Догађај Свештеног Архијерејског Сабора јесте једна од пројава Педесетнице и Духа Утјешитеља у данашњем свијету. Овогодишњи Сабор, најављиван као дешавање у апокалиптичко вријеме, или као „најзначајнији Сабор од 1947“ (митрополит Амфилохије), био је у сјени катаклизмичних природних појава и за разлику од свих архијерејских сабрања, послије патријарха Павла, ван фокуса таблоидних медија и својим основним утиском, представља позив на обнову духа саборности међу православним хришћанима на канонском подручју Пећке патријаршије. Његов највећи пропуст представља неизлажење у сусрет потребима опстанка Цркве и вјерујућег народа на Космету, злобнији „аналитичари“ би рекли да је управо тиме „плаћена“ медијска недодирљивост Сабора.

Кренимо редом: током Сабора показала се снага Цркве да у Србији, Црној Гори, Босни и сусједним земљама мобилише велику материјалну и волонтерску помоћ невољницима. Харитативна мисија Цркве, међу православнима некад запостављена дошла је до пуног изражаја и надајмо се да ће по Апостоловој „Да вам добро не досади“ дати свој плод и у наредном периоду. Са друге стране, Црква се показала као највећа „невладина организација“, што по својој природи и земаљске установе она и јесте. Менталитет неких архијереја да сусретима са политичарима учвршћују свој положај, овом приликом није могао да дође до изражаја, и надајмо се да нећемо више бити свједоци немилих збивања, као што је читање лекција Сабору од ондашњег „Првог потпредседника владе“ архијерејима маја прошле године. Ваља примјетити да харитативне установе Цркве још нијесу једнообразно и систематично установљене, а њен „политички имунитет“ није на нивоу римокатолика. Осуде кризе брака и породице, абортуса и противприродног блуда у саборском саопштењу, опомињу да још није усвојена пасторално-социјална концепција дјеловања Цркве у савременом свијету, а наравно опоменула је и на лицемјерни однос у самој Цркви према таквим појавама (случај владике врањског).

Избор нових архијереја увијек је знак посебне благодати за сву православну Цркву васељенску и овај пут можемо да захвалимо Богу у Тројици прослављеном на избору достојних нових епископа: Сергија (Карановића) средњоевропског, Илариона (Голубовића) тимочког и викарних епископа топличког Арсенија (Главичића) и јегарског Јеронима (Мочевића). Овај избор показује да у Цркви још не важе „избори медијских миљеника“ који су преплавили политику, економију и науку, већ да се води рачуна о духовном очинству и чврстини карактера новоизабраних. Очекиван је избор досадашњих викара епископа Андреја за аустријско-швајцарског и Јована за епископа славонског. Оба ова архијереја својим образовањем и упорством дају добре наде за новоуспостављени Бечки и древни и разорени Пакрачки трон.

Најзначајнији је избор епископа тимочког Јустина за новог епископа жичког. Овај, први духовни син епископа Артемија, долази у епархију највише изједену „шумадијским расколом“. Сабор у саопштењу није критиковао владику Артемија, а са сајта Информативне службе поплаве су скинуле стално примарну Јевтићеву осуду, тако да се надамо да је ово, ако и са друге стране буде добре воље, први корак у обнови саборности.

Према писању „Политике“ и неким унутарцрквеним изворима, хрватска влада је вршила притисак да се уредно подбријани и олтаро-превртљиви епископ захумско-херцеговачки изабере за митрополита загребачко-љубљанског. Тај притисак је уродио плодом утолико што „за дијалог затворени“ епископ Фотије остаје у Крки на радост православних Далматинаца. Нови митрополит загребачко-љубљански Порфирије тек ће сада да се суочи са оним „страдање је Крста добродјетељ“, удобна позиција предводника уредног монашког братства, пастира лијечених наркомана, координатора војних свештеника, шефа РРА, замјењена је тешком улогом одбране остатака православних у Хрватској и афирмације њихове у Словенији. Приметимо да је црква сачувала све катедре у Хрватској, чији је број несразмјеран броју потребних епископија у Србији, Црној Гори и Босни и Херцеговини и да ће у наредном периоду морати да се умножава тај број, на примјер катедрама: сомборском, средњесјевернобанатском, смедеревском, раваничком, лесковачко-пиротском, топличком, рашком, ужичко-моравичком, бококоторском, тузланско-усорском, приједорском и разумије се, подјелом Архиепископије београдско-карловачке. То би требало да се уради у оквиру увођења митрополитанског система (не по границама бивших република, изузев Црне Горе), као што је то урађено у Московској патријаршији, с тим што се код нас мора одредити јасна јурисдикција Пећког патријарха (Пећка Патријаршија са ставропигијалним статусом Дечана, Крушедола, Спомен Храмом Светог Саве итд).

