Зоран Ђуровић: Да ли УНЕСКО региструје српска дела на латиници као хрватску књижевну баштину

z-djurovic-240-l„Стање ствари“ је пренело текст: Магацин: Оно што је на латиници, није српска баштина?![1] који формулише идеју која у различитим варијантама већ дуже кружи Србијом, а то је да Унеско сврстава једно књижевно дело на основу писма које је одабрао издавач, тако да дело српског аутора ако је издато на латиници, аутоматски иде у хрватску литературу. 

Магацин или Ћириличари, да их тако назовем, јер постоје разне групе „чувара ћирилице“ (циљ крајње позитиван и за сваку подршку), историју тог механизма, у најкраћем, овако образлажу: Народна библиотека Србије покренула је 2008. г. иницијативу за измену језичких кодова ИСО 639-2 (Б) за српски и хрватски језик, што су прихватили Институт за стандардизацију Србије, Хрватски институт за стандарде и Свеучилишна књижница у Загребу, тако да јуна 2008. Регистрациона агенције за ИСО 639-2 (Library of Congress) прихвата измене па ће убудуће у библиографским базама података у свету, код за српски језик бити срп, а за хрватски хрв.[2] Тиме је ISO (International Standards Organization) признала постојање одвојених језика: српског и хрватског.

Међутим, сада настају проблеми за тезу по којој латинични текстови иду по аутоматизму Хрватима. Нигде Library of Congress тако нешто не тврди.

zdj-m

Такав механизам класификације нисам нашао ни на сајту Унеска. Прилично сам способан да нађем ствари на нету, али ово нисам нашао. Вероватно зато што не постоји. Изазивам „ћириличаре“ да ми дају тај Унесков документ! Када би такав метод заиста био примењиван од стране Унеска, онда би наше књиге објављене на ћирилици могле бити приписане бугарском наслеђу![3] Наиме, „The Cyrillic alphabet is one of the two writing systems (together with the Glagolic alphabet) used in Old Bulgarian literature“, и као такав спада у нематеријално културно наследство. Знамо колико се мастила пролива за доказивање припадности одређених средњевековних манускрипта некој од словенских редакција. Ни тамо се не примењује као искључив овај писамски, да не кажем слепачки, критеријум.

Дакле, не служи ћириличарима овај фалсификат, него ће бити пре да ће компромитовати залагање за ћирилично писмо јер га у свести неких може везати само за маргиналне групе и етно културу.

Према Уставу Републике Србије („Службени гласник РС“ бр. 98/2006), ПРВИ ДЕО: НАЧЕЛА УСТАВА, члан 10. вели: „У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо. Службена употреба других језика и писама уређује се законом, на основу Устава.“ Ни ово не може да служи као претпостављива основа за неки Унесков механизам. Нема никакве везе са њиме. Према томе, немојмо се плашити да нешто написано на латиници одмах иде Хрватима или Бошњацима.

Наш проблем је други: иако Закон о службеној употреби језика и писама не обезбеђује све потребне начине и мере за остваривање Уставом утврђене обавезе на службену употребу српског језика и ћириличког писма у органима, односно организацијама које врше јавна овлашћења, било би природно да се таква политика препоручи издавачима, или, ако се поштује „ситуација на терену“ да имају и два издања исте књиге, које могу пласирати на хрватско, словеначко и БиХ тржиште. Такође би било пожељно да наши културни делатници нађу модусе за рекламирање и пласман ћирилицом писаних књига и на подручјима бивше Југославије, јер данас видимо да постоји незнање овог писма и код одређеног броја интелектуалаца из ових земаља. Радити позитивно, а не ширити лажне алармизме, то је пак моја препорука.

Рим, 25. мај 2014.


[1] Магацин: „Оно што је на латиници, није српска баштина?!“, Стање ствари, 24. мај 2014.

[2] http://www.loc.gov/standards/iso639-2/php/code_changes.php.

[3] http://www.unesco-bg.org/culture/bul-ich/?language=us&article=documents&section=general&post=18.

Advertisements


Категорије:Разномислије

12 replies

  1. Ни текст који је написао уважени dottore нити оно што сам пренео из Магацина не дају одговор на питање ШТА ЋЕ БИТИ СА ОНИМ ШТО ЈЕ НАПИСАНО РАНИЈЕ, то јест није реч о будућности него о прошлости. (У будућности ће бити hr(v) и sr(p) и ту је све јасно, ту неће бити мешања.)

