Група блогера: У лице цензури

У данима када, услед немара, неспособности и неодговорности власти, храбри и хумани грађани преузимају функције државе и помажу унесрећенима из поплављених и угрожених подручја – власт троши време и енергију на кршење слободе изражавања, нападајући и гасећи интернет странице које позивају на одговорност.

За само неколико дана, привремено су онеспособљени блог „Друга страна“ и портал „Телепромптер“, а обрисан је цео блог Драгана Тодоровића на порталу „Блица“ након што је Тодоровић пренео текст у коме се наводе разлози за оставку Александра Вучића. Принуђени смо да претпоставимо да ће сличних примера цензуре бити и убудуће.

У недостатку снажне парламентарне опозиције, уз мали број штампаних и електронских медија који критикују власт, влада Александра Вучића и њени помагачи нападају критичку мисао на интернету, гушећи слободу изражавања. Суочена с неугодним питањима и чињеницама које јој не иду наруку, власт прибегава сили, чиме доказује да нема аргументе којима би одбранила своје поступке.

Захтевамо да власт одмах престане да напада слободу изражавања, да престане да омета рад критички опредељених интернет страница, те да почне да одговара на питања која јој јавност са неоспорним правом поставља.

Захтевамо да власт поштује и сва остала права и слободе, као и владавину права.

Захтевамо да се одмах објаве имена страдалих у поплавама.

Захтевамо транспарентно располагање донираним новцем.

Захтевамо да морално, прекршајно и кривично одговарају сви представници власти, без обзира на то на ком се нивоу налазе, за сваки живот који је могао бити спасен да они нису били немарни, неспособни и неодговорни, и за сву уништену имовину која је могла бити заштићена да су они реаговали адекватно.

Захтевамо крај цензуре и почетак одговорности.

Група блогера и грађана

Петодневна прогноза са сајта Хидрометеоролошког завода Србије 10. 05. 2014.

(Блог Павла Ћосића, 24. 3. 2014)

Ненад Милосављевић: Државо, не бисмо те више задржавали

Одмах да разјаснимо следеће: народу ове земље свака част. Да нам није нас, пропали бисмо одавно. Гледајући силу солидарности и самоорганизације која се подигла за врло кратко време, човек не може а да не осети понос и да му моментално не постане јасно зашто смо издржавали све и свашта кроз историју.

Зато што смо, на крају дана, у најгорим ситуацијама ту једни за друге. Можда у нормалним околностима то узимамо превише здраво за готово. Умислимо да смо сами, да се свако бори за себе, али то, видимо ових дана, и није баш тако.

Са друге стране, држава је показала је невиђену тромост, неспремност и потпуну, али потпуну дезорганизованост. А коме таква држава треба?

– Не треба нам држава која није у стању да процени опасност.

– Не треба нам држава која лаже да је потпуно спремна за све што долази, а четири дана касније броји мртве грађане.

– Не треба нам држава која укида радио-аматере, захваљујући којима је спашено ко зна колико људи.

– Не треба нам министар за ванредне ситуације који као да не постоји.

– Не треба нам председник државе који се у пет дана поплаве огласи једном и то потпуно другим поводом.

– Не треба нам министар правде који обилази угрожена подручја да би се фотографисао.

– Не треба нам министар правде којег рођени грађани хоће да линчују (Крупањ)  јер се њихове несреће сетио тек кад му је зафалило локација за позирање.

– Не треба нам министар полиције који сам упадне у блокаду на путу па полиција мора да спасава њега уместо људе који су у правој невољи.

– Не треба нам министар одбране који је по струци керамичар који о војсци и одбрани не зна ништа.

– Не треба нам министар одбране који ни у живом преносу ванредне седнице владе не може да се не бави политичким противницима.

– Не треба нам премијер који ради оно што није његов посао.

– Не треба нам премијер који не ради свој посао.

– Не треба нам премијер који хистерише, уздише, глумата, прави драмске паузе од по пет минута и изиграва мученика.

– Не треба нам премијер који позира у угланцаним ципелама испред хеликоптера не схватајући каква катаклизма надолази.

