Настављамо да објављујемо одговоре на питања портала Православие.ру савременом црквеном писцу и подвижнику, архимандриту Рафаилу (Карелину).
Главна догматска повриједа ума хришћана данас јесте губитак светоотачког разумијевања Цркве као чувара Истине, Светог Предања и Светог Писма. Поглед на Цркву у либералним круговима, приближава се протестантском промишљању Цркве као људске заједнице уједињене доктринарним споразумом и ритуалима, доживљаја Цркве као савеза истомишљеника. У исто вријеме, најважнија ствар – Божанска страна Цркве као чувара благодати, носиоца свијетлости Тавора и непрестане Педесетнице – брише се, она се доживљава као људска институција.
За модернисте Црква постаје запуштена кућа која се приватизује и прерађује на свој начин, тиме модернизам тоне у глиб у коме Црква постаје запуштена кућа.
Откровење има два облика: Писмо и Предање. Свето Предање, које се огледа у симболичким књигама (доктринарним књигама усвојеним од цијеле Цркве), догматским и канонским уредбама Васељенских Сабора, литургијским текстовима и хагиографским споменицима; све се то девалвирала у очима либералног друштва. Што се тиче модерниста, за њих је Свето Предање у великој мјери митологија, недостојна пажње модерне „образоване“ особе. Што се тиче догми и канона потврђених на Саборима, чувени модернистички аутор Николај Зернов изричито наводи да је „трагедија почела са црквом Васељенских Сабора“[1].
Модернисти покушавају да створе ново аморфно хришћанство, које би одговарало страстима савременог друштва, они покушавају да дискредитују доктринарне изворе, укидају и уништавају, а понекад чак исмијавају теолошку традицију и континуитет претходних вијекова, да би креирали ново аморфно хришћанство, које би одговарало концепту, укусима и потребама, и правилније говорећи, страстима савременог друштва, које је под зрачењем либерализма и хуманизма. Модернисти су склони да не просвијетле свијет и свијетлост Цркве вјечним истинама хришћанства и Цркве, већ да се прилагоде свијету и тиме де излажу сталној секуларизацији.
Другу догматску заблуду видим у настојању модерниста да, у ствари, укину православну сотириологију, избришу из ње догму о искупљењу и створе нову сотириологију под називом „морална теорија спасења“.
Догма искупљења представља срце хришћанске догме, то је срце хришћанства. Спасење човјечанства у Христу лежи у чињеници да је Распети Месија преузео на себе кроз своју патњу и муке казне које је Бог праведно усмјерио на човјечанство. Замјенили смо самог Господа, и то заједно са правдом у љубави – у том смислу одбацујемо голготску жртву.
У пред-револуционарним година прошлога вијека, покрет побуне почео је под заставом обновљенства. Обновљенци наводе да савременог човјека више не инспирише доктрина искупљења и треба пружити нове идеје. Хуманизам као култ човјека није могао да дозволи искупљење, видјевши у њему понижење људског достојанства; њему је више одговарала друга доктрина – да сам човјек себе спасава кроз извршење заповјести Јеванђеља и имитације Исуса Христа као стандарда моралних дужности. У овом дијелу модернисти претпостављају да је Христос савршена особа, док су други вјеровали да је он био грешник, који живи у оквиру својих грехова и моралних страсти, постепено се побољшавајући и коначно побједивши гријех патњама на Крсту. Ова лажна настава не представља Исуса Христа, Учитеља и отвора пут „покрштеној“ теозофији и гностицизму. Треба имати на уму да су древни гностици одбацили догму о Откупљењу. Апостол Јован Богослов забранио је хришћанима да имају било какву комуникацију са гностицима. Историја се понавља, и сличне појаве данашњице, можемо пронаћи у прошлости.
Питања Архимандриту Рафилу (Карелину) постављао је Антон Поспелов Манеласхвили. Хвала Тамару Манелашвилију за велику помоћ у изради овог материјала
С руског посрбио: А. Ж.
[1] Из мемоара митрополита Антонија Сурошког (Блума): „Сјећам се како сам био непријатно изненађен када је Николај Зернов, прије педесет година, рекао:“ Трагедија је почела са црквом Васељенских Сабора, када су ствари почеле да се да губе неопходну флексибилност“.