Први знак да се они који су тренутно на власти не осећају сигурним јесте почетак прогона политичких неистомишљеника. Властодршци то чине у нади да ће егземпларним кажњавањем оних који их јавно критикују и оспоравају бар за неко време успорити, а можда и осујетити свој пад са власти. Да би се то постигло, морају се применити одговарајуће мере застрашивања. 

Прва која се најчешће примењује јесте избацивање са посла, на улицу, и лишавање средстава за живот. Тој мери су међу првима били подвргнути Иван Ивановић, председник удружења „Наши“ и директор Градске библиотеке у Аранђеловцу, и Предраг Голубовић, доскорашњи саветник за радне односе у Народној банци Србије, једини доктор наука у њеној правној служби. Њих двојица су 15. фебруара 2013. године на Сретење, на збору на Врачару, испред споменика Вожду Карађорђу надахнуто говорили о Косову и осудили тадашње главаре што су наше грађане и сународнике на Косову и Метохији оставили на цедилу. Још већи утисак оставио је телевизијски снимак следећих лажљивих речи Томислава Николића у северном делу Косовске Митровице, а уочи парламентарних избора 2012. године: „У име свих грађана Србије обећава, тако ми Бога, нећу се смирити док Косово и Метохија не буду под контролом Србије.“

Једва да треба рећи да су ово избацивање са посла својих политичких неистомишљеника извели напредњаци. А када се тим путем крене, онда се, по правилу, не може застати. Следећа жртва овог политичког прогона био је Срђан Тешин, директор Културног центра Кикинде. Почетком 2014. године њега су напредњаци у општинској власти Кикинде уклонили са положаја директора и поставили за домара, што је он као понижење, са огорчењем одбио. Срђан Тешин је иначе познати књижевник који је за своје завидно дело добио и две угледне награде: „Борислав Пекић“ за 2004. годину и награду Друштва књижевника Војводине за 2010. годину. Уз то су његова дела превођена на енглески, француски, немачки и још седам других језика. И таквог угледног и заслужног књижевника, владајући напредњаци не само што су лишили посла него су хтели и да га понизе понудом да буде домар. То је могло пасти на ум само последњој провинцијској ништарији.

Убрзо се, међутим, показало да све то није довољно. За то је било више разлога. Најпре, сви политички неистомишљеници нису запослени у јавним службама да би их републички или локални властодршци могли отпустити са посла и избацити на улицу кад год им то падне на памет, пошто има и оних који раде у приватним предузећима или су, нажалост, без посла. Други разлог је знатно озбиљнији, пошто се показало да пуко лишење запослења и избацивање на улицу није довољно делотворно. Јер, ако се неки политички неистомишљеник, који посуду државних званичника угрожава њихову власт, избаци из јавне службе и остави без средстава за живот, то ће застрашити само стотине опозиционара и других критичара режима, што у овом тренутку очигледно није довољно. Да би се заплашиле хиљаде, па и десетине хиљада политичких неистомишљеника треба прибећи делотворнијим средствима, као што су кривични прогон, хапшење и утамничење.

После дужег промишљања већ устоличени диктатор Александар Вучић закључио је да управо тако мора поступити ако хоће да остане на власти, а да његовом стрмоглавом успону не следи и стрмоглави пад. А када је то закључио требало је да процени ко ће у непосредној будућности, можда већ на следећим изборима, ако не и раније, најпре и најжешће угрозити његову власт. И мора се одмах рећи да у томе није погрешио: проценио је да његову неприкосновену власт најделотворније могу да наруше и оспоре Двери, данас најчвршћи и најдоследнији опозициони покрет.

Отуда већ и свима знана ујдурма Вишег тужилаштва у Београду, које је покренуло кривични поступак против шесторице Старешина Двери: Бошка Обрадовића, Владан Глишића, Бранимира Нешића, Радована Тврдишића, Данила Тврдишића и Ивана Костића. При том им Тужилаштво ставља на терет кривично дело насилничког понашања на спортској приредби или јавном скупу, које се, по налазу Тужилаштва у случају Бошка Обрадовића, огледа у:

• Позивању окупљених на пријављеном скупу 1. марта 2014. године испред зграде РТС-а да насилно уђу у ту зграду;
• Гурању и подизању заштитне ограде;
• Гурању кордона полиције;
• Гурању радника обезбеђења РТС-а;
• Вучењу за руку и вређању полицијских службеника.

Свима осталима ставило је на терет гурање и подизање заштитне ограде и гурање и пробијање кордона полиције. Све у свему радња овог кривичног дела огледала се у гурању 5-6 полицајаца, који чак нису били било какав кордон. А за такво „страшно“ кривично дело почињено у групи предвиђена је казна од једне од 8 година, а за коловође до 3 до 12 година затвора. Управо је тако тешка квалификација наводног кривичног дела била разлог што је Снежана Радојчић, тужилац Вишег јавног тужилаштва, саслушање осумњичених поверила полицији.

Па да видимо шта је овако тешком „кривичном делу“ претходило и шта је довело до њега. По среди је било грубо кршење Закона о избору народних посланика, Правилника РРА о извештавању на јавном сервису у току избора и права на објективно информисање грађана. Ово кршење изборног права потврдиле су и РРА и сама РТС, а дневне новине су одговарајућим статистичким подацима и графиконима обавестиле све грађане Србије колико је која странка током изборне кампање била заступљена на РТС-у и каква је била огромна несразмера између заступљености Српске напредне странке и народног покрета „Двери“. По нашем суду, директор и уредници РТС-а, који су овако грубо кршили поменути Закон и Правилник, извршили су кривично дело злоупотребе службеног положаја, за чије је гоњење надлежан јавни тужилац.

Уместо да одмах покрене кривични поступак против одговорних лица у РТС-у и изведе их пред лице правде, јавни тужилац се прави невешт, као да он, полиција и њихови сарадници и доушници нису приметили да је током предизборне кампање СНС била изузетно повлашћена, док су скоро све остале странке, а нарочито Двери, биле бестидно дискриминисане. Ишто је још горе, тужилац изгледа није ни помислио да они који су дискриминисани имају право да се жале и протестују, а да су они који их дискриминишу, као званичници јавног сервиса који се финансира од претплате свих грађана, бар дужни да их приме на разговор. Чак је отишао корак даље, па оне који су виновници поштеђује, док оне који су жртве кривично гони.

Нама једино преостаје да покажемо докле се у овом прогону неистомишљеника може ићи и какав је његов неизбежан крај. Добар пример који то потврђује јесте искуство самог Александра Вучића. Године 1999, после окупације Косова и Метохије, тада млађани Александар Вучић, у својству министра информисања за владе Слободана Милошевића, прогурао је кроз Народну скупштину закон о информисању којим су за тзв. новинарске кривице уведене енормне новчане казне. По том закону је било чак могућно да судија за прекршаје изрекне милионску новчану казну која је, имајући на уму сразмеру по којој се новчана казна, у случају неплаћања, замењује казном затвора, била равна казни затвора на двадесет година. Показало се, међутим, да ни овако драстичне казне нису спасле Слободана Милошевића од неизбежног пада 5. октобра 2000. године. Неће, наравно, сачувати на власти ни Александра Вучића, ма колико прибегавао кривичном прогону својих супарника и неистомишљеника.

(Сајт Двери, 28. 5. 2014)

Categories: Преносимо