Зоран Ђуровић: Хагиографска историографија Владимира Димитријевића

1. Увод

z-djurovic-240-lНама драги и надасве плодни православни публициста Владимир Димитријевић објавио је на сајту Борба за веру, 16. 6. 2014, осврт под насловом Sono inconvertibili – поводом једног интервјуа у „Политици“ и поднасловом Хочевар битнији од Светог Јустина Ћелијског.[1] Ја се нећу бавити анализом целог текста, него само једним примером и на основу њега илустровати хагиографску методу коју Димитријевић аплицира у свом покушају да се бави историјом. У строгом смислу речи не бих могао овај мој текст ни назвати хагиографска историографија, јер ако је нешто хагиографија онда није историја. Међутим, ови нивои не постоје као одвојени код нашег аутора, па стога ипак користим речену синтагму. Димитријевићу је далек преврат који је направио блаженопочивши архимандрит Иларион Руварац[2] у приступу историји као науци, јер је управо избацио „романтичарски“ моменат као и „орално предање“, да би могао доћи до објективне историјске истине. Сувишно је рећи да је тада био етикетиран као анти-србин и неправославац. 

Ја ћу се посветити само једном Димитријевићевом параграфу (Из историје србско – ватиканских односа: Средњи век), односно само једном питању, јер би детаљнији одговор на цело његово поглавље захтевало писање једног кратког прегледа историје Србије у средњем веку. Које је то питање, изложићу после ове преамбуле: Димитријевић вели: „папски теолози и њихови ученици на Истоку, попут Јована Зизјуласа“, и „како је наглашавао отац Георгије Флоровски“. Само овај увод говори о хагиографском поступку ВД (за Владимир Димитријевић). За Зизјуласа не помиње митрополитску титулу и одмах га асоцира папским теолозима, а за Флоровског вели да је отац. Зашто? Зато што је Флоровски јако непријатна фигура за антиекуменисте био један од православних корифеја у екуменском дијалогу, а био је и ментор будимском епископу Данилу Крстићу, ватреном антиекуменисти и духовнику ВД. Но, заборавља се да је Зизјулас био и ученик Флоровског. Ова нота служи само као упозорење на реторику нашег аутора[3], према чијој главној тези: У историји Срби никад ништа добро нису видели од Рима.

2. Свети краљеви Милутин и Драгутин између Истока и Запада

Почевши од Кулина бана[4], ВД излаже своју визију како су Срби били стално гажени папском чизмом и долази до: „Године 1319, папа Иван[5] Двадесет Други обратио се Филипу Таренском, носиоцу титуле цариградског владара, са жељом да се против краља Милутина покрене крсташки[6] рат – јер је он ‘неверник’, ‘шизматик’ и ‘непријатељ Римске цркве’, а 1320, после ратних успеха Угара у борби против Срба, папа је позивао Немце, Пољаке и Чехе да се удруже са Мађарима како би се ‘шизматичка’ Србија покорила“. То је моје једно једино питање којим се бавим.

Дакле, према Димитријевићевој реконструкцији, папа Јован XXII, покреће крсташки рат против Милутина јер је овај православни бедем надирућем католицизму. Но, да ли је то све баш тако?

На сабору у Дежеви Драгутин предаје власт свом млађем брату Милутину, док је за себе задржао области северно од Западне Мораве. Милутин замењује Драгутина у великом савезу, који је формирао краљ обеју Сицилија Карло I са циљем рушења византијског цара Михајла VIII и обнове Латинског царства, које је Михајло срушио 1261. Тај савез, поред Милутина сачињавају: папа Мартин IV, Филип Куртене, син Балдуина II, титуларни латински цар, Јован I Анђео, ванбрачни син епирског деспота Михајла II, владар Тесалије, Георгије I Тертер, бугарски цар, Млетачка република, која је претходно подржавала Михајла, а кога сада папа Мартин проклиње, иако је прихватио унију (sic!). Дакле, са католицима Милутин напада Византију у циљу обнове Латинског царства. Колико је то само далеко до романтичарског тумачења преп. Јустина Поповића који вели: „благочестиви Милутин беше ревнитељ у вери Православној. Јер када у његово време византијски цар Михаило VIII Палеолог (1258-1282. год.) склопи и потписа унију са папом, па настојаше да исту насилно спроведе и међу свима православнима на Балкану и међу Светогорским монасима, краљ Милутин се диже против њега и са успехом ратоваше у одбрану Православља“.[7] Ни не помињу се „православни“ Милутинови саборци: папа Мартин IV, Карло I, Филип Куртене, Млечани… Лепо је читати житија у манастиру и за приватну побожност, али историја је нешто друго.