– Не треба нам премијер који упркос немању дана радног стажа ван политике и својој нестручности за ванредне ситуације наређује једном генералу Диковићу шта и како треба да ради.

– Не треба нам премијер који се са својом свитом возика около чамцем у који може да стане бар шесторо унесрећених људи жељних сувог тла.

– Не треба нам владајућа странка која катастрофу и несрећу користи да би дошла на власт у градовима у којима влада опозиција.

– Не треба нам владајућа странка која из Београда шаље добровољце у Шабац, град који има више од 50.000 становника.

– Не треба нам владајућа странка која те добровољце искористи да би сменила власт у том граду.

– Не треба нам владајућа странка која не хаје за Параћин, где није на власти.

– Не треба нам владајућа странка која два дана не обраћа пажњу на апеле Смедеревске Паланке, где није на власти.

– Не треба нам владајућа странка која не обраћа пажњу на Свилајнац, где није на власти.

– Не треба нам владајућа странка која данима допушта да се Крупањ распадне, где није на власти.

– Не треба нам владајућа странка која власт не врши једнако за све грађане већ их дели на људе првог и другог реда, зависно од тога за кога су гласали.

Не постоји довољно велико признање које треба одати свим сјајним људима, полицији, војсци, стручним спасиоцима, десетинама хиљада волонтера на свим фронтовима, онима на терену, али и на интернету, радио аматерима, онима који су спасавали људе, али и онима који су спасавали животиње, онима који су дали своје последње да би неко други имао бар нешто. Не постоје довољно велики епитети за оно што смо сви заједно урадили. А нису ни потребни, јер смо само били људи. Они прави.

Државном руководству могуће је, са друге стране, наменити само једну поруку: срам вас било.

Због политизације људске несреће, због неспособности и због тога што сте сели у фотеље за које нисте предвиђени ни знањем ни струком ни савешћу, не размишљајући да ли то може да угрози животе људи.

Да не знам да немате ни трунке савести, можда бих рекао и како би требало да поднесете оставке сви до једног. Овако остаје само – срам вас било. Питање је да ли сте и тога достојни.

(Блог Друга страна, 18. 5. 2014)

Данило Реџеповић: Зашто је оборен сајт Телепромтер?

Teleprompter.rs je ponovo dostupan našim čitaocima. Kako nam je rečeno, tehničkki problemi su otklonjenji i nadamo se da se slična situacija više neće ponoviti. Krećemo u nove radne pobede!

Teleprompter.rs je ponovo dostupan svim našim čitaocima. Tehnički problemi koji su uzrokovali da sajt bude nedostupan u proteklih nekoliko dana su otklonjeni.

Zašto je Teleprompter.rs oboren? 

Konkretan odgovor na to pitanje još uvek nismo uspeli da otkrijemo. Hosting provajder “Bluehost” sa sedištem u SAD, čije smo usluge hostinga koristili do pre koji dan, jednostrano je oborio naš sajt uz obrazloženje da je Teleprompter.rs kršio njihove Uslove korišćenja. Kada smo kontaktirali kompaniju “Bluehost” tražeći obrazloženje naprasnog obaranja sajta, bili su veoma škrti u pružanju detaljnog obrazloženja. Rečeno nam je da je problem u “prevelikoj bazi podataka” koja je obarala njihove servere.

Ubrzo nakon objavljivanja informacije da je Teleprompter.rs naprasno oboren, javila na se “SHARE Fondacija” koja nam je ponudila pomoć u rešavanju problema. Njihovi stručnjaci su izvršili detaljne tehničke analize i ustanovili da tehničkih problema uopšte nije bilo. Sajt je “čist kao suza”, saopšteno nam je nakon izvršene analize.

Kompaniji “Bluehost” smo saopštili da su stručnjaci pregledali sajt i ustanovili da je ispravan i zahtevali od njih da omoguće normalan rad sajta. Oni su veoma kratko odbili da ispoštuju naš zahtev uz obrazloženje da je sajt tehnički neispravan.

Ruke su nam bile vezane jer nije postojala mogućnost da povratimo sajt na njihovim serverima jer su tvrdili da je sajt neispravan, ali sajt je bio u potpunosti ispravan. Tada smo odlučili da sa njima raskinemo ugovor i prebacimo sajt kod drugog hosting provajdera.

