Јелена Пoнoмарјева, професор на катедри за упоредну политологију, сматра да су се страшне последице поплава у Србији могле избећи
На напаћени Балкан поново је дошла невоља – 15. маја услед обилних падавина дошло је до поплава, највећих за последњих 120 година. Метеоролози не искључују наставак падавина. Настала је тешка ситуација и у Босни и Херцеговини и Хрватској, али ова стихија је најтеже последице оставила у Србији. Поплавама је угрожено 1,6 милиона људи од 7,1 милиона становника те земље, нанета је огромна материјална штета. Према најновијим подацима живот је изгубило 50 људи.
16. маја власти у Србији прогласиле су ванредну ситуацију у целој земљи. Сами Срби ово што се догодило упоређују са ратом. И разумљиво је због чега. Током ратова у Хрватској и Босни и током НАТО бомбардовања Југославије 1999. стотине хиљада Срба такође је изгубило своје домове, средства за живот, земљу су преплавиле реке избеглица, људи су годинама живели у рушевинама и пепелу. Мајске кише су буквално вратиле Србе у ужасне 1990-те године…
Већ 17. маја из насеља Обреновац, Барич, Шабац, Сремска Митровица и неколико других места евакуисано је више од 16 хиљада људи. У областима захваћеним поплавама своје домове је морало да напусти више од 130 хиљада људи. Више од 100 хиљада домова у 13 општина је остало без електричне енергије.
Влада Србије затражила је помоћ од Русије и Европске Уније. Из Русије је помоћ стигла одмах.
16. маја у области Обреновца већ је у акцијама учествовало 76 (руских прим. прев.) спасилаца Министарства за ванредне ситуације. Према најновијим информацијама, руски спасиоци су евакуисали из поплављених подручја у Србији скоро 2,3 хиљаде људи, укључујући и 604 деце.
17. маја Министарство за ванредне ситуације Русије допремило је први контигент хуманитарне помоћи – пумпе за испумпавање воде, мобилне електроцентрале, чамце, више од три хиљаде ћебади, конзервирану храну, предмете прве помоћи. Током целе операције спасавања авионима је испоручено више од 106 тона хуманитарне помоћи. У помоћ српским спасиоцима, послата су такође два хеликоптера Ка-32 која су била ангажована на трагању и спасавању на води, истраживању терена и евакуацији жртава и испоруци потребних залиха на тешко доступним местима.
Важно је што помоћ Србији није дошла само од руске државе. У амбасаду Србије у Москви непрекидно се сливала река људи. Амбасадор Републике Србије Славенко Терзић ми је рекао да је због великог прилива људи који су саосећали са Србима и хтели да помогну, амбасада морала првих дана да организује дежурство до касно у ноћ – људи су стално долазили и долазили. Поред Москве, места за прикупљање помоћи Србији отворена су и у Санкт Петербургу, Сочију и Краснодару. Укупно, према информацијама руског Министарства иностраних послова, у Русији је прикупљено више од 100 тона хуманитарне помоћи, која је послата у места поплаве. Значајна средства су пренета на банковне рачуне који су били наведени на сајту Амбасаде Србије.
Према изјави премијера Србије А. Вучића, који је оценио губитке у стотинама милиона евра, међународне донације ће помоћи да се покрије око 25% од износа штете. При томе, док Европска банка за обнову и развој процењује степен материјалних губитака, што према речима председника ЕБРД С.Чакрабартија, може потрајати неколико месеци, Русија већ помаже и новцем, и људима, и техником, и производима.
Значајну помоћ жртвама поплаве упутила је и Руска православна црква која је, поред прикупљања средстава, организовала и слање добровољаца који испоручују хуманитарну помоћ поплављеним подручјима. Конкретно, прехрамбени производи и дечија одећа испоручени су погођеним областима Ваљевске епархије. Активну помоћ у организовању испоруке робе и координацији хуманитарних и добротворних организација пружила је амбасада Русије у Србији.
Наша помоћ је потврда и подсећање на аманет који је српском народу оставио владар Црне Горе Петар Петровић Његош: „Верујте у Бога и држите се Русије“. Русија је, као што се често дешавало у историји, помогла, и није оставила у невољи, али да се Влада Србије „држала Русије“ и раније, такве страшне последице поплава су могле бити избегнуте.