Михајло VIII је 1282. успео да уништи анжујску Краљевину обеју Сицилија и тако онеспособи савез Карла I, док се тешње везују Јован I Анђел и Милутин коме овај даје своју ћерку за жену, јер је Милутин претходно отерао своју прву супругу Јелену. Исте године Михајло умире, наслеђује га његов син, Андроник II, који је на Милутина послао најамљене Татаре, али су они доживели пораз. Милутин са Драгутином наставља да осваја византијске територије, Драгутин се потом повлачи, а Милутин укупно три године ратује са византинцима и мења три супруге; поред поменутих оженио се рођеном сестром мађарског краља Владислава IV Куманца, 1284. жени ћерку бугарског цара Георгија Тертера. Милутин туче и Бугаре (православце), заузима Видин, са Татарима (паганима) склапа мир. Милутинова војска није престајала да упада у Византију, мада су већи освајачки походи престали након 1284, тако да вреди поменути само заузимање византијског Драча 1296. Године 1297. почињу преговори о склапању мира између Милутина и Андроника II, што бива учвршћено склапањем брака између Милутина и петогодишње (осмогодишње?) Андроникове ћерке Симониде, 1299. године. Византинци су на овај брак бацили анатему, зато што је то Милутину био већ пети брак а Симонида дете. Наш, романтични, Јустин вели: „Млада кћи царева, принцеза Симонида… би од самог цара предата Милутину, пошто их претходно у законити брак благослови и венча охридски архиепископ Макарије.“ Јустин неће поменути колико је година имала Симонида (млада), али ће тврдити да је брак законит, мада је против свих канонских брачних одредби.

Милутин ће између 1301-1312. водити грађански рат са братом Драгутином. Византинци ће га помоћи, док Угри неће моћи да помогну, и поред добре воље, Драгутина, због својих унутрашњих борби. Ту ситуацију ће искористити брибирски кнез Павле I Шубић да покуша да заузме Хумску област, али се све завршава миром пошто је Милутин заробио Павловог сина Младена II Шубића.

Каталонска компанија, сачињена од каталонских најамника, предвођена Рожером де Флором, а којој су се били придружили и Турци Селџуци, ратује са Византијом, да би од 1307. напала и Свету гору, као и сам Хиландар, под игуманом Данилом, кога је тамо сам краљ поставио; Милутинови најамници су спасли Хиландар, као што су одбили нападе 1308. и 1309. године. Карло Валоа, брат француског краља Филипа IV Лепог, постао је 1301. главни претендент на титулу латинског цара и у том смислу се удружује са Филипом Тарентским; прикључује се и Каталонска компанија, Млечани, Византијски управници Солуна (Јован Мономах) и Сарда (Константин Дука Лимпидарис), папа Климент V, који баца анатему на Андроника II 1307, док Милутин преговара за учешће у овом савезу од 1306. Један доминикански изасланик оцењује Милутина као непоузданог, развратног и суровог, док као верног католицима хвали Драгутина. Савез са Милутином зарад рушења Византије се ипак склапа. Једна од одредби споразума обавезивала је Милутина да пређе у католичанство. Зато папа Климент V, 1308. шаље легате у Србију, али Милутин налази неке изговоре да то не уради. Могуће је да се Милутин приближио Анжујцима да би се могао проширити на рачун Византије, али и да би се борио против Драгутина, који је тада био у незавидној ситуацији јер је био у сукобу са Анжујцем Карлом Робертом, који се борио за титулу краља Мађарске.

Но, Милутин се ипак окреће свом тасту Андронику II, и шаље му војну помоћ за борбу против Турака, што Драгутин покушава да искористи да би дошао до потпуне власти, а уз њега приступа добар део Милутинове властеле, незадовољне његовим окретањем Византији. Милутин умало не изгуби престо због помоћи Византији. Мир се постиже посредовањем СПЦ. Андронику Милутин поново помаже против Турака, док Милутинова и Драгутинова мајка, краљица Јелена Анжујска умире 1314. као православка, иако је цео живот провела као католкиња, док има више него озбиљних индиција да је Драгутин добар део свог живота био католик.

