Скоро нико се сад не сећа да се почетком деведесетих расправљало о начину изласка из комунизма – као Руси, или као Кинези. Руси су ишли са истовременом економском и политичком реформом. Кинези су применили само економску.
Стварност не допушта чисте експерименте, али је кинески модел тријумфовао у суду јавности. Кинески успех је аутократији дао легитимитет који дотад није имала. У протеклих осам година, по истраживању „Фридом хаус“ (Freedom House), број земаља које су кренуле у правцу аутократије већи је од броја земаља које су кренуле према демократији.
Када погледате аутократије, приметићете да све пролазе кроз исти животни циклус. Самодршци можда мисле да ће бити доброћудни диктатори. Можда очијукају са Западом и причају о либералним реформама. Али њихови режими су скоро увек корумпирани и неефикасни. Да би опстали, самодршци морају да потпирују национализам. Морају да буду агресивни према суседима како би одржали ратно јединство нације. Нестабилне изнутра, аутократије морају да буду радиоактивне према вани. Самодршци се испочетка представљају као Денг Сјаопинг, али заврше отприлике као Роберт Мугабе.
Суочавање са овим силеџијским, радиоактивним аутократијама биће вероватно највећи изазов [америчке] спољне политике у долазећој деценији. Агресивни аутократски владари довешће у питање границе и потпиривати регионална ривалства. Погоршаваће етничке тензије и нагризати светски поредак. Већ су свет учинили далеко тврдоглавијим.
Како ће САД да одговоре? Председник Обама је свој приступ представио ове седмице на говору у „Вест поинту“. Убедљиво се заложио да САД морају учинити више да мобилишу демократије и понуде конкретну заједничку акцију против агресије аутократа. Штавише, његова власт заиста подржава демократију. Истога дана је Обамина амбасадорка у Уједињеним нацијама, Саманта Пауер, одржала одличан говор дипломцима (gave a great commencement speech) харвардске Кенеди школе државне управе, и објаснила зашто залагање за демократију мора да буде у сржи америчке вањске политике.
Али председников наступ ми се чини помало неадекватним за одговор на изазов аутократије. Прво, мислим да је погрешно поставио равнотежу између претераног и недовољног ангажмана. Можда зато што се бавио примером Ирака, председник Обама верује да проблеми Америке нису последица суздржаности, већ претеривања и охолости.
У ширем оквиру историје, то је полуистина. На пример, двадесетих и тридесетих година прошлог века, Американци су били расположени за повратак кући, баш као и данас. Последица је био свет без вође, постепени распад светског поретка и на крају Други светски рат.
Као што је Роберт Каган показао у бриљантном тексту за „Нову републику“ (Robert Kagan shows in a brilliant essay in The New Republic), творци америчке политике разумели су у протеклих 70 година да недовољан ангажман може да изазове катастрофу. Председници су агресивно плевили међународну башту, како се мали проблеми не би претворили у велике, чак и када у питању нису били основни национални интереси. На пример, деведесетих су председници Џорџ Буш и Бил Клинтон отприлике сваких 17 месеци предузимали војну акцију да зауставе диктаторе, прошире демократију и сачувају међународне норме.
Ова врста будућности окренутог, интервенционистичког баштованства биће још потребнија у ери својеглавих аутократија. Ако се САД ограниче интервенције на „основне интересе“, како Обама предлаже, а запостави плевљење баште, зликовци ће да грабе шта стигну и на крају ће доћи до стравичних сукоба. Амерички активни одговор не мора, и ретко ће, да буде војни. Али мора да буде јасан и снажан како би одвратио агресоре и сачувао ред. Како рече Леон Визелтир (Leon Wieseltier), да је председник Обама током своје посете Европи говорио у Кијеву, то би био гест попут Кенедијевог одласка у Берлин.
Друго, председник Обама потцењује колико ће у наступајућим годинама логика силе остати суштинска. Било би лепо када би аутократе размишљале у оквирима међународних норми или рационалне рачунице користи и штете. Али аутократе су то што јесу зато што су примитивци, који свет посматрају кроз стару рачуницу силе и снаге. Оно што ми сматрамо мудрошћу, они виде као слабост. Без јасних и јаких одговора, прећи ће црвене линије које ће садашњи или будући председник морати да брани.
