1. КПЈ је 1941. године подигла устанак на позив Коминтерне
У социјалистичкој Југославији је 4. јул слављен као Дан борца, којим је обележаван датум када је 1941. на седници Политбироа ЦК КПЈ у вили Владислава Рибникара на Дедињу донета одлука о „отпочињању оружаног устанка народа Југославије против окупатора.“
Вилу у којој је одржана седница Владислав Рибникар је после рата поклонио Комунистичкој партији и у њој је био Музеј „4. јули“ (Извор: Википедија)
Домаћин и његова супруга Јара чували су стражу, а састанку су присуствовали Јосип Броз Тито, као генерални секретар КПЈ, као и они чланови Централног комитета који су се налазили у Београду: Александар Ранковић, Милован Ђилас, Иво Лола Рибар, Светозар Вукмановић и Сретен Жујовић, док седници није присуствовао Иван Милутиновић „из непознатих разлога“ (према Светозару Вукмановићу Темпу, Миловану Ђиласу и хроничару Владимиру Дедијеру). [1]
Како је тада (1941) било веома отежано путовати кроз територије окупиране Југославије, заказаном састанку (који је касније проглашен историјским) нису присуствовали Раде Кончар, Едвард Кардељ, Франц Левсковшек итд. Кардељ је, на пример, дошао у Београд са три дана закашњења.[2]
Шта је чекала Комунистичка партија Југославије од априла 1941. године?
Ствари треба посматрати саобразно историјским приликама ондашњег времена. Не треба заборавити да је целокупно руководство КПЈ већ било десетковано током Стаљинових „чистки“ (а у којима су непосредно учествовали и други југословенски комунисти укључујући и Броза). Од 1937. године КПЈ није имала свог генералног секретара, да би Коминтерна на ту дужност поставила Јосипа Броза Тита или крајем 1939. или почетком 1940. године (према публицисти и новинару Перу Симићу, који је написао серију књига о Титу и његовом времену).
Једноставно, КПЈ (као „продужена рука“ Коминтерне) својом политиком није смела да одступа од московске „матице“ која је организовала и финансирала – иако је тада и међу југословенским комунистима било патриота који се нису мирили са окупацијом (Краљевине) Југославије и заговарали саботаже и оружане акције.
Да се вратимо постављеном питању. Одговоре можемо потражити и пронаћи, на пример, у књигама „Стаљин“ (1997) Едварда Радзинског и „Србија у Другом светском рату 1939-1945“ (1992) професора Бранка Петрановића, који је био и стручни консултант за документарни серијал „Југославија у рату 1941-1945“ (РТБ-РТС, 1991-1993).[3]
Односи нацистичке Немачке и Совјетског Савеза били су од 23. августа 1939. године регулисани уговором Рибентроп-Молотов (службени назив: „Пакт о ненападању између Немачке и Савеза Совјетских Социјалистичких Република“) потписаним у Москви, којим су уједно подељене интересне сфере. Напад нацистичке Немачке на Совјетски Савез 22. јуна 1941. године (немачка операција „Барбароса“) затекао је Стаљина – који је смогао снаге да се обрати совјетским грађанима (и комунистима) преко Радио Москве тек 3. јула 1941. године.
Како се Црвена армија суочавала са тешким губицима пред налетом дивизија Вермахта и њиховим продором у дубину совјетске територије, Коминтерна је (уз сагласност Стаљина) два дана раније, односно 1. јула 1941. године, упутила следећу директиву свим комунистима:
„Отечествени рат који води совјетски народ против разбојничког напада са стране Хитлера јесте дивовска борба на живот и смрт од чијег резултата не зависи само судбина Совјетског Савеза, већ и слобода вашег народа. Куцнуо је час када су комунисти дужни подићи народну отворену борбу против окупатора. Организирајте, не губећи нити једне минуте, партизанске одреде и распирите у непријатељском залеђу партизански рат.“[4]
Дописаћемо да је званична историографија социјалистичке Југославије дуго прећуткивала Херцеговачки устанак (3. јун – 29. јун 1941. године).[5]
2. Прва пролетерска бригада је формирана на 62. рођендан Ј. В. Џугашвилија
Прва пролетерска бригада (пун назив: Прва пролетерска народноослободилачка ударна бригада) основана је у градићу Рудо 21. децембра 1941. године, баш на дан који је у Совјетском Савезу свечано обележаван као Стаљинов рођендан.[6] Шест година касније 21. децембар је први пут обележен као Дан југословенске армије.[7]
Јосип Броз врши смотру Прве пролетерске у Босанском Петровцу, априла 1942. године. Слева на десно: Иван Рибар, Коча Поповић, Филип Кљајић, Иво Лола Рибар, Ј. Б. Тито, Данило Лекић и Мијалко Тодоровић (Извор: Владимир Дедијер, Дневник I)
Како се следеће године (1948) разгорео сукоб на линији између Стаљина и Информбироа, с једне стране, и Комунистичке партије Југославије (КПЈ), с друге стране, празник је „померен“ на 22. децембар, у спомен на дан када је Прва пролетерска бригада „извела прву борбену акцију“ код села Гаочића и Миоча.