Милутинове муке се настављају и 1314. када на њега устаје његов син Стефан, потоњи Дечански, који је око себе окупио Драгутинове прваке незадовољне провизантијском политиком Милутина. Искусни краљ је призвао сина топлим и пуним патоса речима, овај му је поверовао, а Милутин га баца у ланце, да би касније наредио да га ослепе (Јустин „романтичар“ вели: „Милутин га испочетка прими лепо, но потом, на интриге многих злурадника и непријатеља људског спасења, помете се толико да сина свога затвори у замак у Скопској области и допусти да га тамо ослепе“).

Драгутин умире 12. 3. 1316. што користи Милутин да уђе у његову област (Мачва са Београдом, Браничево и области северно од Западне Мораве), а Драгутиновог сина Владислава, законског наследника, тамничи. Све то доводи Милутина у сукоб са мађарским краљем Карлом Робертом који је добро знао да је део Драгутинове земље само мираз и да му је дат на привремену управу. Карло прави савез против Милутина 1318, у који улазе Младен II Шубић, Филип Тарентски, албанске старешине под браћом Мусаки, а здушну подршку им је дао и папа Јован XXII (1316-1334).

Милутин туче Младена II и додаје својој титули назив краљ Хрватске. Такође бије и Албанце и осваја неке градове на простору данашње Албаније, и поклања сребрни олтар католичкој цркви светог Николе у Барију. Карло Роберт и папа покушавају да прошире своју алијансу позивајући Чехе, Пољаке, Немце и Коруштанце. Но, Милутинова Србија остаје, док он умире 29. 10. 1321.

3. Закључна разматрања

Само ова, у најкраћој црти, набрајања неких савеза, коалиција, довољна су да се разуме да овде нису посреди никакви верски или крсташки ратови. Милутин ратује више са православном Византијом него са католичким Западом. Слијепчевић пише да су у његово време била четири покушаја уније (1291, 1303, 1306 и, најозбиљнији, 1308).[8] Он склапа савезе са папама када се интереси обеју страна поклапају. Папа Јован XXII креће против Милутина не из верских разлога, него због промене карата на столу. Наравно да ће га реторички називати рашким шизматиком и голубом превртачем. А са тим истим шизматиком, чија је мајка била католкиња, склапали су савезе. Исто ради и Милутин. Коалиције нису формиране на верској него на интересној основи.[9] Зато се ВД не може дати за право, као што се не би могло поздравити како је Милутин био католик јер је склапао савезе са католицима. Сам папа Јован XXII, биће назван „папа банкар“, ући ће у жесток сукоб са францисканцима, од којих ће неки завршити у огњу, а које ће искористити Лудовик Баварски и прогласити папу рашчињеним због јереси 1328.

Два би била, како се мени чини, главна мотива који могу објаснити „екуменистичку“ политику Немањића.

1) Начелна политика асимилације католичког живља – како оног везаног за латински обред и романске провенијенције, тако и католика који су службу вршили на српском језику – у Српску државу. Краљеви траже од католика да буду лојални, добри „Срби“. Сличну политику имамо у данашњој Кини која је направила своју Католичку цркву која није под папом. Навешћу само један[10] пример: краљ Урош I директно се умешао у сукоб између Бара и Дубровника око митрополитског права требињског католичког владике, па је бенедиктинца Салвиуса, папског легата, који је покушао спровести папине одлуке у корист Дубровника прогнао. Урош I вели за дубровачког надбискупа да би га најрадије убио и да ни он ни папа немају ништа да траже у његовом краљевству јер оно има своје латинске и словенске бискупе и надбискупе и властитог папу, кога и једни и други морају да слушају. Код барских католика је зато Урош био више него популаран; клицали су: Quid est papa? Dominus noster rex Urosius est nobis papa![11] („Ко је папа? Господар наш, краљ Урош, је наш папа!“).