Odlučili smo se da sajt prebacimo kod domaćeg hosting provajdera. Teleprompter.rs se trenutno nalazi na serverima EUnet-a.

Ovom prilikom želimo da uputimo neizmernu zahvalnost tehničkoj i korisničkoj podršci EUnet-a. Učinili su sve da bi locirali i otklonili tehničke probleme sa sajta. Od članova tehničke podrške rečeno nam je da je sajt u potpunosti ispravan.

Međutim, iz nekog razloga kompanija “Bluehost” nastavila je da tvrdi da je sajt neispravan. Razlog? Razlog je samo njima poznat. Dobili smo razna moguća objašnjenja za obaranje sajta, od pritisaka na hosting kompaniju do velike posećenosti koja je opteretila njihove servere. Nama je samo bitno da je Teleprompter.rs ponovo dostupan našim čitaocima.

Međutim, veoma je interesantno napomenuti da je nakon pada Teleprompter.rs palo još nekoliko sajtova koji su na sličnoj misiji kao i Teleprompter.rs. Nismo još čuli da je oboren ijedan sajt koji promoviše i zastupa vlast ili Aleksandra Vučića.

Krećemo punom parom u budućnost! Imamo velike i ambiciozne planove za budućnost! Uskoro pokrećemo nosi segment na Teleprompter.rs koji će u ovim kataklizmičnim vremenima u Srbiji po pitanju slobode govora i izražavanja dati glas svima onima koji ćute ili su ućutkani. Borićemo se svim silama protiv opšte cenzure koja je postala svakodnevnica u Srbiji! Ali detaljnije o tome govorićemo u narednom periodu.

Neizmernu zahvalnost dugujemo “SHARE Fonadaciji”, našim vernim čitaocima koji su nam nudili bezuslovnu pomoć u vraćanju sajta kao i tehničkoj podršci EUnet-a! Posebno su nas iznenadili naši čitaoci koji su se odmah javili i nudili da besplatno koristimo njihove servere ili nudili da nam pomognu da ponovo podignemo sajt. Neizmerno smo vam svima zahvalni!

Naravno, zahvaljujemo se i svim našim vernim čitaocima koji su nas iz dana u dan pitali kada će sajt ponovo biti dostupan. Zbog vas smo jedan od 500 najposećenijih sajtova u Srbiji! Trenutno se nalazimo na 171. mesto po posećenosti u Srbiji. Hvala vam svima!

Trudićemo se da svim našim čitaocima obezbedimo tehnički ispravan sajt sa kvalitetnim sadržajem!

Punom parom nastavljamo napred!  

Danilo Redžepović, urednik – redakcija@teleprompter.rs

(Телепромптер, 23. 5. 2014)

Новица Милић: Ја, АВ, подносим оставку!

Ја, АВ, подносим оставку!

Подносим је јер сам се испавао и у ово мало луцидних тренутака схватио сам своју незаменљиву одговорност за стање у држави на чијем сам челу.

Схватио сам да ми је Закон о ванредним ситуацијама налагао да „одмах по сазнању да постоји непосредна опасност од елементарне непогоде“ (члан 30, Служ. гл. 111/2009 и 92/2011) прогласим ванредну ситуацију, а то сазнање је постојало још од уторка 13. маја кад је већ после 17 сати Републички хидрометеорлошки завод (РХМЗ) најавио велике падавине, а исте вечери је то и Биљана Вранеш прочитала у III дневнику РТС-а, упозорење појачано мапом Србије где су подручја у ванредној опасности била означена црвеном бојом.

Ја, АВ, прогласио сам ванредно стање тек у четвртак, 15. маја, у поподневним сатима, кад је за многа угрожена подручја већ било углавном касно. Нисам се ослонио на стручњаке, већ на погрешне процене себе самога и својих другара из власти, што ме чини објективно одговорним за тешке последице по животе и имовину стотина хиљада људи.

