Редакција Националиста је имала задовољство да направи ексклузиван интервју са једним од покретача пројекта првог играног филма о Светом Сави и Светом Симеону Мироточивом под насловом “Отац” и једним од најистакнутијих стваралаца у сфери модерне српске православне културе, ђаконом Ненадом Илићем. За Националист, он говори о недавном путовању на Свету Гору, о развоју филма “Отац”, али и о вери, политици, историји, о Србији, о Европи, о свету, о актуелним друштвеним токовима…

Недавно сте били са екипом филма “Отац” на Светој Гори. Реците нам нешто о томе?

Да. У оквиру претприпрема за снимање обишли смо наш Хиландар и још неколико светогорских манастира укључујући Ватопед и најстарији, први по части, Велику Лавру. Хиландар и Ватопед су везани за епизоде из живота Светих Саве и Симеона које обрађујемо у филму, а у осталим манастирима тражили смо оне најстарије детаље, како бисмо што верније реконструисали Хиландар и Ватопед како су изгледали крајем 12. века.

Наиме, много тога што видимо и у Хиландару и у осталим светогорским манастирима, колико год било лепо и изгледало „старински“, настало је много касније од времена Светог Саве. Такође смо пажљиво снимали вегетацију Свете Горе,шуме и стазе, делове уз обалу.

Треба да пронађемо локације за снимање ван Свете Горе које ће највише личити на светогорске пределе. Могуће је да ћемо неке важне делове уз одређене хортикултуралне интервенције моћи да снимамо и близу Београда. Неке у Црној Гори или Херцеговини, понешто и у Грчкој. Обилажење терена је још у току.

Како се развија пројекат у целини? Који су планови до краја ове године?

Пројекат је национални и подижемо га ширећи базу покретача филма. На сајту филма „Отац“ може се пратити тај раст. Како у нашем медијском центру тако и на посебно осмишљеном „мозаику српске духовне обнове“. Покретачи филма отварају својим прилозима коцкице мозаика и тако помажу развој пројекта. Покретачи су Срби са свих меридијана, из Србије, Црне Горе, из Европе, Аустралије, Канаде, САД, појединци и организације, епархије наше цркве, парохије.

Јачањем те базе подигли смо пројекат до нивоа кад смо спремни да уђемо у озбиљне разговоре са страним копродуцентима. Ти разговори су почели и надамо се да ће се успешно завршити у року од неколико месеци. Сценарио је готов до фазе у којој смо могли да га преведемо и пошаљемо неким познатим светским ауторима, редитељу чије име још држимо у тајности, а на лето очекујемо контакте и са неким познатим светским глумцима. Ако све буде ишло како треба бићемо спремни за почетак снимања следеће године. Наравно не може све да иде глатко.

За наше услове то је огроман и скуп пројекат и обезбедити потребан новац неће бити лако. Али – ако је филм о светим оцима Србије заиста тако неопходан како ми из екипе и покретачи мислимо – биће све како свети буду хтели.

На Светој Гори

Светогорској братији је сигурно жао због поплава и катастрофе, али шта кажу и да ли уопште коментаришу актуелне политичко-друштвене вртлоге у Србији?

Наравно да су њихове молитве тих дана посебно било усмерене према жртвама поплаве. Нисмо са дивним хиландарским монасима много причали о политичким темама, било нам је прече да што више урадимо на припремама филмског повратка Светог Саве у Србију. Свети Сава нам је неопходан између осталог и због лечења политичких болести у којима се већ дуго гушимо. Иначе они су филму дали подршку још на самом почетку. Помињу све нас на свакој литургији, што нам заиста даје додатну енергију.

Цитирао бих само део из писма подршке коју су нам братија и игуман Методије упутили:

„Српски народ, у убрзаном времену 21. века, као да се заплео у клупко историјских догађаја, у замршене нити самозаборава, јурећи стрмоглаво ка дну, све даље од врхова духа на којима је некада боравио. Како поново пронаћи духовни идентитет, како се одупрети сили светске гравитације, како пронаћи почетак тог ткања живота, питања су нашег поколења.