Разуме се да је ово била јака, одлична позиција Немањића у преговорима са Римом. Увек су могли изаћи са понудом: пристајемо на сарадњу и можемо вам омогућити да католици у српским земљама буду под вашом влашћу; заузврат тражимо…

2) Крв. Добар део крви који је текао венама Немањића био је западног, или ако неко хоће, католичког порекла. Кључна особа је Јелена Анжујска, Урошева супруга и мајка светих краљева Драгутина и Милутина. Она није престајала да се труди на „екуменском“ плану. Ради на обнови угашених католичких епархија па се зато поново намештају стонски и требињски католички епископи, мада ће Милутин опет прогнати требињског епископа, који се више није смео служити ни требињском титулом (надаље је мркански епископ). Јелена је Regina Serviae, Diokliae, Albaniae, Chulmiae, Dalmatiae et maritimae regionis.[12] Дубровчане протежира, издаје им у закуп тргове, потврђује им право на њихове винограде, кумује дубровачком кнезу Марину Бадвари. У центру ових радњи је манастир и плато св. Сергија и Вакха, помаже сиротињу, а из писама папе Климента V Јелени, у којима он образлаже и контроверзно filioque, види се да је она била велики католички агитатор. Нарочито интезивну преписку има са папом Николом IV, који јој 1291. шаље легата да је исповеди и разреши грехова. Допушта јој да узме за свог исповедника фра Николу де Восића или неког другог францисканца. Те исте године Јелена и Драгутин пишу папи Николи IV[13] тражећи да им помогне у борби против богумилске јереси у Босни, да им пошаље способне мисионаре који би знали и народни језик. Папа им шаље францисканце. У Босну смо их ми, Срби, дозвали. Мисија је имала одличне резултате, како сведочи и архиепископ Данило II: „Многе од јеретика босанске земље обрати у хришћанску веру и крсти их у име Оца и Сина и св. Духа, и присаједини их светој саборној и апостолској цркви“.[14] Ово је јако важан моменат јер сведочи о постојању богомила у Босни, чије присуство негира Миодраг М. Петровић, тврдећи да се под богомилима имају разумети римокатолици.[15] Јелена и Драгутин не могу писати папи да им помогне у обраћењу православаца, као што је немогуће да папа шаље францисканце да католике обрате на католичанство (sic!). Дакле, ради се о покрштавању богомила (научници се и данас разилазе шта би заиста били ови јеретици, али је архивирана теза о постојању некакве организоване босанске цркве, а ту је јако битан допринос дао сам М. Петровић).

Јелена ће са барским архиепископом Марином радити на покатоличењу бугарског цара Георгија Тертера, а 1303. папа Бенедикт XI ће примити Јелену са њеним земљама под заштиту папског престола и Св. Петра.

Према томе, јасно је да су овоземаљски, али понекад и верски, разлози руководили склапању савеза и вођењу ратова на овом узаврелом подручју. Овоземаљски мотиви су били пресудни. Зато треба посматрати сваки случај засебно. Не може се рећи: Немањићи су били антивизантинци,[16] или пак: љути противници Запада. Бесмислена је и једна и друга теза. Сумарно узевши, више су ратовали са Византијом него са Римом од кога су добили краљевску круну. Са краљевством почиње и стварање једног националног и државног идентитета Срба, које ће ови кроз векове бранити по цену живота. Није ли то једно добро које видесмо од Рима?

Рим 23. 6. 2014.


[1] http://borbazaveru.info/content/view/6880/1/

Пренето и на „Стању ствари“, у оквиру ширег текста, под насловом Хочевар битнији од Светог Јустина Ћелијскогhttp://wp.me/p3RqN8-1Fq

[2] Видети прегледан уводни текст у Руварчеву методологију:  http://www.istorijskabiblioteka.com/art:ilarion-ruvarac. Када би следио Руварца, Димитријевић би био савршени човек Божији.

[3] Индикативна је и једна друга реченица: „И у Србији је све било јасно – Свети Сава је одвојио Србство од Рима, чији су крижари владали Византијом“. – Сава одвојио Србство од Рима? Кад је СрБство било Римско? ВД показује и шта му је на првом месту: нација, а не вера. То је лајтмотив свих српских националиста. Опет, ВД се не изражава у духу српског језика па вели: крижари. Ни ово није ненамерно; не жели да каже крсташи, него према хрватском крижари, не би ли ове још више огадио слуху српског читаоца. Не може се негирати ВД да је талентовани оратор.