Такође ја, АВ, поред овог основног, законског, политичког и незаобилазног разлога, подносим оставку и из следећих моралних разлога:

1. Иако сам раноранилачки већ две године у врху власти – де факто сам био то време сам врх власти – нисам из тога скоро ништа научио. Подстицао сам послушнички, слугерањски став мојих сарадника, па чак и министара. Па сам тако дочекао да ме, на седници Владе, 15. маја, кад сам схватио колике су размере катастрофе, понесе хистерично-параноично стање које нисам могао да контролишем; свикнути на моје ненормално понашање, министри су прећутали моје испаде, уместо да ме неко од највиших државних руководилаца сабрано прекине (или, још пригодније, отера у п. м.), чиме сам додатно уплашио становништво (кад је већ много тога било касно), унео панику, збунио државну управу и надлежне службе, појачао неред и конфузију, уместо да се смирено и цивилизовано обратим јавности како би се умањиле хаотичне и трагичне последице које су уследиле.

2. Тада сам позвао добровољце на Шабац, хиљаду и по њих, уместо да сам Шабац позовем на већу ангажованост (јер има и тамо довољно људи). Сменио сам, ношен својом незајажљивом жељом да моји свуда владају, председника локалног Штаба и председника општине Шабац, који није из моје странке, и поставио свог човека, Бабића из Врњачке Бање, који се, не познајући ни Шабац ни овај посао, показао брзо као неспособан, па сам онда на то место гурнуо генерала Диковића, начелника Генералштаба. Ја, АВ, тиме сам се умешао у командовање војском, што није уопште у мојој ингеренцији, а огрешио сам се и о функционалност командовања, јер је посао овог генерала да надгледа читав ангажман Војске Србије на свим угроженим подручјима, а не само у Шапцу. Искрено, упрпио сам се, шта је ту је, али сам итекако одговоран за своје тешке погрешке.

3. Возикао сам се хеликоптерима, понтонским чамцима и амфибијама, вукући са собом сниматеље и новинаре, који су свакако имали преча посла да извештавају него да мене сликају, чиме сам, још горе, навео и поједине своје министре, а онда и осталу естраду, да се послуже истим сувишним маркетингом. То је с правом оставило ружан укус у јавности, јер је личило на страначку и властодржачку промоцију, због чега се осећам дубоко постиђеним.

4. Непримерено, наопако, претећи забранио сам да се објављују подаци о пострадалима са смртним исходом, како бих те податке ја лично објавио, којом приликом сам – у најмању руку ружно – питао „где су те стотине и хиљаде мртвих“, иако број смртно постарадилих није коначан нити знамо све размере ове катастрофе. Молим Србију да ми ово посебно опрости.

5. Допустио сам, и својим понашањем охрабрио, бројне назови руководиоце – државне, административне, медијске и остале – да хроничну неорганизованост државе не умање, већ појачају до кошмара, тако да се друштво, на основи самоодбране, морало само некако прибрати, што свакако није најбољи начин за ванредне ситуације ове врсте. Нарочито сам, ако не лично, а оно кроз своје неспособне сараднике и трабанте, нарушио ланац координације и командовања у случају Обреновца, јер су, уместо да мисле својом главом или да слушају паметније од себе, надлежни за узбуњивање и акцију спасавања чекали да им ја то одобрим.

Уместо да радим свој посао – посао главне државне координације уз савете проверених, правих стручњака – ја, АВ, предао сам се ниској страсти глумљења Вође, што је далеко од европског стандарда којем сам се, на језику, обавезао.

Могу навести и сијасет других разлога, али на крају, да не давим у овој поплави, морам признати и ово:

Између 1993. и 2008. године – пуних 15 година – припадао сам тзв. радикалној странци и подстицао, у својству једног од њених челних људи, најдубљу политичку патологију (Шешељевих неонациста), па сам, чак, одатле доспео до положаја министра информисања у време НАТО бомбардовања, кад је убијен новинар С. Ћурувија, погинули бројни радници РТС-а, а ја добио стан од државе.

Давао сам током тих ранијих 15 година бројне гадне изјаве, којих се данас ваљда стидим. Али нека буде шта је било. Ја, АВ, подносим оставку и тек ћу се за 15 година поново појавити у политичком животу, колико ми треба за скрушену, хришћанску и сваку другу покору од ранијег шешељевског ангажмана.