Стање здравља са Сабора одсутног митрополита дабробосанског Високопреосвећеног Николаја, „Предсловије за нови устав СПЦркве“ умировљеног Атанасија у новом „Видослову“, чињеница да за Митрополију аустралијско-новозеландску архијереј није уздигнут на ранг митрополита, све то заједно, указује да ће бити и нових организационих и кадровских промјена у Цркви. У овом тренутку оне нијесу биле опортуне, али то не значи да неће убрзо доћи на дневни ред. Жалосно је што ће статус Цркве на Космету одређивати ЕУ, умјесто да је Црква одмах предузела конкретне кораке у том правцу. Остала питања, није, заиста, било опортуно рјешавати у овом тренутку.

Избор митрополита Амфилохија и епископа Лаврентија у Свети архијерејски Синод, показује да је патријарх, за разлику од епископа бачког, сагледао друге могућности у преговорима са Македонцима и то је још један својеврсни позив на саборност. Плодови се и ту могу очекивати ако они који се представљају архијерејима Христовим више воде Духом Светим него духом овога свијета.

СПЦ: Саопштење за јавност Светог Архијерејског Сабора

Саопштење за јавност Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве са редовног заседања одржаног у манастиру Студеници, Расу и Београду од 14. до 24. маја 2014. године

Редовно заседање Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве, под председништвом Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја, започето је ове године 14. маја у манастиру Студеници, где је, у храму Успења Богородичиног, служена саборна света Литургија поводом 900-годишњице рођења светог Симеона Мироточивог (Стефана Немање), и настављено у Расу (Нови Пазар), где је, у храму Светих апостола Петра и Павла, истога дана извршен чин призива Светога Духа, да би затим, од 15. до 24. маја, у Патријаршији српској текла радна заседања Сабора. У раду Сабора узела је учешћа већина епархијских архијереја Српске Православне Цркве. Одсутни су били само Његово Блаженство Архиепископ охридски и Митрополит скопски г. Јован и Његово Високопреосвештенство Митрополит дабробосански г. Николај. Уз то, повремено су одсуствовали Епископи ваљевски г. Милутин, зворничко-тузлански г. Хризостом и други архијереји због посета најугроженијим поплављеним подручјима.

Пред почетак рада Сабора узнета је Богу молитва за покој душе блаженопочившег митрополита загребачко-љубљанског Јована, а истог дана у поподневним часовима служен је и молебан који се служи у време великих киша и опасности од њих.

На почетку првог саборског заседања, у свом уводном обраћању, Патријарх српски г. Иринеј је сабраним архијерејима предочио одговорност Цркве у сведочењу Јеванђеља и љубави Божје данас.

Сабор је на самом почетку донео одлуку да се као прва помоћ Цркве пострадалима од катастрофалних поплава у Србији и Републици Српској издвоји свота од десет милиона динара и да се сместа отвори фонд за помоћ, са посебним жиро-рачуном. Сабор је упутио и апел свештенству и народу наше Цркве, као и поглаварима Православних Цркава у свету, да помогну све унесрећене и угрожене поплавама. Сабор топло благодари свима који су учествовали у спасавању људи и имовине од поплава, како онима из наше отаџбине тако и спасиоцима из братске Русије и онима који из суседних земаља и света пружају помоћ угроженима. На све њих саборски Оци призивају благослов Божји.

Као и сваке године, Сабор је посветио дужну пажњу животно важним питањима Цркве – учешћу наше Цркве у припремама за Свети и Велики Сабор Православне Цркве; тешком стању српског народа на Косову и Метохији; унапређивању црквене просвете и верске наставе; односима Цркве и државних органа у Србији, Републици Српској и региону; деловању православних војних свештеника у Војсци Србије и Оружаним снагама Босне и Херцеговине; односима међу аутокефалним Православним Црквама и односима са инославним хришћанским Црквама и конфесијама, као и другим светским религијама; угрожености брака и породице услед беле куге, а још више услед агресивне пропаганде неморала, абортуса, противприродног блуда и хедонистичко-потрошачког духа уопште; угрожености ћирилице, у Србији и Републици Српској због нашег неопростивог немара и неодговорности, а у Хрватској и Црној Гори због бруталног прогона српског писма; току радова на Спомен-храму Светог Саве на Врачару; раду црквене добротворне установе „Човекољубље”, као и централних црквених културних и просветних институција, у првом реду Библиотеке, Музеја и Архива, и тако даље.