Током већег дела протеклих 70 година, САД је имала спољну политику на две стазе. Горњим су ишле америчке дипломате, које су градиле мултилатералне коалиције за ширење демократије. Али на доњој стази су амерички председници разумели да имају одговорност као светски полицајац, и понекад морају да се понашају по логици претње и силе.
Ако председник Обама одступи од традиције и укине доњу стазу – плашећи се претеривања, тражећи нормалност, или верујући превише у границе сопствене моћи – онда ће поткопати горњи пут којем се толико диви. Аутократе ће онда повући свет у паклени хаос.
Дејвид Брукс (David Brooks) је амерички коментатор. Колумне за „Њујорк тајмс“ (op-ed, „насупрот уводнику“) пише од 2003. године. Раније уређивао „The Weekly Standard“ и „Newsweek“, аутор књига „Bobos In Paradise: The New Upper Class and How They Got There“ и „On Paradise Drive : How We Live Now (And Always Have) in the Future Tense“
Са енглеског посрбио: Небојша Малић
Categories: Посрбљено
I tako, naspram dobrom i neagresivnom Obami stoje “Агресивни аутократски владари (koji) довешће у питање границе и потпиривати регионална ривалства. Погоршаваће етничке тензије и нагризати светски поредак.“
Ma nemojte kasti!?
Ako sada pogledamo izvesne sudbonosne i istoriske dogadjaje kroz koje je prosao ruski narod u dvadesetom stolecu nemozemo se oteti utisku da su danasnji uzroci krize u Ukrajini vezani za zapadno-evropske i americke imperijaliste i za boljsevike, koji su crtali rebublicke granice na podrucju Rusije. Zar nije paradoksalno da su boljsevicko-komunisticke granice u Istocnoj Evropi postale nepovredive kada su u pitanju Rusi i da im zapadno-evropski i americki imperijalisti ne priznaju pravo na samoopreldelenje, kao sto nisu priznali ni Srbima. Od kuda to da su boljsevicko-komunisticke granice postale najveca svetinja prostituisanih zapadno-evropskih i americkih imperijalista, kao da su ih oni crtali, jer ih brane po cenu rata. Sta se onda cudimo Staljinovom Sovjetskom Ustavu koji je doneo 1936. godine u kojem se nigde nije pominjala Rusija. Staljin je to objasnio da je Sovjetski Savez ne nacionalna, nego mnogonacionalna drzava i to prva takve vrste u svetu, sto je odgovaralo reakcionarnim i revolucionarnim Carobnjacima medjunarodne univerzalne masonerije, Rimskim katolickim templarima i kabalistima kao predstavnicima korporativnog zapadno-evropskog i americkog establismenta. U Sovjetskom Ustavu mesto Rusije se uvek spominjao Savez socijalistickih sovjetskih republika i to ne kao nacionalna drzava, nego kao “socijalisticka drzava radnika i seljaka”. U Ustavu je receno, clan 2, da politicku osnovu sovjetske drzave sacinjava ne narod, nego radnicki delegati. U ovom Ustavu nabrojano je 11 republika, bez onih koje su Sovjeti posle donosenja ovog Ustava anektirali. Staljin je u toku Drugog sv. rata izmenio Ustav jednim novim umetkom i prosirio autonomije saveznih republika. Stvorio je pet novih republika i omedjio njihove granice. Razbio je i osakatio Ruse, koje je lisio supstance stvarajuci druge “narode” na njihov racun, koji su morali ziveti u 16 sovjetskih republika. Od ovoga broja bile su samo tri ruske – Ruska federativna sovjetska socijalisticka republika, Ukrajinska federativna sovjetska socijalisticka republika i Beloruska federativna sovjetska socijalisticka republika. Koliko se ovim ustavom islo za tim, da se potisne i onemoguci presudan uticaj ruskog elementa na sovjetsku drzavu, vidi se najbolje po tome sto je clanom 55. predvidjeno da se u savez nacionalnosti biraju prestavnici po kljucu: po 25 poslanika od svake savezne republike, po 11 poslanika od svake autonomne republike, po 5 poslanika od svake autonomne oblasti i po 1 poslanik od svakog nacionalnog okruga. Predstavnici ruskog naroda, koji je nekoliko puta brojniji od svih 169 nacionalnih i religioznih grupa, bili su u predstavnickom telu u ogromnoj manjini, kao sto su u ogromnoj manjini i u vodjstvu sovjetske drzave. Pored toga sto je ovo cisto nedemoktarski princip, 123-im clanom izricno je slovenskoj ruskoj vecini uskracena svaka mogucnost otpora protiv rada pojedinih manjina, uperenog protiv planskog majoriziranja vecine i razaranja njenih nacionanih osnova.