Ради се о томе да се у областима које су погођене овом стихијом, поплаве понављају сваке године у пролеће и јесен, али нису увек подједнако опасне и фаталне. Али једном у 20-30 година, дешавају се велике поплаве које остају запамћене као што се памте немири или рат. Постојећи проблем је био добро познат политичком руководству земље. Ипак, у протеклих 20 година, држава није учинила ништа да одржи и ојача неопходну инфраструктуру, да не помињемо изградњу нових објеката. Лоше је био организован и рад метеоролошких служби. Стиче се утисак да су београдски политичари заузети искључиво поделама министарских портфеља и да се не идентификују са народом Србије, његовим невољама и проблемима.
Ево још једне чињенице. Испоставило се да су ужасне последице поплаве углавном настале као последица реформи које је, под строгим надзором НАТО генерала, у последњих неколико година спроводило српско руководство. Србија је у то време смањила бројност војске, што се одмах одразило у време невоље изазване стихијом. Међутим, проблем није само у бројности. На пример, у годинама реформе сведен је на минимум инжењерски корпус, који представља део копнених снага – и то све у условима Балкана знајући сву сложеност његових природно-географских система планина, река и језера. Као резултат тога (а ово је само један пример) Србија се лишила инжењерских и понтонских мостова. Испоставило се да је остала опрема дотрајала и заправо неупотребљива. Током година независности, у земљи нису формиране одговарајуће и неопходне јединице за деловање у хитним ситуацијама.
Истина, пратећи упутства из Вашингтона и Брисела, српска војска је прошла најсавременију обуку из рачунарски симулираних заједничких акција са НАТО-ом у сузбијању побуњеника у земљи Икс. Међутим, то не може да спаси земљу од обичне поплаве.
Русија је у више наврата нудила Србији да обнови летачке машине, укључујући и хеликоптере, и то при врло повољним условима. Али тада у буџету није било потребних средстава. А сада су руски хеликоптери морали хитно да се пошаљу у Србију да спроводе акције спасавања.
Очигледно је да влада није могла да спречи падавине, али је могла да мисли на још понешто изузев на добијање личних дивиденди из преговора о придруживању ЕУ и на сопствени маркетинг. Могла је барем да послуша речи правих стручњака који су инсистирали на хитном реновирању старих и изградњи нових брана, на ојачавању насипа итд. У том случају, штета је могла бити много мања.
Поплава је открила цео низ политичких и економских проблема у земљи, који у ствари ничу из неког патолошког стремљења београдских чиновника ка евро-атлантским структурама. Шта год да каже или уради Брисел, све се доживљава као добро. А помоћ из Русије може да се узме, али не и да се о томе пише и прича у главним медијима – одједном ће евро-комесари осетити прекор, наћи ће се увређени. Испоставило се да обични Срби знају да им је највећу помоћ указала Русија – али не знају то из новина већ као чињеницу из живота.
Навешћу још један пример чудног понашања српског руководства. Руски авиони Министарства за ванредне ситуације су долетели у Београд упркос забрани лета од стране Украјине и … Румуније.
У условима кризе у Украјини забрана кијевских власти не изненађује. Али зашто Румуни нису дозволили пролет наше хуманитарне мисије? И што је најважније – зашто Министарство спољних послова Србије није затражио од Букурешта објашњење овог нехуманог поступка? Само зато што је Румунија – земља ЕУ?
Узгред нешто и о помоћи Европске Уније. Србији је упутило помоћ само 19 од 28 земаља Уније, а из Брисела, који се тако љубазно удварао Србима када је требало да се потпише споразум о фактичком признавању Косова, на захтев Србије за помоћ стигао је одговор: „ЕУ не може да реагује без процедуре“. Може ли бити већег лицемерја него правдати се процедурама усред катастрофе?
На жалост, у деловању актуелног руководства Србије таквих примера има довољно – мајска поплава их је само оголила. Фигуративно говорећи, у водама српских река које су изашле из својих корита као у огледалу су се одразили политички и економски проблеми земље. Што се тиче будућности Србије, она ће зависити од тога да ли је званични Београд спреман да у том „огледалу“ увиди своје грешке и извуче неопходне закључке.
Јелена Пoнoмарјева је доктор политичких наука, доцент Московског државног иснтитута за међународне односе
Извор: Портал МГИМО, 26. 5. 2014.
Превод: СРБски ФБРепортер
Сарадник на тексту: Наталија Пичурина
Categories: Преносимо
Оставите коментар