У среду, 21. маја 2014. године, на сајту „Гласа Русије“ појавио се текст Григорија Соколова ”Сећање на Добрицу Ћосића”. Аутор покојног писца доживљава као „оца српске нације’“, што наводи два пута, на почетку и при крају текста.
Културно сам одговорио у виду коментара и тај коментар је у среду стајао на сајту Гласа Русије. Коментар сам оставио раније у току дана, касније сам отишао на сајт да видим најновије вести из света и видео сам да је коментар и даље стајао испод текста.
Мој коментар је био следећи:
„’Очеви српске нације су Свети Сава и Свети Симеон. У 20. веку Срби су имали очеве попут Светог Владике Николаја, Светог Јустина Ћелијског и (ускоро светог) Патријарха Павла.“
То је био коментар.
У четвртак, 22. маја 2014, тог коментара нема, избрисали су га.
Нисам снимио тај део екрана, па немам физички доказ. Заиста нисам очекивао, када сам видео да је коментар постављен, да буде касније обрисан. Међутим, сатима је стајао на сајту, па се надам да то нико неће порицати.
Размишљам и присећам се. Недавно је у Београду директор РИСИ господин Леонид Решетњиков дирљиво говорио о свом покајању и преумљењу (метаноји) и значају Православља. „Факти“ преносе текстове заменика директора РИСИ са једног руског православног сајта. Ових дана можемо читати говор бившег амбасадора Русије у Београду на промоцији књиге Владике Амфилохија. На сајту „Гласа Русије“ стоји вест о посланици Патријарха РПЦ Кирила и позиву да се прикупља помоћ за страдале од поплава у Србији.
Истовремено, на сајту „Гласа Русије“ брише се коментар у коме су наведена имена највећих српских светаца. Брише се коментар у коме су наведена имена очева српске нације који су живели пре 700-800 година.
Текст на сајту Гласа Русије без коментара (Кликните на слику за увећање
Да будем искрен до краја, нисам изненађен због брисања овог коментара. Годинама подсећам да је комунизам у Србију дошао преко Русије, где је једно време било седиште Коминтерне, да и данас у Русији има доста комуниста, односно оних који нису православни (па међу њима има и либерала, итд.). Ми не знамо све везе између комуниста и коминтерноваца на врху пирамиде, а оне постоје. Коминтерновци (данас их зовемо – глобализатори) повезани су и са национал-комунистима и са либерал-комунистима (да не помињемо сада масоне и сличне). Зато стално истичем да у Србији и даље владају комунисти – наследници КПЈ, ЈНА и тајних служби СФРЈ. Њих има и унутар прве и унутар друге Србије. Зато за мене није „несхватљиво“ да се на саслушања и информативне разговоре позивају људи који воде Двери (за које је Свети Сава отац нације), иако су „ставили све своје капацитете у функцију помоћи угроженима због поплава“. Притисци на православне у Србији не долазе само са Запада. Иако сам јасно против уласка у Европску унију, за „патриотске“ медије „не постојим“ подједнако као и за оне еврофилске и пронатовске. Зато ништа добро не очекујем од људи из кабинета председника Републике и не мислим да је човек који је сада председник достојан те функције. Исто важи за председника СПС-а. Такви су међу поштоваоцима лика и дела Добрице Ћосића. Међу њима су и они који су наводно опозиција, и део су самозваног „патриотског блока“.
Шта је разлог за уклањање коментара? Коме је сметао? У самом коментару нема ничега увредљивог или неприкладног, осим што се изражава другачије мишљење поводом једног става аутора текста. Брисање оваквог коментара не би био проблем да се ради о „Гласу Совјетског Савеза“. Или да је аутор Григориј Соколов на неком приватном гласилу изнео свој став. Тако да, имајући у виду став аутора текста да је за њега неко, кога велики број Срба тако не доживљава, „отац нације“, и место где је текст објављен, не можемо говорити о пијетету према умрлом. Коментар је избрисан са сајта „Гласа демократске и православне Русије“. Ако је Русија демократска држава, а „Глас Русије“ представља глас Русије, зашто се брише мој коментар? Немам ништа против да аутор изнесе став који је изнео, нисам за цензуру његовог текста. Он је тако покојника доживљавао и на то има право. Међутим, ако је Русија православна, ако се Руси враћају Православљу, зашто се брише коментар у коме се (само) наводе имена највећих српских светаца, који су по мишљењу православних Срба, прави очеви нације? Зар Срби нису у већини православни хришћани већ 1000 година (те стога како може комуниста да буде „отац“ таквог народа)? Шта је увредљиво или неприкладно тренутку у мом коментару? Други разлог би могао бити да не смета толико сам садржај коментара, па ни повод за коментар, колико аутор коментара. У том случају, мој грех би био то што мислим својом главом, а што је за тоталитарце нешто недопустиво. Ако се брише коментар у коме се помињу највећи српски свеци, написан од стране православног хришћанина који је против уласка у ЕУ, против неолибералне економије, за поштовање антифашистичке традиције, могу да замислим како би прошао (или, како пролази) неко ко је заиста другачији.
Надам се да је брисање коментара била одлука неког појединца или неке мање групе људи која води сајт „Глас Русије“ на српском.
Categories: Противу цензуре
Честитам што сте овај текст уопште објавили, ретко који сајт српске и русофилске уређивачке политике би се усудио да објави били шта сем похвалног, камоли озбиљну критику руског медија калибра Гласа Русије.
