Стварност не допушта чисте експерименте, али је кинески модел тријумфовао у суду јавности. Кинески успех је аутократији дао легитимитет који дотад није имала. У протеклих осам година, по истраживању „Фридом хаус“ (Freedom House), број земаља које су кренуле у правцу аутократије већи је од броја земаља које су кренуле према демократији.
Када погледате аутократије, приметићете да све пролазе кроз исти животни циклус. Самодршци можда мисле да ће бити доброћудни диктатори. Можда очијукају са Западом и причају о либералним реформама. Али њихови режими су скоро увек корумпирани и неефикасни. Да би опстали, самодршци морају да потпирују национализам. Морају да буду агресивни према суседима како би одржали ратно јединство нације. Нестабилне изнутра, аутократије морају да буду радиоактивне према вани. Самодршци се испочетка представљају као Денг Сјаопинг, али заврше отприлике као Роберт Мугабе.
Суочавање са овим силеџијским, радиоактивним аутократијама биће вероватно највећи изазов [америчке] спољне политике у долазећој деценији. Агресивни аутократски владари довешће у питање границе и потпиривати регионална ривалства. Погоршаваће етничке тензије и нагризати светски поредак. Већ су свет учинили далеко тврдоглавијим.
Како ће САД да одговоре? Председник Обама је свој приступ представио ове седмице на говору у „Вест поинту“. Убедљиво се заложио да САД морају учинити више да мобилишу демократије и понуде конкретну заједничку акцију против агресије аутократа. Штавише, његова власт заиста подржава демократију. Истога дана је Обамина амбасадорка у Уједињеним нацијама, Саманта Пауер, одржала одличан говор дипломцима (gave a great commencement speech) харвардске Кенеди школе државне управе, и објаснила зашто залагање за демократију мора да буде у сржи америчке вањске политике.
Али председников наступ ми се чини помало неадекватним за одговор на изазов аутократије. Прво, мислим да је погрешно поставио равнотежу између претераног и недовољног ангажмана. Можда зато што се бавио примером Ирака, председник Обама верује да проблеми Америке нису последица суздржаности, већ претеривања и охолости.
У ширем оквиру историје, то је полуистина. На пример, двадесетих и тридесетих година прошлог века, Американци су били расположени за повратак кући, баш као и данас. Последица је био свет без вође, постепени распад светског поретка и на крају Други светски рат.
Као што је Роберт Каган показао у бриљантном тексту за „Нову републику“ (Robert Kagan shows in a brilliant essay in The New Republic), творци америчке политике разумели су у протеклих 70 година да недовољан ангажман може да изазове катастрофу. Председници су агресивно плевили међународну башту, како се мали проблеми не би претворили у велике, чак и када у питању нису били основни национални интереси. На пример, деведесетих су председници Џорџ Буш и Бил Клинтон отприлике сваких 17 месеци предузимали војну акцију да зауставе диктаторе, прошире демократију и сачувају међународне норме.
Ова врста будућности окренутог, интервенционистичког баштованства биће још потребнија у ери својеглавих аутократија. Ако се САД ограниче интервенције на „основне интересе“, како Обама предлаже, а запостави плевљење баште, зликовци ће да грабе шта стигну и на крају ће доћи до стравичних сукоба. Амерички активни одговор не мора, и ретко ће, да буде војни. Али мора да буде јасан и снажан како би одвратио агресоре и сачувао ред. Како рече Леон Визелтир (Leon Wieseltier), да је председник Обама током своје посете Европи говорио у Кијеву, то би био гест попут Кенедијевог одласка у Берлин.
Друго, председник Обама потцењује колико ће у наступајућим годинама логика силе остати суштинска. Било би лепо када би аутократе размишљале у оквирима међународних норми или рационалне рачунице користи и штете. Али аутократе су то што јесу зато што су примитивци, који свет посматрају кроз стару рачуницу силе и снаге. Оно што ми сматрамо мудрошћу, они виде као слабост. Без јасних и јаких одговора, прећи ће црвене линије које ће садашњи или будући председник морати да брани.
Током већег дела протеклих 70 година, САД је имала спољну политику на две стазе. Горњим су ишле америчке дипломате, које су градиле мултилатералне коалиције за ширење демократије. Али на доњој стази су амерички председници разумели да имају одговорност као светски полицајац, и понекад морају да се понашају по логици претње и силе.
Ако председник Обама одступи од традиције и укине доњу стазу – плашећи се претеривања, тражећи нормалност, или верујући превише у границе сопствене моћи – онда ће поткопати горњи пут којем се толико диви. Аутократе ће онда повући свет у паклени хаос.
Дејвид Брукс (David Brooks) је амерички коментатор. Колумне за „Њујорк тајмс“ (op-ed, „насупрот уводнику“) пише од 2003. године. Раније уређивао „The Weekly Standard“ и „Newsweek“, аутор књига „Bobos In Paradise: The New Upper Class and How They Got There“ и „On Paradise Drive : How We Live Now (And Always Have) in the Future Tense“
Са енглеског посрбио: Небојша Малић