Тврдња да је Велики рат почео 28. јуна 1914. је велика лаж.

Како? Зар није за све крив Гаврило Принцип и његов пуцањ у Франца Фердинанда, по наговору „Црне руке“ из Србије? То је бар теза коју данас заступају западна штампа и бројни „историчари“ и „povijesničari“ Првог светског рата у књигама и на конференцијама. Али са истином нема никакве везе.

Полицијска фотографија Гаврила Принципа

Гаврило Принцип и „Млада Босна“ нису били агенти Србије, већ покрет за ослобађање Словена (како Срба тако и католика и муслимана које су сматрали сабраћом) од аустроугарске тираније. Док је Србија била уставна монархија са јаком скупштином и скоро универзалним правом гласа, Аустро-Угарска је у Босни и Херцеговини сачувала турски феудализам, бегове и кметове. Како онда слободна Србија не би била инспирација?

Постојало је удружење српских официра које је организовало Мајски преврат 1903. године. Један од водећих официра у тој завери јесте био пуковник Драгутин Димитријевић Апис, али она се звала „Уједињење или смрт“: име „Црна рука“ измислили су аустроугарски пропагандисти јер је звучало одговарајуће злобно. Проблем Беча био је што је мајским превратом оборена и Тајна конвенција из 1881, у којој су се Обреновићи обавезали да Србија буде вазал Аустрије.

Од 1903 па надаље, Аустро-Угарска води рат ниског интензитета против Србије. После неуспеха царинске блокаде (1906-08) долази противправна анексија Босне и Херцеговине (1908-09). Русија, ослабљена поразом у рату са Јапаном (1905) и револуционарним превирањима, није тада могла да Србији притекне у помоћ; због тога је руководство Русије сматрало да има моралу обавезу да стане у заштиту Србије шест година касније.

Суочена са непријатељем на западу, Србија се окренула на југ и исток. Српске дипломате су створиле Балкански савез, који је у рату 1912 потпуно потукао Османско царство и ослободио скоро цео Балкан. Успаничени Беч је опет запретио ратом и створио Албанију да би спречио српски излазак на море; у томе су им се придружили Енглези и Италијани. Када је Србија пристала и на ову неправду, Беч је наговорио Бугаре да подмукло нападну дојучерашње савезнике. Остатак Балканског савеза стао је уз Србију и Бугарска је поражена после мање од месец дана. Али ово „тровање бунара“ оставило је трајне последице.

За то време, бечка пропаганда је неуморно сатанизовала Србе. У тзв. „велеиздајничком процесу“ 1909. године, 53 српска политичара – и то из коалиције са србождерском „Хрватском странком права“! – оптужено је за рушење хапсбуршке монархије у сарадњи са Србијом. Суђење се претворило у фарсу када је крунски сведок оптужнице разоткривен као полицијски доушник, али је за време процеса штампа писала о „Црној руци“ као тајном партнеру „завереника“. На сличан начин, аустријски пропагандисти су подметали приче о наводним злочинима балканских савезника (поготово Срба) против муслиманског становништва током Балканских ратова (што се примећује у извештајима Карнегијеве комисије), док је памфлетиста Лео Фројндлих из Трста чак измишљао „Албанску голготу“ под злим, окрутним Србима. Али ни поред овакве сатанизације, Аустрија није имала повод за рат – док га није добила преко мртвог надвојводе.

Посета Франца Фердинанда била је срачуната провокација. Долазио је да надгледа војне вежбе на граници са Србијом, и то на Видовдан – за који се знало шта представља за Србе. Локалне новине Bosnische Post чак су објавиле детаљну мапу кретања надвојводине колоне обалом Миљацке, на основу које су Младобосанци и распоредили атентаторе. Обезбеђење је организовао Конрад гроф фон Хецендорф, шеф генералштаба који је очајнички хтео рат против Србије – док га је Франц Фердинанд у томе спречавао. Притом је надвојвода био омражен на двору и међу Мађарима.