    Оно што мене мучи јесте да нам се не деси што сам правили српске сајтове на латиници, а данас вам Гугл нуди ДА ПРЕВЕДЕТЕ СА ХРВАТСКОГ! Гугл нема дилему – ћирилица српска, латиница хрватска. У том смислу, хоће ли САМО баштина под кодом scc (српскохрватски на ћирилици) бити српска, док ће scr (српскохрватски на латиници) бити хрватско наслеђе? Аналогно са ситуацијом описаном са Гуглом и сурфовањем, у једном трену неко то може да каже да је тако јер scc –> srp, scr –> hrv.

    Александар Лазић

    Свиђа ми се

  2. Поново сам два пута прочитао чланак из “Магацина“ на који реагује г. Ђуровић, али у њему реч “Унеско“ нигде не нађох! Не верујући себи, и мислећи да сам га непажњом пропустио – јер г. Ђуровић тврди да се аутори тог чланка позивају (и) на Унеско, ископирао сам цео текст, пребацио га у Word 2013 и тражио да се Унеско аутоматски пронађе: опет ништа! Значи, стварно га у том тексту нема…одакле г. Ђуровићу идеја да се позива на Унеско остаје ми нејасно.
    Што се тиче Конгресне Библиотеке, на њеном сајту се могу наћи промене кодова (од 1 јула 2008 г.) за српски и хрватски језик: (http://www.loc.gov/marc/languages/languagechg.html):
    APPENDIX: CHANGES
    Changes to MARC Code List for Languages
    Network Development and MARC Standards Office
    Library of Congress

    CODE CHANGES
    Now coded Previously coded Language name Change date
    srp scc Serbian 2008-07-01
    hrv scr Croatian 2008-07-01

    Али, нисам успео да нађем кључ за разврставање у “срп“ односно “хрв“ (лексика? писмо?), мада препостављам да је оно друго одлучујуће. Тај кључ сигурно постоји – али, искрено да кажем, мрзело ме је да се даље гњавим с тим. Зашто? Па- зато што знам да је то не културолошко, линвистичко, или шта ја знам какво “меко“ питање, него зато што је то чврсто и чисто (или боље речено: прљаво) политичко питање, које је већ одлучено “тамо горе“, одакле долазе наредбе српским владама (без обзира на њихов састав) и ове их послушно извршавају. По свему судећи, одлучено је “тамо горе“ да се уведе нови језик за урођенике Западног Балкана (бивша Југославија изузев Словеније и БЈРМ): BHS jezik: bosansko/hrvatsko/srpski, који има да се пише хрватском латиницом, и из чије лексике мора да се до максималних могућности избаци српска лексика и унесе хрватска. То је већ и увелико почело да се примењује у пракси: нпр. суд у Хагу. Српски Устав мора бити промењен, и из њега – поред осталог што јако смета “тамо горе“, мора бити избачена и садашња одредница о ћирилици (а ионако се то никада није ни примењивало). И тако – пошто је питање одбране ћирилице у пракси директно (и искључиво) зависно од српских политичара, а они не смеју ни да помисле да то раде, јасно је да уколико не дође до драстичних политичких промена које је ионако потпуно нереално очекивати, не вреди ни претерано “талмудисати“ о том питању.

    Свиђа ми се

  3. Сасвим правилно!
    Српско је оно што је написано српским писмом тј српском ћирилицом. Ако то ми не знамо, изгледа да знају други, који боље познају и поштују наш устав (10. члан). Хрватска латиница (има више латаница мађарска, шпанска, турска …. као уосталом и ћирилица) никад до усташке и комунистичке власти није била српско писмо. Е сад! Дали може нешто написано јапанским или неким друхим туђим писмом као што је и латиница, бити српска културна баштина, то нека оцене и одреде компетентни стручњаци (што ја никако нисам). Знам само то да је (српска) ћирилица до појаве усташа и доласка противсрпског режима било једино наше писмо.
    Ђуро Пракљача

    Свиђа ми се

  4. Обраћам се браћи Србима, а не срповима:
    Срби, браћо моја драга,
    Драг ми је срБски језик којим од памтивека говоримо,
    а још дража, од Бога нам дата, срБска ћирилица!