На званичном порталу општине Рудо (РС-БиХ) дословно пише:
„Изградња и развој Рудог почели су половином прошлог вијека. Од 1947. године званично је обиљежаван дан ЈА (ЈНА) као сјећање на дан формирања Прве пролетерске бригаде 21. децембра 1941. Овај дан је из политичких разлога, после сукоба Тита и Стаљина 1948. обиљежаван 22. децембра. Приликом изградње споменика Прве пролетерске бригаде 1947. (године) изнад Шедрвана у центру Рудог, порушен је ред кућа, са занатским радњама и угоститељским објектима, тако да је испред Соколског дома Св. Саве направљен плато, који ће касније бити претворен у трг.“[8]
[1] Седница ЦК КПЈ 4. јула 1941.
Документарни серијал „Југославија у рату 1941-1945“ (РТБ-РТС, 1991-1993), пета епизода,
https://www.youtube.com/watch?v=FjN1EspTKoU&t=6m31s
[2] Документарни серијал „Југославија у рату 1941-1945“ (РТБ-РТС, 1991-1993), пета епизода,
https://www.youtube.com/watch?v=FjN1EspTKoU&t=6m31s
[3] Бранко Петрановић, СРБИЈА У ДРУГОМ СВЕТСКОМ РАТУ 1939-1945 (1992), http://www.znaci.net/00001/92_4.pdf
Edvard Radzinsky, Stalin: The First In-depth Biography Based on Explosive New Documents from Russia’s Secret Archives, Anchor, (1997)
Документарни серијал „Југославија у рату 1941-1945“ (РТБ-РТС, 1991-1993)
[4] Бранко Петрановић, СРБИЈА У ДРУГОМ СВЕТСКОМ РАТУ 1939-1945 (1992), http://www.znaci.net/00001/92_4.pdf
[5] Устанак у Херцеговини 1941.
[6] Од 1922. године Стаљин је наводио свој датум рођења као 21. децембар 1879. године, иако је у књизи Успенске цркве у Горију (Грузија) било забележено да се родио 18. децембра.
http://en.wikipedia.org/wiki/Joseph_Stalin#cite_note-dob-1
Занимљива је паралела да је и Јосип Броз Тито волео да се „поиграва“ са својим датумом рођења. Публициста и новинар Перо Симић је у званичним документима и Брозовим биографијама пронашао чак седам различитих датума.
Подсећамо да се у социјалистичкој Југославији славио 25. мај као Дан младости, односно Титов рођендан.
[7] Дана 1. марта 1945. године су реорганизоване Народноослободилачка војска (НОВ) и партизански одреди Југославије (ПОЈ) у Југословенску армију (ЈА). Године 1951. име јој је промењено у Југословенска народна армија (ЈНА) и то име је носила све до распада СФРЈ.
[8] http://www.opstinarudo.com/istorija/
Categories: Противу незнања
Дан устанка – дан када је Србин комуниста убио Србина жандара (вјероватно пријератног) тужно…Или што рече Стјепан Месић – Србе на Србе. Какав устанак такав и завршетак. Ово нам се не би смјело поновити. Немамо ни једног човјека вишка, укључујући оне које често олако или оправдано – свеједно, дефинишемо као издајнике. Затвор може-убиство не може.
Одлично је подсетити се на те “славне“ дане које су комунисти толико деценија мистификовали и фалсификовали догађања око њих… Онај телеграм – наредбу Москве (преко Коминтерне) је потписао Георги Димитров, а Петрановић га је доста слободно парафразирао (бар онако како је овде наведено). Не знам да ли је навео и чињеницу да је доста различит текст – панични апел био послат и свим компартијама околних земаља (Бугарској, Мађарској, Румунији) које су биле активне чланице Тројног Пакта (а Румунија и Мађарска су упутиле и своје војске на источни фронт и држале под суровом окупацијом запоседнуте совјетске територије). Међутим, текстови наредби упућени њиховим компартијама су се битно разликовали од текста упућеног Титу & Комп. Док су југословенски комунисти били дужни да ступе у отворени свеобухватни народни оружани устанак, нападају на немачку војску, пале и уништавају усеве и комуникације (без обзира на неизбежне консеквенце) – све у циљу одбране интереса СССР-а, од компартија немачких савезника се тражило да само поведу политичку агитацију, врше антиратну пропаганду и саботаже – без помена икаквих захтева о оружаном устанку. Занимљиво….