У међувремену, предаћу се лектирама Вебера, Парсонса, Лумана и европске либералне мисли, бавићу се својом породицом и правним занатом који сам давно изучио а нисам га никад практиковао, и покушати да допринесем, најпре својим нечињењем, а онда скромним делима, установљењу грађанског друштва у Србији и саме Србије као правне и демократске државе по угледу на развијену Европу.

Има за мене, верујем, живота и по страни од политике!

Ја, АВ,

у престоном граду Београду,

31. јуна 2014.

на дан завршетка деонице Уб – Лајковац

аутор је професор Београдског универзитета

(Либрето, 22. 5. 2014)

Новица Милић: ав, ав

“Dobro jutro blogeri,

dobro jutro majstori,

da l’ će da vas umori

ovaj av-av jutarnji,

ovaj av-av jutarnji”.

(po Bajagi, naravno)

I – av av. Napisao ja prethodni „Ja, AV, podnosim ostavku“, i stavio to ovde na Libreto, u četvrtak uveče. Šta je posle bilo? Što se mene tiče – ništa; malo sam posle toga čitao, pa otišao da spavam.

U petak sam bio na poslu, neki skup na kojem se uglavnom opet akademski grdio liberalizam i neoliberalizam (kako im ne dosadi!) i tek popodne sam na osnovu jedne poruke primetio da se nešto čudno dešava. Našao sam na FB-u da je Dragan Todorović, novinar Vremena, na svojoj blog stranici u beogradskom Blicu preneo tog jutra tekst sLibreta, kao i novu poruku da je Blic oko podneva, iz samo njima znanih razloga, to sklonio. Onda sam video kako je krenulo „viralno“: potez Blica (s kojim ja nemam ništa, to je stvar Dragana i Blic urednika) ocenjen je na mrežama kao „cenzura”. Tzv. zabranjeno voće je slađe, pa je počela potraga za tekstom. Neki drugi sajtovi, poput sajta Glasno, kasnije B92, itd. preneli su moju libretariju za koju je, izgleda, to popodne i veče vladalo prilično zanimanje. Verovatno jer je tekst pogodio trenutno raspoloženje jednog (malog, ipak) dela Srbije. „Slučaj” koji je tako brzo nastao i raširio se po netu pojačalo je isaopštenje NUNS-a, istog popodneva.

Samo na LIbretu ovaj tekst je pogledan (a valjda i pročitan, sumnjivi ste mi vi, čitaoci) blizu 20,000 puta; uključujući i druga mesta, izgleda da ga je oko 50,000 ljudi videlo. Tvitovalo se, retvitovalo, šerovalo i lajkovalo, što nije loše (da se izduvaju emocije), ali ne baš i zaLibreto: naime, ovaj sajt nije dizajniran za toliko golemu dnevnu posetu, daleko od toga. Al, preživeo je, na čemu sam zahvalan Ivanu J.

Večeras se pojavio neki uradak koji protestuje protiv cenzure (tako je shvaćeno uklanjanje mog teksta sa blog stranice D. Todorovića), pa je to pripisano – ta „cenzura” – pritisku vlasti, Vučića, nekog iz Vučićeve vlade ili stranke, na uredništvo Blica. Lično u to ne verujem. Više mi liči na glupost i trapavost, „autocenzuru” nekog iz ovog dnevnog tabloida (možda i da se ne zameri gazdama, ko zna), još više na neki nesporazum između Todorovića i Blica (recimo, Blic je tu očekivao Draganov prilog, a ne tuđi, moj), a moguće da je u pitanju tehnička stvar (Blic je zaista banerom u petak obaveštavao da ima određenih „tehničkih problema” na svom sajtu). Ne da mislim da Vučić i njegovi nisu cenzuri skloni – jesu, nemam sumnje, a lično ni problema s tim – već mi se čini da je ovde nešto drugo posredi, o čemu samo mogu spekulisati jer me niko nije udostojio bliže informacije. Štaviše, skreće mi pažnju supruga, da je zaista cenzura onda bi se tekst uklonio svuda. U pravu je, kao uvek.