    Свиђа ми се

  5. Г. Дубињин,
    тачно је да у телу текста се не помиње Унеско, али је текст илустрован и у својој изворној форми илустрацијом коју су ћириличари дали, а тамо то пише (http://www.magacin.org/2013/10/ono-sto-je-na-latinici-nije-srpska-bastina/). Сада, да ли је сам аутор/и то ставио или неки уредник, мало је битно. Углавном, неко светско тело класификује дела у срп и хрв. Ви сте видели, а прошли исти пакао као и ја:))) да на сајту Конгресне библиотеке не можемо наћи критеријуме. Ја не верујем да се може све симплификовати према писму. Због тога позивам аутора/е ове тезе да ми дају доказе.

    Свиђа ми се

  6. Нађох, шта вели Конгресна библиотека: http://www.vokabular.org/forum/index.php?topic=6093.msg61103#msg61103
    На 1. страни документа, чл. 4 се наводи да је први критеријум за кодну класификацију језик који дотична држава преферира. Не помиње се писмо, као што се да закључити да постоје и други критеријуми, а не само слепо руковођење за принципом писма. То значи, да Новак Ђоковић, који би у Загребу написао и објавио на латиници „Како играти тенис“, не би био убројан у хрв., јер би се узео у обзир његов језик, а не званични језик те земље.
    Сигурно ово важи и за раздвајање српскохрватских споменика, о чему се питао Лазић.

    Свиђа ми се

  7. Г.Ђуровићу, овај ваш налаз на Интернету је занимљив, али линк који дајете нема никакве везе са – како Ви кажете, Конгресном Библиотеком: http://www.vokabular.org/forum/index.php?topic=6093.msg61103#msg61103
    Прегледајте га још једном пажљивије и уверићете се да заиста нема. То је неки српски сајт/дискусиони форум “СРПСКИ ЈЕЗИК – ВОКАБУЛАР ФОРУМ“ са рекапитулацијом заједничког захтева двеју националних библиотека, а даје и позитивну реакцију ISO-a (из Норвешке) на њега од 17.06.2008 г. Дакле, са Конгресном Библиотеком и оним што се на њеном сајту налази (што је резултат одлуке ISO-a, а што сам и навео) не долазимо на “кључ“. Ту је, у ствари, битно једно: ради се о типографском материјалу, и ту је питање шта је тај кључ, и у чијим рукама се он налази. То што тај одреди, биће одлучујуће за класификацију “srp“, или “hr“, али ту се у ствари ради о питању на ком језику је књига штампана – а не чијем културном наслеђу припада. Тако – ако је нпр. Библија штампана српском ћирилицом, лчогично је да се кодирањем саопшти да је објављена на српском језику (“srp“) – али то никако не значи да припада (искључиво) српској културној баштини.
    Мислим да би најпрактичније било да се о природи тог мистериоозног “кључа“ питање постави Библиографском одељењу Народне Библиотеке Србије.
    За питање г. Лазића је релевантан овај завршетак одлуке ISO-a: “Data already encoded using “scr“ and “scc“ are still valid and these deprecated identifiers will not be assigned a different value in the future“.

    Свиђа ми се

  8. За Унеско не знам, али г. Лазић је у праву – Гугл сву латиницу рачуна као „хрватски“. А како данас ствари стоје, Гугл је пречи од Унеска.
    Ако је питање српске употребе латинице, онда не знам зашто користимо „помоћну копију“ (латиницу) уместо бољег оригинала (ћирилице), тим пре што употреба латинице повлачи непотребне проблеме (нпр. лошу транскрипцију имена, забуну, итд.). А далеко већи проблем је што уопште пристајемо на узурпацију и крађу српске историје и културе као „хрватске“…

    Свиђа ми се

  9. Да пробам да појасним своју позицију сад кад су ми се мало „искристалисале“ ствари:

    1. Добро је што су језици „раздвојени“, чак се с тим и превише каснило.

