women and fill them with my semen“. Фини неки спортисти, нема шта!

Али ни питање јесу ли чланови „Делта капа епсилон“ стварно некрофили или само воле да певају скарадне песмице није поента – кључна ствар јесте да нам боље бити неће док у овој земљи министар може да буде из редова „најамеричкијег“ тајног братства уместо из јавног удружења поносних светосаваца.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:

• Поводом оставке Лазара Крстића – како до „расадника нових кнезова“

Categories: Судбина као политика