Uradak protiv cenzure – pod naslovom „Lice cenzure“ – protest je grupe ljudi protiv nje, cenzure. To je sasvim u redu. Protiv cenzure se treba boriti, više nego protiv „neoliberalizma“. Ali u pasusu koji odmah citiram („obrisan je ceo blog Dragana Todorovića na portalu Blica nakon što je Todorović preneo tekst u kome se navode razlozi za ostavku Aleksandra Vučića. Prinuđeni smo da pretpostavimo da će sličnih primera cenzure biti i ubuduće“), poslednja rečenica bi se takođe mogla razumeti kao vrsta cenzure. Jer ovde nedostaje tačan naslov teksta, ime autora i izvor. „Grupa blogera”, kao kolektivni autor „Lica cenzure“ (među kojima su „Akuzativ”, „Constrictoria Boa“, „Nemam ime, imam komentar“, „Pećko pivo“, „Žene sa Interneta“, „Dokona popadija“ i proči) očito ne haju za takve „trivije“. Kao i niz blogera koji su ovo preneli, nekoliko puta identično, na više blog stranica B92.

Mator sam isuviše da bih bio sujetan. Zašto je važno navesti elementarne podatke? Jer smo u protivnom aljkavi, raspušteni i neodgovorni baš kao AV država. Ljutite se, blogeri, koliko vas je volja, ali nije vaša „druga” Srbija mentalno toliko drugačija od one „prve”. Zašto to kažem ovde i sada? Zato što je osnovna poenta teksta “Ja, AV, podnosim ostavku” da, na malom prostoru, u nekoliko pasusa, podseti na neke standarde koji važe u normalnom, demokratski uređenom društvu gde neko ko je na vlasti – ma ko to bio, danas AV, juče BT, prekjuče VK ili nakjuče SM, svejedno – mora da bude odgovoran za ono što čini ili ne čini, a tiče se zajednice kojom upravlja. Da je Srbija („prva”, „druga”, „deveta”) Japan, Norveška, Švajcarska ili Nemačka, taj na vlasti – od A do V – morao bi da ponese odgovornost i, posle ovakvog haosa s katastrofalnom poplavom, ljudskim žrtvama i uništenim sudbinama (to je čovekova imovina), da se verovatno povuče s mesta koje je zauzeo. Važniji od vlasti, i od ljudi na vlasti, jesu ljudi.

Ali Srbija to nije. Ni „prva“, ali ni „druga”. Oko toga odavno nemam nikakve dileme.

I otuda je moj tekst u svom „potpisu” imao pravi mada nepostojeći datum od 31. juna. Kao što je ispod njega tag „Fikcije“.

(Либрето, 24. 5. 2014)

Блиц: На саслушање због Фејсбука

Београдска полиција привела је три особе, а данас ће на информативни разговор, како сазнаје „Блиц“, бити позвано још 20.

На разговор ће бити позване особе које су у време ванредног стања преко друштвених мрежа „шириле панику“. Како објашњавају у полицији, ради се о особама које су на ФБ налозима и Твитеру писале о “стотинама и хиљадама лешева који плутају Обреновцем” и на тај начин међу грађане уносиле панику.

– Сва привођења изведена су по налогу тужилаштва. У питању су информативни разговори, а тужилаштво ће, у сваком појединачном случају, одлучити да ли ће бити покренути поступци – кажу у полицији наводећи да је за дело ширења панике предвиђена казна од шест месеци затвора до пет година.

Једна од приведених је и позната шминкерка Јелена Маћић, која је на информативном разговору била у среду. Након саслушања, она је на свом ФБ профилу објавила да је саслушана, али да “адвоката неће узети јер поштенији од ње не може да буде”.

Професор Србијанка Турајлић каже за “Блиц” да уместо што се ти људи саслушавају, било би боље да се ми као друштво позабавимо како се изграђује поверење у званичне информације.

– Наравно да није у реду ширити панику и лажне информације, али у земљи у којој већ јако дуго нико нема поверења у званичне информације које се добијају преко медија, онда није чудно да су људи склони да верују изворима који иду од уста до уста. Не верујем да је било ко намерно ширио лажне информације већ је преносио оно што чује – каже професорка Турајлић.

Судија Врховног касационог суда Вида Петровић Шкеро објашњава да највећу одговорност носе новинари професионалци који објављују непроверене вести, нарочито када су у питању људски животи.