[4] ВД превиђа да је управо Вукан Немањић нахушкао папу на Кулина бана, вид. Драгана Јањић, Писмо Вуканово папи Иноћентију III, Баштина 32 (2012) 115-127. На стр. 115-16 она преноси Вуканово писмо: „Најблаженијем и најсветијем Оцу и господину Иноћентију по Божијој милости првосвештенику Римске цркве и Папи свих, Вукан по Божијој милости краљ Дукље и Далмације, упућује поздрав и изражава оданост… Особито не желимо да тајимо од Вашег очинства да је јерес преко мере ојачала у земљи угарског краља, односно Босини (Босни), толико чак да је сам Бакилин (бан Кулин) заведен заједно са својом женом и својом сестром, која је била жена покојног Миросклава Захумски, и са многим својим рођацима, те је у ту јерес увео више од десет хиљада хришћана… Због тога огорчен, краљ Угарске натерао их је да к Вама дођу и да их Ви испитате, а они су се врати ли са лажним писмом говорећи да сте их Ви озаконили. Зато Вас молимо да краљу Угарске саветујете да их издвоји из свога краљевства као што се кукољ одваја од жита“.

[5] У српском би се рекло: Јован.

[6] Овде је ВД заборавио да преправи у крижарски.

[7] Архимандрит Јустин Поповић, Житија светих, 30. октобар (http://www.svetosavlje.org/biblioteka/avajustin/zitijasvetih/ZitijaSvetih1030.htm). Просто је невероватно како је ава, пишући три житија (Драгутин, Милутин, Јелена Анжујска) успео да не помене католике!

[8] Ђ. Слијепчевић, Историја Српске Православне Цркве, I, Београд 1991, стр. 137.

[9] В. одличан текст о средњевековној интерпретацији догађаја, Небојша Порчић, О спољнополитичким мотивима у делима Даниловог зборника, Историјски часопис 52 (2005) 135-164.

[10] Детаљније: Ивица Пуљић, Црквене прилике у земљама херцега Стјепана Вукчића Косаче, Феномен “крстјани” у средњовјековној Босни и Хуму, Сарајево-Загреб, 2005, стр. 239-268, овде 255-256.

[11] С. Станојевић, Борба за самосталност католичке цркве у немањићкој држави,Београд 1912, с. 80.

[12] О краљици Јелени видети: K. H. Kостић и Ф. A. Cтанојевић, Краљ Стефан Драгутин, Београд 1899, стр. 152-154.

[13] Још 1288. папа Никола пише краљевима Урошу и Драгутину: „Уосталом будући да због неспособности људске природе, не можемо да у исто време лично будемо на разним местима, а не бисмо хтели својом отсутношћу занемарити оне код којих нисмо присутни, шаљемо им пажљиве и разборите мужеве уместо нас. Преко њих испуњавамо дужност своје апостолске службе. Стога смо сматрали да треба да ти пошаљемо из Реда Мање браће људе, додуше сиромашне у овом свијету, но вером богате, потпуније поучене у Господњем закону. То су наши драги синови, браћа Марин и Ципријан, који ти носе ово писмо, да ти и твој народ спасоносним поучавањем ове браће потпуније упознате Божјег сина Исуса Христа, његову славну Мајку и прописе хршићанске вјере“, L. Wadding, Annales minorum, V, ad Claras Aquas 1931, стр. 193-4. Детаљније: Марјан Жугај, Босанска викарија и фрањевци конвентуалци, Croaticacristianaperiodica, 24 (1989) 1-26.

[14] Архиепископ Данило Други, Животи краљева и архиепископа српских. Службе, Прир. Гордон Мак Данијел и Дамњан Петровић, језичка верзија: Лазар Мирковић, Димитрије Богдановић и Дамњан Петровић, Београд 1988, стр. 70.

[15] Ту тезу развија у више текстова: М. Петровић, Помен богомила – бабуна у Законоправилу светога Саве и ,,црква босанска”, Босна и Херцеговина од средњег века до новијег времена, Београд 1995, 263-283; Црквенодржавне идеје светога Саве између Цариграда и Рима, Зборник радова, Историјски институт САНУ, књ. 13, Београд 1996; Кудугери – богомили у византијским и српским изворима и Црква босанска, Историјски часопис, 44 (1998) 35-75; Свети Сава на Жичком сабору 1221. године и латинска јерес, Историјски часопис, 45-46 (2000) 11-30; Нови подаци Никодима Химнографа о јереси у Србији и Босни средњега века, Историјски часопис, 47 (2002) 59-76; Константин Философ – Костенечки о бабунима – богомилима у Београду у XV веку, Историјски часопис, 48 (2002) 73-88; Владислав Граматик о богомилима у Сребреници у XV веку, Словенско средњовековно наслеђе, Београд 2002; Свети Сава као састављач и преводилац Законоправила – српског номоканона, Историјски часопис, 49 (2003) 27-45; „Бабунска реч” у Законику цара Стефана Душана 1349. и 1354. године, Археографски прилози, 25 (2003) 143-161.