Torontski list The Globe and Mail u februarskom broju 1944 godine doneo je podatke o Sovjetskom Ustavu, gde stoji: “U spoljnoj politici Sovjetski Savez je izgradjen po uzoru na Britansku imperiju, sa svakom od svojih 16 republika koje imaju svoju vojsku i spoljnu politiku, koja je usvojena od strane Vrhovnog Sovjeta…” – “Soviet Union modelled externally along the lines of the British Empire, with each of its 16 republics having its own army and foreign policy, was adopted by the Supreme Soviet…” (Vidi: The Globe and Mail, Toronto, Ontario, Canada, February 2, 1944).
Staljin je na XVI kongresu partije, koji je odrzan u junu i julu 1930 godine, jasno izrazio i otkrio svoje antiruske ciljeve u ovom pogledu. On je rekao: “Sto se tice kasnijih izgleda nacionalnih kultura i nacionalnih jezika ja sam uvek bio, a i sada ostajem kod Lenjinovog misljenja, da ce se u vreme kada socijalizam pocne pobedjivati u svetskim razmerama, nacionalni jezici bezuslovno morati stopiti u jedan opsti jezik. Nece taj jezik biti ni velikoruski, ni nemacki, nego nesto novo… ”
Iz ove prizme treba promatrati Staljinovu antirusku politiku i njegov Sovjetski Ustav koji je bio antinacionalan. Obrazlazuci potrebu njegovog donosenja Staljin je 25. novembra 1936 godine rekao: “Za razliku od tih ustava (burzoaskih) projekt novog ustava naprotiv, je duboko internacionalan. On polazi od toga, da su sve nacije i rase ravnopravne. On polazi od toga da razlike u boji koze ili u jeziku, kulturnom nivou i nivou drzavnog razvitka, kao god i sve drustvene razlike medju nacijama i rasama ne mogu posluziti kao razlog na osnovu nacionalne ravnopravnosti. On polazi od toga da sve nacije i rase bez obzira na njihov prosli i sadasnji polozaj, bez obzira na njihovu licnu slabost, treba da jednako uzivaju prava u svima sferama privrednog i kulturnog i drustvenog zivota…” (Vidi: Komsomoljskaja pravda, od 25. novembra 1936.)
Ceo devetnaesti, dvadeseti i pocetak dvadest i prvog veka puni su tragicnih i dramaticnih dogadjaja u Rusiji, to svedoci i poslednji clanak Aleksandra Feodorovica Kerenskog ( Simbirsk- Uljanovsk, 1881, – New York, 11. juna 1970) koji se pojavio u londonskom listu The Daily Telegraph od 12. aprila 1970 godine. Clanak je pisan povodom stogodisnjice Leninovog rodjendana (1870-1970) jer je svetska javnost koju olicavaju izvesni Carobnjaci medjunarodne univerzalne masonerije, rimskih katolickih templara i kabalista, koji su kao predstavnici prostituisanog zapadno-evropskog i americkog reakcionarnog korporativnog establismenta kontrolisali, usmeravali i prenosili iskrivljenu sliku o Rusiji i Ruskoj revoluciji. Pisan je kao njegov politicki testamenat u kojem stoji: “Rusija ne moze biti nikada unistena, bilo spolja bilo iznutra i svi oni koji to pokusaju, osudjeni su na propast. Sa takvom verom u Rusiju, koju poznajem i volim, ja mogu sada da podjem na poslednji put smiren…” (Vidi: The Daily Telegraph, London, England, April 12, 1970).
Slazem se da autokratija postaje dominantni svetski model vladanja.
Medjutim, “autokratija multinacionalnih kompanija” je mnogo veci problem za svet, od autokratije pojedinca. Pa, SAD su primer!
Постоје кооперативни диктатори и против њих се не предузимају никакве акције (примјер Кувајт, Саудијска Арабија итд. и некооперативни Мугабе -није ми јасно гдје им је он стао на жуљ, те Путин, Лукашенко -за њих је јасно како и зашто).