Заштитник грађана Саша Јанковић за “Блиц” је рекао да је још прерано за његову реакцију.

– Немам овлашћења да коментаришем рад тужилаштва, али је мој став одраније да свако ко на интернету почини кривично дело, за то мора и да одговара. Ја не знам шта су ти људи писали, нисам добио ниједну представку грађана тако да још не могу да причам о томе – каже Јанковић.

Т.М. Субота, В.З. Цвијић  

(Блиц, 23. 5. 2014)

Михаило Меденица: Информбиро поново међ’ Србима

Јесмо ли се то на велика врата, кроз Тријумфалну капију, вратили у време- вербалног деликта?!

Чему привођење Јелене Маћић на информативни разговор због: „ширења панике“, и то ни мање ни више него због неколико написа на Фејсбук профилу?!

Цензуру је још Тадић упрегао у чезе, Вучић у тркачку двоколицу, али се за ’48. досад није потезало!

Јел’ то дошло време да превентивно, самокритички и покајнички  подигнемо голе отоке у себи, да кроз свакодневицу пролазимо као кроз „топле зечеве“, да се „самоухапсимо“ не чекајући њих да то учине, да не арче сопствене ресурсе?..

Пазите, ако је жена, шминкерка по професији, ухапшена због својих коментара на Фејсбуку, која је то порука осталима, нама, који се овим послом бавимо мало озбиљније, темељније и далеко критичније?!

Ко је, рецимо, Жеља Митровића произвео у политичког комесара, који своју нуклеарно моћну медијску машинерију користи за разрачунавање са новинарима (у овом случају велики Дража Петровић) за које му се учини, или му јаве да треба да му се учини, како су „непоћудни“, ван сваке контроле, и што је најгоре- духовити у ове дане кад сви, ваљда, треба што више да личимо на вођу и армију клонова, што подсећају на оне бофл кинеске луткице које нешто мрмљају и машу ручицама у поздрав, док батерије не исцуре?..

Ево, кажу да онолики светски медији јављају о месији с брдовитог Балкана, да толике државе жале што немају по једног таквог, да нас од Северининог порнића ништа није ујединило у регионалном дивљењу и обожавању једне личности и његовог уратка…

Мајсторе, све да библијска пророчанства заиста говоре о теби, све да је твоје име на трећој, изгубљеној, табли са божијим заповестима, све да је мајор Гавриловић беседио на бедемима Саве замишљајући једног таквог у будућности, све и да Србију дигнеш из пепела за седам дана- џаба ти ако си „кожне мантиле“ повадио из плакара, отресао од паучине и вратио у моду!

Ако слобода говора није прво и загарантовано право- исти си онај Александар Вучић који је за написано слово и изговорену реч командовао инквизицијом ’98. и ’99. године!

Ако су заиста дошли дани да нас добронамерне колеге позивају у шетње (где се ваљда не чује шта се прича) не би ли упозорили да „мало спустимо лопту“- преварио си, пре свега, све оне који су гласали за тебе, остале да и не помињем!

Умири теријере, пошто умириш себе, јер ако теби, премазаном свим бојама, опасност представљају шминкерке (не потцењујем занимање, далеко било) чему да се надају остали?!

Хоћемо ли на фризере који не шишају на „Алек физуру“, оболеле од артритиса јер не могу да споје прсте као ти, сатиричаре јер теби ништа није смешно, па на послетку, кад се дивизије КНОЈ-а уходају све редом, превентивно?!

Веруј, ако још можеш, да ти критичари желе више добра од ових који те данас носе на рукама.

Први ће наћи реч подршке и помиловања кад „алекманија“ почне да гасне, други ће те и тада носити на рукама, али до прве каљуге, па сложно, на оооорук- као и толке пре тебе…

П. С. Кад смо код ширења панике – оне ноћи када си као маршал пред Прозором командовао да „Шабац не сме пасти“ одазвали смо се сви к’о један, верујући управо паници у твом вапају, али ти на њу, ваљда, као генерални заступник једини имаш право, зар не?

(Два у један, 23. 5. 2014)

Categories: Противу цензуре