[16] Што би неко могао помислити када чита Стефана Првовенчаног, Живот Светог Симеона, VII: „Остале градове пообара, и поруши, и претвори славу њихову у пустош, истреби грчко име, да се никако не помиње име њихово у тој области”.

Advertisements


Категорије:Разномислије

12 replies

  1. Поштовани господине Ђуровић,
    заинтересовао ме је, почетак „Нама драги и надасве плодни православни публициста Владимир Димитријевић објавио је на сајту Борба за веру, 16. 6. 2014, осврт под насловом „Sono inconvertibili – поводом једног интервјуа у „Политици“ и поднасловом Хочевар битнији од Светог Јустина Ћелијског.[1] Ја се нећу бавити анализом целог текста, него само једним примером и на основу њега илустровати хагиографску методу коју Димитријевић аплицира у свом покушају да се бави историјом.“, па сам прочитао текст и погледао биографије обојице. Видим, да сте веома успешни у животу и раду. И свака вам част! Почели сте са „нама драги…“, па се питам шта сте желели да кажете, јер се из текста не произилази, да Вам је Владимир Димитријевић драг?
    Немам појма шта је ХАГИОГРАФИЈА, али извадити из неког текста пример и само исти проучавати и оспоравати? Нисам стекао утисак, да се Владимир Димитријевић у том тексту бави историјом, већ је приказивао појаву, да се врши различито вредновање текућих појава, па сам тај текст схватио као осуду појаве, да се разговор са представником државе Ватикан ставља на виши ниво од прославе везане за неког православног свеца. Чиновник је чиновник, а светац је светац. Зашто се о томе не изјашњавате? Тешко, да се могу оспорити историјске чињенице, које наводите, али се исте могу тумачити на различите начине. Тако се и чињеница, да живите и радите у католичкој земљи може тумачити на различите начине и да то сигурно мање или више утиче и на Ваша размишљања. Сигурно је, да то нећете признати. Ја обично, када почне нека дискусија питам учеснике: За кога навијате? После одговора на то питање, има смисла настављати дискусију. Бар по моме.
    Рекао бих, да Владимир Димитријевић у својим текстовима често претерује, али свако има неку мисао, можда и фикс идеју, која га води. Ти појединачни напори много нам помажу, да сазнамо чињенице и могућа тумачења.

    Свиђа ми се

  2. Др Ђуровић је бачио мало научног свијетла на сва питања око којих се и данас спори „западнобалкански народ“. Хвала му. За господина Димитријевића нема спорних питања, има само врбовања присталица свете простоте.

    Свиђа ми се

  3. @слободан млинаревић
    Поштовани Слободане, мени је Владимир драг, дружили смо се за време студентских дана, ишли заједно код владике Данила… Драг ми је и преп. Јустин, али ме то не пречи да указујем на мањкавост у неким ставовима. Ја сам докторирао на св. Августину, али сам га и критиковао. Овакав мој приступ није баш много популаран у Србији где се људи сврставају у таборе.
    Ми морамо да посматрамо нас и нашу историју у њеној комплетности, јер како каже св. Сава, „храмаће и неће бити савршен човек Божији“. То ја желим мом брату Владимиру, да мало спусти лопту и погледа чињеницама у очи. Једно је историја а друго света историја. Ова друга се опако може извитоперити у демагогију, а онда однесе враг шалу.
    Послао сам чак и писмо Владимиру са овим текстом, али ми још није одговорио.
    Иначе, рођен сам на св. Милутина, а првенцу смо дали његово име; помолили смо се пред његовим моштима и рекли да ако госпа остане трудна и роди мушко, има да добије његово име. Мошти су му, иначе, сјајно сачуване, што може бити јако чудно јер је телом подоста грешио.

    Свиђа ми се

  4. „Овакав мој приступ није баш много популаран у Србији где се људи сврставају у таборе.“
    Што ми је ово однекуд познато 🙂 Мој наклон аутору.

    Свиђа ми се

  5. „Иначе, рођен сам на св. Милутина, а првенцу смо дали његово име; помолили смо се пред његовим моштима и рекли да ако госпа остане трудна и роди мушко, има да добије његово име. Мошти су му, иначе, сјајно сачуване, што може бити јако чудно јер је телом подоста грешио.“

    Поштовани г. Слободане. Имам само једно питање за Вас. Како то да је први становник Раја, након Христовог распећа на Голготи и славног Васкрсења био један разбојник (са десне стране)?