Другим речима, аустријским јастребовима је погибија Франца Фердинанда у Сарајеву, и то од руке годинама сатанизованих „српских националиста“, дошла као поручена. Католички и муслимански Младобосанци једноставно су прећутани; нису се уклапали у причу.

Младобосанци јесу имали мотив, средства и прилику, али им је ту прилику пружила управо Аустро-Угарска, толико лошом организацијом и обезбеђењем посете да се поставља питање да ли је то било намерно. На пример, званично објашњење је да „нико није обавестио возача“ о надвојводиној жељи да посети болницу у коју су одвезени ађутанти раније повређени бомбом Недељка Чабриновића, па је зато надвојводин откривени аутомобил стао тачно пред Принципом. Стварно?

Око атентата су испричане и многе друге лажи. На пример, да је Франц Фердинанд руком одбио Чабриновићеву бомбу, иако је истина да је Чабриновић просто промашио. Лаж је и да је Фердинандова жена, Софија Хотек, била трудна. Њена погибија била је случајна: Принципов други метак био је намењен генералу Оскару Поћореку. Чувена фотографија „Принциповог хапшења“ је такође лаж: не слици није Принцип, већ пролазник Фердинанд Бер (Ferdinand Behr) који се успротивио полицијском насиљу.[1]  Фотографија на којој је заиста Гаврило Принцип – на почетку овог текста – приказује га после мучења и пребијања у полицији.

Хапшење Фердинанда Бера, а не Гаврила Принципа

Највећа лаж, међутим, је да је иза атентата стајала Србија. Док је Беч годинама чинио све да испровоцира рат, Београд је чинио све да то спречи. Смрт надвојводе Фердинанда омогућила је грофу Берхтолду и генералу фон Хецендорфу да покрену рат за истребљивање Срба који су годинама прижељкивали.

„Не постоје убедљиви докази у записаној историји“ да је Србија имала било какве везе са атентатом, пише енглески новинар Тим Бучер (Tim Butcher), који је управо објавио књигу о Гаврилу Принципу после трогодишњег истраживања. То „намерно лажно тумачење“ Беча стварни је почетак Великог рата, вели он.[2]

Барон Гизл, аустријски амбасадор у Београду, предао је 23. јула српској влади ултиматум који је запањио чак и пословично циничне Енглезе. Србија је упркос томе прихватила све легитимне захтеве Беча, али је одбила фактичку аустријску полицијску и војну окупацију. Беч није био заинтересован за преговоре; 28. јула Аустро-Угарска је објавила рат Србији и почела са бомбардовањем Београда. То су били први прави пуцњи Великог рата.

Принцип је осуђен на доживотну робију и заточен у тврђави Терезин, где је априла 1918. умро од туберкулозе костију. Током 2. светског рата, тврђаву је користио СС као мучилиште за Јевреје заточене у терезинском гету, сабирном логору за Аушвиц.

Спомен-плочу подигнуту Принципу у Сарајеву 1930. године су у априлу 1941. немачки окупатори скинули и послали Хитлеру као рођендански поклон. [3]

(Рајсов институт, 1. 7. 2014)

Напомене

[1] „На чувеној фотографији хапшења није Гаврило Принцип“, Н. Јанковић, Вечерње Новости, 18 јул 2012 (извор)

[2] У оригиналу (Дејли Телеграф, 28. јун 2014, извор):

“Over the last century his voice has rarely been heard, drowned out by more powerful forces, not least Vienna which was desperate to use the assassination as a pretext to attack its small and potentially troublesome neighbour, Serbia. For this to work, Austria-Hungary worked to represent Princip and the assassination plot as the work of the Serbian government. And this alone is perhaps the greatest misrepresentation of the truth about Gavrilo Princip, with the historical record containing no convincing evidence to support the claim.

Wilfred Owen wrote of the patriotic invocation dulce et decorum est pro patria mori as “the old lie”, but I have come to see an even greater lie at the founding moment of the First World War. It is the lie used by Vienna in its deliberate misrepresentation of the Sarajevo assassination.”

[3] „Срећан рођендан, господине Хитлер“, М. Баздуљ, Време, 31. октобар 2013. (извор)

Categories: Противу незнања