Сабор се обратио јавности и посебним саопштењем о тешком стању наше Цркве у Бившој Југословенској Републици Македонији, где власти те, нама иначе пријатељске земље, и даље, на основу судске фарсе, држе у затвору, под нечовечним условима, Архиепископа охридског Јована, а истовремено врше притисак, под претњом пресуда сличне врсте, и на остале епископе, свештенике, монахе, монахиње и вернике аутономне Охридске Архиепископије. Сабор поново, по ко зна који пут, апелује на све одговорне да учине све за ослобођење политичког затвореника број један у савременој Европи, архиепископа Јована, и престанак последњег верског прогона у Европи, прогона Охридске Архиепископије. Сабор је благодаран сестринским Православним Црквама, Светском Савету Цркава, Конференцији Европских Цркава, организацијама за заштиту људских права и многим угледним личностима на њиховом заузимању по овом болном питању.

Сабор је са одобрењем прихватио извештај о прослави 1700-годишњице Миланског едикта у октобру прошле године у Београду, Нишу и Подгорици, извештај Светог Синода о његовом раду у протеклом периоду и извештаје господе епископа о њиховом раду.

Сабор је прихватио покајање Живорада Павловића, бившег свештеника који се био прикључио секти Мираша Дедеића која себе назива некаквом „Црногорском Црквом”, и вратио га, као лаика, у црквену заједницу.

Сабор је попунио упражњене епархије Српске Православне Цркве изабравши досадашњег викарног епископа липљанског г. Јована за епископа славонског; досадашњег викарног епископа ремезијанског г. Андреја за епископа аустријско-швајцарског; архимандрита Сергија (Карановића), сабрата манастира Рмња, за епископа средњеевропског; досадашњег викарног епископа јегарског г. Порфирија за митрополита загребачко-љубљанског; досадашњег епископа тимочког г. Јустина за епископа жичког; архимандрита Илариона (Голубовића), старешину манастира Букова, за епископа тимочког; архимандрита Арсенија (Главчића), сабрата манастира Студенице, за епископа топличког, викара Патријарха српског, и архимандрита Јеронима (Мочевића), сабрата манастира Ковиља, за епископа јегарског, викара Епископа бачког.

Чланови Светог Синода у новом сазиву јесу митрополит црногорско-приморски Амфилохије и епископи шабачки Лаврентије, зворничко-тузлански Хризостом и рашко-призренски Теодосије.

Доставља: Епископ бачки Иринеј,

портпарол Српске Православне Цркве

(Сајт СПЦ, 24. 5. 2014)

Саопштење Сабора о расколу у Републици Македонији

Разне и често противречне вести о могућностима изналажења решења за црквени раскол у Републици Македонији шире се у последње време по медијском простору. Између осталог, скопски медији су објавили – а неки други медији пренели – да је вођство Цркве у Македонији која себе назива Македонском Православном Црквом, а налази се у расколу са свим помесним Православним Црквама, упутило писмо Светом Архијерејском Сабору којим тражи наставак разговорâ. Са жаљењем саопштавамо да се ради о дезинформацији јер никакво писмо из Скопља није ових дана стигло у Патријаршију у Београду.

Независно од тога, Свети Архијерејски Сабор искрено и одговорно пред Богом и људима изјављује да је Српска Православна Црква увек била и данас јесте отворена и спремна за дијалог, у најбољој намери да дâ одлучујући допринос васпостављању канонског поретка, верског мира и братске љубави у суседној и пријатељској земљи. Али да би до тога дошло, неопходно је да претходно буде ослобођен неправедно утамничени канонски Архиепископ охридски Г. Јован, заточен и мукама изложен управо на захтев врха Цркве која се налази у расколу. Поруку истоветну са овом нашом братољубивом поруком упутили су јерархији „Македонске Православне Цркве“ и Светејши Патријарси васељенски Г. Вартоломеј и московски Г. Кирил, као и поглавари других Православних Цркава.

(Сајт СПЦ, 16. 5. 2014)

Categories: Српско православно стање