Као један од веродостојних одговора на сва ова искушења и дилеме, примили смо са радошћу вест о идеји и намери Фондације Наслеђе Отаца и продукцијске куће Опет & Опет да се сними први играни филм о Светом Сави, под називом Отац. Као духовни Отац српског народа, Свети Сава представља Почетак, тај неопходни оријентир и путоказ, увек актуелни водич кроз историјске недаће и усуде.

Осам векова далеко од времена Светог Саве и његовог оца, Преподобног Симеона Мироточивог, ми ходамо истом земљом, затичемо њихове задужбине од камена, речи и духа. Оне су и даље око нас и у нама, препознајући њих, препознаћемо себе.“

Које је Ваше мишљење о тим вртлозима? Стално смо у некој политичкој тензији…

Па наравно да смо у вртлозима кад смо изгубили котву или што би Свети Николај Српски рекао „коноп спасења“. Јасно је да ћемо грешити али треба умети се покајати и поправити, ухватити за тај „коноп спасења“ који је хришћанска православна вера. То не радимо, а поготово то не раде наши политичари, они који нас воде.

Елита је у горем стању него икад. У погледу националне свести, моралне одговорности. И народ изгледа као изгубљен.

Вртлози у којима ствари непрекидно падају са ногу на главу и окрећу се и поново се окрећу, довели су до опште релативизације и увлачења безнађа у српски народ. Не мислимо да ће, ето, само филмски повратак Светог Саве довести све у ред, али то је наш допринос томе да постанемо свесни наше одговорности и моћи. Моћи да масовно посегнемо за Христом и вредностима које је он унео у свет.

Да вратимо смисао нашем историјском постојању. Да наслутимо колико нам подсећање на почетак освешћеног пута нашег народа међу осталим европским народима, као и подсећање на путоказе тада постављене, могу помоћи. Свети Сава није био само велики молитвеник и испосник. Он је оставио и узор вођења световних ствари – дипломатије, законодавства, науке, просвете, економије…

Један од светогорских зидова

Свет је такође на одређен начин у сталној политичкој тензији и дешавају се огромни геополитички потреси, у том смислу, сматрате ли да у Европи људи лакше дишу, него у Србији, гледајући политичко-друштвене односе или је можда обрнуто?

Па добро – нама је и теже и лакше. Тешко је у оваквој немаштини и овако лоше организованој земљи пасивно пратити шта се око нас дешава и слутити који талас већ сутра може да нас запљусне, неспремне као и обично. Немамо ни кад да се спремимо – од мноштва проблема које не решавамо и који се само множе. Тешко је већ тридесет година живети у скоро непрекидном економском паду али и у паду свих вредности.

С друге стране – много смо научили у догађајима који су се на нама преламали. Јесмо уморни, али се надам да ћемо као „утренирани“ умети боље од многих да препознамо шта нам је чинити кад наиђе велика турбуленција.

Да ли имате неку добру препоруку за летњи одмор…?

Тешко да сам најбољи саговорник за ту тему. Одмор у оном старинском смислу породично не успевамо да организујемо баш сваке године, него само онда кад се нађе времена и пара. А и једног и другог је све мање. Мада за све који живе у градовима сјајан је одмор изаћи на неко време из града. Било куда где је више природе него грађевина. Недељу дана опуштања на селу може бити одличан одмор. Ако је и више од недељу дана – сјајно!

За крај, Ваша порука нашим читаоцима и људима у Србији!?

Не знам да ли имам нешто тако језгровито као поруку људима у Србији. Некако имам утисак као да сви све знамо, само никако да једни друге натерамо да урадимо све што је потребно да се заврши круг лажи, страха и глупости. Да зауставимо наш предуги пад и кренемо заиста у обнову. То није лако и са одређеном стрепњом наслућујем да се тако нешто дешава тек кад већ заиста нема другог избора.

Ако имамо ишта заједничке памети треба да се припремимо за још тежа времена. Да имамо спремне идеје како остати изнад цунамија хаоса који се све више наслућује, и куда усмерити српски оштећени брод. После свега – било би глупо да нас догађаји опет затекну неспремне, збуњене, без храбрости и одлучности.

(Националист, 7. 6. 2014)

Categories: Преносимо