Веродостојност оптужби против владе за цензуру проверава се тиме јесмо ли спремни да кажемо ко заиста контролише медије

У ноћи са суботе на недељу, са 31. маја на 1. јун, портал Нови Стандард је поново срушен. И то више није вест. Није вест ни да се после сваког следећег рушења враћамо брже него после претходног. Све остало је исто као претходних пута: масиван DDOS напад коме је претходио раст читаности због текста о украјинској кризи. 

Овај пут, међутим, било је неколико занимљивих детаља који су претходили нападу на портал. У петак увече објављен је мој текст Седма колона, који је био одговор на све раширеније тезе у српским медијима о томе како Владимир Путин тиме што војно не интервенише у Украјини показује слабост и води Русију у пораз у актуелној кризи. Контратеза пласирана у тексту Седма колона гласила је да је управо војна интервенција потез који прижељкују западни непријатељи Русије и да Путин игру измешта на глобално поље, где бележи успехе (уговор са Кином, избори у ЕУ, избор антиамеричког председника Египта и сл.).

Током петка и суботе текст су коментарисали углавном стални читаоци (познати nick-ови са познатих IP адреса). Као и обично, неки су се слагали са текстом, неки нису. Администратор портала у суботу увече, међутим, обавештава ме како је уочио већи број коментара са непознатим nick-овима и са непознатих IP адреса (често су на једној адреси два или три nick-а), и да сви заступају тезу како тиме што војно не интервенише Русија губи Украјину. Додао је да су то приметили и неки стални читаоци у својим коментарима. Преведено на језик свакодневице, била је очигледна појава ботова који покушавају да спинују тему форсирајући тезу о руском поразу. Био сам изненађен, будући уверен до тада како се та теза појављује на проруском спектру јавности због неразумевања прилика, а не да је то нешто што се, у настојању да Србији представи Русију као губитника у Украјини, организовано пласира. (Наравно, то не значи да свако ко заговара војну интервенциу и види пораз Русије ради организовано и по задатку, него да у антируским круговима постоји интерес да се управо такав став рашири у српској јавности.)

Предложио сам администратору да о свом запажању остави траг на сајту, да ботове опомене и подсети да коментарисање са више nick-ова није дозвољено. Чисто да виде да нам је јасно. У суботу око поноћи он је то и учинио, обраћајући се испод коментара једног од ботова. Поред опомене и претње бановањем, администратор исписује и реченицу која ће се непун сат касније показати као рђаво пророчанство: „Отуда сумње да се ради о ботовима нису без основа, што нас забрињава с обзиром на раније мотиве рушења сајта“. После тог коментара ботови се повлаче, и тада почиње напад на портал.

* * *

У тренутку кад се у српском јавном простору толико говори о цензури и рушењу сајтова, које наводно проводи власт, била је то добра прилика да се и Нови Стандард обрати НУНСу, ОЕБСу или којим већ организацијама ангажованим на тој теми последњих дана. Наравно, нисмо то учинили, али не због тога што смо уверени да Нови Стандард није срушила власт, ни због тога што не видим шта бисмо ми могли и смели да имамо заједничко са Дуњом Мијатовић и Вукашином Обрадовићем, још мање због тога што бисмо имали разлога подржавамо медијску политику данашње српске владе. Једноставно, ту је реч о прљавој политичкој игри, и испод достојанства Новог Стандарда је да у њој учествује.

И ОЕБС и НУНС су већ више пута показали колико им је стало до српских медија. Поменућу само најдрастичнији случај када су први толерисали а други снажно подржали чувени Тадић-Динкићев драконски Закон о информисању из 2009. године. Тада су изгубили сваки кредибилитет за бављење том темом, будући да су интерес новинарске професије, коју би требало да штите, безочно подредили политичком интересу. Тадићева прозападна влада тада је доносила закон којим се штитила од новинара, и то је за НУНС И ОЕБС било сасвим у реду будући да је влада у то време уредно испуњавала све захтеве западних сила.

(Нови стандард, 5. 6. 2014)

Стојан Дрчелић: А ко обара „Нови стандард“?

На дан кад је потопљен Пешчаник, оборено је по проценама и пријавама на твитеру и фејсбуку, онако одокативно, и једно седамдесетак разних блогова. Између осталих, у паду је био и наш “двауједан”, али нисмо тим поводом закукавали да не буде оно “виделе жабе да се коњ поткива”. А и иначе у реду за ту врсту ордења не бисмо да стојимо.

Али драго би нам било да се све у вези Пешчаника истражи. Принципијелна подршка Пешчанику најбоља је инвестиција у сопствену слободу и несметани рад.

Значи, није неочекивано да слободумна демократска јавност скочи на ноге поводом Пешчаника, да се тим поводом огласе и европски званичници и да премијер притеран уза зид затражи истрагу тим поводом. Али је, рецимо, индикативно да нико, баш нико, не пита шта је са сајтом Новог Стандарда, који се такође свако мало напада и обара. Ако се не варам, само у последњих месец дана хаковани су три пута. Оно истина не дрече као ови из Пешчаника, али то претпостављам не значи да мање боли. Можда им је карактер такав.

Е сад, није само питање што у мојим фаворитима на компјутеру Пешчаник и Нови Стандард стоје један поред другог. Онда иду ловци и рецепти, па редом свашта нешто. Ко хоће данас да види Србију одозго, из птичије или авионске перспетиве ваља да чита и један и други. Као кад смо некада, као докони млади новинари утуцавали време у кафани лицитирањем шта би странцу потпуном незнанцу требало препоручити да хитно прочита ако жели да схвати где је забасао. Ако ме сећање не вара, дошли смо до следеће добитне комбинације: обавезно Андрић, Бећковић и Душан Ковачевић. Рецимо да ти људи наш менталитет познају најбоље.

Е сад, и ја бих, колеги који не зна ништа о месту на ком се затекао или се спрема да овамо допутује, кад је политичка Србија у питању препоручио Пешчаник и Нови Стандард.

Суздржаћу се оцењивања, анализе или поређења ова два сајта, било би претенциозно. Пре свега, свакако, непозвано. Али баш да не протрчим ко кер кроз росу, рецимо да Пешчаник Вучића стално подсећа шта је био, а Нови Стандард, шта је могао бити. Пешчаник за Европу и подразумевајуће вредности без задршке, Нови Стандард запитан и дигнуте обрве према свему што носи печат “без алтернативе”.

И сад није важно шта мислите о та два сајта, која вам је политичка и идеолошка матрица ближа, него је питање зашто кажеш демократија и слобода, а мислиш на само на своје или наше. Нек се испита све у вези Пешчаника, али нек се зна и ко стално обара Нови Стандард.

(Два у један, 5. 6. 2014)

Categories: Преносимо