    2. Лоше је, и то МНОГО, што су остављени кодови, практично „замрзнути“ scc (чији је наследник srp, српски) и scr (чији је наследник хрватски, hrv).
    Требало је, кад већ нема ни те државе ни тог језика (АКО ИХ ЈЕ ИКАД И БИЛО, ОСИМ У ГЛАВАМА СРБАЉА), направити „језичноразводну парницу“, тј. да се „убије“ српскохрватски а да се (НЕ ПРОСТИМ ПРЕПИСИВАЊЕМ/ПРИПИСИВАЊЕМ scc = srp, scr = hrv) та баштина расподели на оно што је српско и оно што је хрватско. Јасно је да хрватских књига у оквиру scc кода нема (или се могу избројати на прсте једне руке), а да српских и те како има у оквиру кода scr.
    И сад ће неко рећи: „па неће ваљда Хрвати да траже да је Борислав Пекић на латиници њихова баштина“? И ја бих рекао да НЕЋЕ, ни кроз сто ни кроз петсто година, да сад не само што су присвојили Српски ћирилични псалтир из 1512, него тврде да је и Мирослављево јеванђеље хрватско!!! Користан линк http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/HAZU-svojata-Miroslavljevo-jevandjelje.sr.html

    3. Дакле, није проблем у садашњим књигама, ту је проблем (ваљда) решен, ако је код srp, па писано и латинично (нажалост!) и ћирилично – али шта ће бити са књигама српских писаца на латиници током постојања српскохрватског језика? Јасно је да је неодрживо да та књижевност припада српскохрватском језику и тзв. Југославији, па се сасвим оправдано сумња да ће, у једном трену, као „сукцесори“ тог кода – Хрвати рећи да је scr = hrv. Ако ништа друго, ту ће имати некакву подлогу за разлику од тврђења да је Мирослављево јеванђеље „дјело писано хрватском ћирилицом и старославенским језиком хрватске редакције”!

    4. Дакле, АКО НИЈЕ КАСНО тражити од НБС да се направи „деобни биланс“: знам да ће ти нерадници рећи „има много библиографских јединица“, али последње што треба прихватити јесте „неће то урадити (раз)браћа Хрвати“ – јесте, неће као што „неће поплава“!

    Александар Лазић

    Свиђа ми се

  10. Ne znam kako Unesko klasira knjizevna dela ali smatram da su Juzni Slaveni na Balkanu izmesani i da su vekovima koristili (i danas koriste) i latinicu i cirilicu.
    Mislim i zalazem se da Hrvati, Crnogorci, Bosnjaci, Srbi i Ostali s punim pravom mogu oba pisma smatrati svojom bastinom, svojim bogatstvom

    Sto se jezika tice, ocigledno je i od nezavisnih lingvista prihvaceno, da Juzni Slaveni koji zive izmedju Negotina i Trsta i izmedju Podgorice i Subotice, govore istim jezikom.
    Ali ga svuda razlicito nazivaju.

    Свиђа ми се

  11. Мање је важно питање да ли се српска дела на латиници књиже у „хрватску културну нбаштину“. Кључно је питање: Зашто и ко тера Србе да поишу своје књиге хрватском лазтиницом?

    На то питање поистоји кључан одгов ор: српске инстиртуције државе и лингвистзике непотребно и штетрно су легализоване хрватсјко писмо за писање језика САрба. То се нијне смнело дозв олити. А ова регистрацвија у „хрватску културну баштину“, ако постоји, она је само последица наше штетне и опасн по Србе инбституционализоване замене сдрпске азбуке хрватском тзв. гајицом.

    Свиђа ми се

  12. „“Стање Ствари.
    Што се тиче за раније биће овако
    http://www.jutarnji.hr/ante-lesaja–devedesetih-smo-unistili-2-8-milijuna–nepocudnih–knjiga/1040727/

    Зашто Хрвати својатају Мирослављево Јеванђеље? Зато што је све њихово. И ојкача и бећарац и гусле и десетерац и наравно Мирослављево Јеванђеље. Они раде на свему томе.Ојкача и бећарац су одрађени.

    „“Иоанн Дубињин.
    Постоји и бугарска ћирилица и руска. Тако да оно што је наше наше је.
    „“Деда Ђоле.

    Оставите се наклапања о двоазбучју које не разумете. Двоазбучје је подметачина за католизацију Срба. С обзиром да ово није сајт где добијате по сто минуса дневно довиђења.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s