Иначе, онај љубазни домаћин Рибникар, који је и своју вилу ставио на располагање Титу и његовима, био је добро замаскирани совјетски тајни агент још од средине двадесетих година, користећи “Политику“ као одличну маску.
Као дете, завршио сам основну школу “Алекса Шантић“ на Врачару (одмах до Треће Мушке Гимназије). Много година касније, посетивши Београд, пролазећи поред ње – шокирао сам се! Алекса Шантић више није “остао овдје“! Избацили су га негде на периферију, у Калуђерицу (sic transit gloria mundi) – у корист оног комунистичког пробисвета Владислава Рибникара, чије име сада поносно блиста на фасади те школе. Шта мислите да ли ће икада икоме пасти на памет да то исправи?
Juce, 13 jula, Crnogorci su slavili dan ustanka, tj dan kada su 1941 god napali i pobedili italijanski garnizon sa oko 1000 vojnika
Srbi nemaju tu cast. Njima je KPJ odredila da slave dan (7 jul 1941) kada je Srbin ubio 2 Srbina
На данашњи дан, 7 јула 1941, у Белој Цркви, на пијаци пуној људи, један Србин је убио два Србина задужена да одржавају јавни ред.
7 јула 1941 Србија пати. Земља је окупирана и распарчана, њена војска је заробљена и отерана у војне логоре у Немачку, из НДХ стижу страхотне вести и избеглице, лешеви плутају Савом. Немачка чизма одјекује улицама.
7 јула није убијен ниједан немачки војник, нија спаљена ни застава 3 рајха, није чак ни пробушена гума на точку немачког камиона. То није напад на Немце.
7 јули је напад на Србе. На Србе који још не знају да је три дана пре тога у Рибникаревој вили у Београду одлучено да се, по угледу на совјетску, изведе револуција у Србији.
7 јула је КПЈ почела борбу за власт. Братоубилачку борбу која је изазвала грађански рат и ослабила борбу Срба за опстанак и ослобођење.
7 јули је деценијама слављен као највећи српски празник
“На данашњи дан, 7 јула 1941, у Белој Цркви, на пијаци пуној људи,
један Србин је убио два Србина задужена да одржавају јавни ред.”
Ништа необично: историја се понавља – да Србин убије Србина.
1817. године, по наређењу Кнеза Милоша, убијен је Карађорђе.
1868. године опет Србин убија Србина: извршен атентат на Кнеза Михајла
Обреновића.
1903. године Србин убија Србина: извршен атентат на краља Александра
Обреновића.
2001.године Србин убија Србина : ухапшен и предат Хашком суду Слободан
Милошевић.
Не упуштајући се ни у какве коментаре о убиству краља Александра Обреновића и краљице Драге Машин, констатовали бисмо да у једном коментару који је објављен на НСПМ (Види: http://www.nspm.rs/hronika/na-danasnji-dan-1903.-ubijeni-aleksandar-obrenovic-i-draga-masin-1942.-stupio-na-snagu-sporazum-sssr-i-sad-o-principima-uzajamne-pomoci-i-vodjenju-rata-protiv-sila-osovine-umro-vasa-cubrilovic.html), дословно стоји:
„Убиство српског краља и краљице
Ево шта је о том догађају рекао септембра 1903. год. ђенерал Белимарковић: “Мојој старој души остаје у овој несрећи то задовољство (и утеха) да Срби нису убили краља Александра Обреновића. Убили су га Цинцари, Бугари, Власи, Чеси и Чивути, и то Никола Хаџи Тома, Цинцарин; Солар, такође Цинцарин по оцу, а мати му је Швабица; Петар Мишић и Ђ. Генчић су Бугари; Јован Атанацковић је Влах; Машин је Чех а Алекса Новаковић Чивутин по оцу. Говоре и за Авакумовића, али је то ђубре, о њему не треба ни говорити.” (Јован Авакумовић је био сестрић Белимарковићев а по извршеном убиству постао је председник Владе)“.