    Свиђа ми се

  6. Пардон, уместо ”Поштовани Слободане”, требало је да стоји – ”Поштовани Зоране…”

    Свиђа ми се

  7. Господине Ђуровић,
    као што видим, сложили смо се око претеривања. Већ сам рекао, да нису спорне чињенице које сте наводили. Остаје ми нејасно, да ли смо комплетан текст ВД разумели на исти начин или нисмо. Као што сам рекао, унапред извадити део текста и анализирати као историјски текст, који је, у суштини, политичка осуда неке појаве, није на месту. Надам се, да нам можете изнети Ваше мишљење о томе?

    Свиђа ми се

  8. Ма 80% тог параграфа је проблематичан. Ја заиста не могу да пишем историју српског средњег века. Ово је била само илустрација како ВД интерпретира ствари. Нисам ни негирао да је папа учествовао у акцији против Милутина. Мислим да сам, за разлику од ВД, разјаснио мотиве.
    Да таксативно побројим са чиме се све не слажем у тексту било би нехумано, јер онда нема образлагања, нема дијалога. Овде се то омогућава. ВД тврди да је папа кренуо на Милутина зато што је био православац, ја сам образложио да то нема благе везе са историјском истином.
    Надам се да сам јасан?…

    Свиђа ми се

  9. @Дејан,
    Поштовани, ја сам на разним местима писао о светости и неморалним особама које су у Рају. Можда је упутно да се прочита ова моја полемика: http://www.zorandjurovic.com/tekstovi/atanasije.pdf

    Свиђа ми се

  10. @Дејан,
    у једном младалачком тексту сам писао. „Јахве из епопеје о Изласку описује се и негативистичким, демонским цртама: он је љубоморан, жели смрт и освету непријатељима, сеје страх, каје се… Он је, дакле, савршен, јер представља првобитно јединство свега. Таква пуноћа бића омогућава Јахвеу да иако свети, данас би рекли: трансцедентан, уђе у људску драму. Јер управо преко ових негативних црта Јахве се ослобађа онтолошке окованости. Њима он превазилази самог себе и општи са оним што по природи није божанско. Он не само што није подређен својој природи, већ није ни неким општеважећим, нужним и вечним истинама, било да су оне математичке, логичке или моралне природе. Вечна истина је Он, односно његова у потпуности слободна Личност. Не треба да нас заведе данашњи садржај термина закон или праведност, који нам могу изгледати у колизији са оним што сам износио о слободи Божанства, јер је праведност у Старом завету изједначена са вољом Божијом. На једном месту Јахве каже: не убиј, а на другом: убиј; на једном: не жени се женом странкињом, а на другом: ожени се курвом. Овако парадоксалним захтевима Јахве није допустао Јеврејима да им и наизглед добре ствари постану идоли. Увео је напети динамизам у односу са својим народом:” larsy Tjm> Јахве је Бог наш, Јахве је један. Зато љуби Јахвеа, Бога свога, из свег срца свога и свом душом својом и свом снагом својом. И нека речи ове, које ти данас заповедам, буду у срцу твоме. И често их напомињи синовима својим, и говори им о њима кад седиш у кућу својој и кад идеш путем, кад лежеш и кад устајеш. И вежи их као знак на руку своју, и нека ти буду као оглав на очима твојим. И напиши их на довратницима куће своје и на врата своја.” Мојсијев се закон, према томе, не може посматрати као скуп осујећујућих правила, која су сама себи довољна и по себи света“. Видети: Ранохришћанска паидеја: http://www.zorandjurovic.com/tekstovi/index.html

    Свиђа ми се

  11. Добра ствар ове полемике је што се упознах са текстом о Ранохришћанској паидеји др Ђуровића. Корак даље од Јегера, макар мали, али дргоцјен. Импонује и приступ господина Млинаревића у коментарисању. Можда нијесмо далеко од изградње паидеје, колико нам се чини у свакодневном тужном битисању.

    Свиђа ми се

  12. Господине Ђуровић,Ваша гордост Вам не дозвољава да схватите да постоје Божије промисли које ми не можемо да схватимо..Ви хулите..Димитријевић је исто фолирант своје врсте али ви би требали да се оставите протестантског размишљања.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s