Да ли је критика оправдана не знам, овде је то и споредно, бар мени, прија када видиш да и на нашој страни има става и да сервилност ту не станује.
Наравно, овај израз поштовања за одређени поступак и, рекох већ, став, не пориче што на овим страницама рекох о пар недотупавности и омашки.
А Варагић је свакако у праву кад Ћосићу одриче родитељство српске нације, мада … ма нећу уопште да мислим шта политичар било које странке мисли и који му је разлог што нешто ради или каже.
Ако мислите на мене као политичара неке странке, нисам политичар, бар не на тај начин, и немам странку, не припадам некој странци, ово није та Трећа Србија (из Новог Сада), већ она изворна, у настајању, као покрет, и то више духовни. Ово пишем као верник, или најједноставније, као Србин. Разлог је тај што мислим да треба говорити истину и мислити својом главом (и то доказати на делу). Не стоји нико иза мене, осим (вере у) Бога.
Драго ми ше што сам погрешио, верујте. Надам се да не бринете много због цензурисања, јер бирократски дух – а Глас Русије је државно гласило – не трпи лако неслагања и дисонантан глас. Све најбоље.
Чему чуђење, г. Варагићу? Тај “Глас Русије“ није неки приватни, непрофитни медијум/ интернет сајт, који самостално и слободно нешто објављује (као нпр.“Тање Ствари“), него један од органа званичне пропаганде ове постсовјетске Русије, и одраз стања њиховог духа. Треба да схватите да је историјска Русија после бољшевичке победе у Грађанском рату мртва и да је ништа више не може оживети – чак ни (искрена ???) метаноја разних “леонида решетњикових“, па ни њиховог врховног заповедника – Путина (кажете и сами:“Недавно је у Београду директор РИСИ господин Леонид Решетњиков дирљиво говорио о свом покајању и преумљењу (метаноји) и значају Православља“). Тамо је после 1920 г., настао 70-годишњи период систематског крвавог терора и уништавања свега што је и из далека подсећало на историјску Русију. Нису се бољшевици узалуд хвалили на прослави 70-годишњице њихове “Велике итд. Револуције“ да су успели у стварању новог – совјетског човека. То и јесте, заиста, једини њихов успех: потпуно преумљавање преживелих и њихових потомака. И тако – чак и поред (искрене???) жеље, они једноставно нису у стању да оживе оно што су њихови (биолошки и ли духовни) претходници/преци убили. Према томе, Ваша нада: “…Надам се да је брисање коментара била одлука неког појединца или неке мање групе људи која води сајт „Глас Русије“ на српском“ је потпуно узалудна. Нису они научили да критички размишљају, постављају знак питања, итд. Нису их томе учили бабе, деде, тате и маме (чак и да су хтели, не би се усудили). Они знају само за “положено, или не положено?“, а да се запитају: “А, почему нет?“, то код њих не долази у обзир. Дакле, објављивање Вашег коментара је била неугодна грешка, која је исправљена његовим брисањем.
У овоме сте у праву: “Зато стално истичем да у Србији и даље владају комунисти – наследници КПЈ, ЈНА и тајних служби СФРЈ. Њих има и унутар прве и унутар друге Србије“. Али – и код Вас влада ипак прилично погубни терминолошки галиматијас: када говорите о Првој и Другој Србији, Ви – судећи по Вашим (другим) написима на које је у тексту дат линк, час мислите на политичко/идеолошку поделу између националне (Прве) и еурофилске (Друге) Србије, што је општеприхваћен термин у садашњим полемикама – а час на нешто сасвим друго: на хронолошку поделу историје Србије (Прва: Немањићи – Друга: Карађорђевићи/Обреновићи) и – сада долази Ваш предлог: Трећа – хронолошки нова: Ваша. Пошто је појам Треће Србије већ, како и сами кажете киднапован, и као киднапован прихваћен у широј јавности са потпуно друкчијим значењем од Вашег, неопходно је да Вашем концепту смислите неко друго име. Без тога, настаје уобичајени галиматијас, који и онако влада у српској средини и медијској сфери. Видите и сами – дајем само два примера (из једног Вашег старијег текста), Ви кажете: “…У `Трећој Србији` коју стварам(о) људе не би прогонили због писања латиницом, али би се чувала ћирилица и поштовали закони, те би на улазу у Културни центар Новог Сада стајао натпис и на латиници и на ћирилици…”.
Да видимо: зашто би писало И латиницом, ако је то културни центар града у Србији? А за добру меру и на есперанту – тек онако да би били политички коректни? Ако мислите да треба писати И на хрватском језику – зашто онда не истовремено И на мађарском, румунском, словачком, русинском и ромском? Јер: сви они живе у Новом Саду – АЛИ то је град у Србији, са већинским српским становништвом, и ако се поштује Устав – онда знате већ како треба:Само на српском, српском ћирилицом!
Или: “Ми тек сада треба да створимо Државу, ми смо на почетку, тамо где су били Стефан Немања и Карађорђе, а не на успону, где су били цар Душан или краљ Александар“. Побогу, г. Варагићу, откуд сте извукли грешног краља Александра Карађорђевића као симбол (хронолошки) друге Србије на успону?? Па, још у времену његовог регентства, 1918 г., Друга Србија је (као што и сами кажете) нестала/пропала и утопила се у Краљевину СХС. Дакле: кад већ хоћете – онда: “…где су били цар Душан и краљ Петар Први Карађорђевић.“
Имао бих још доста да кажем на ту тему, али ово је и онако предугачак коментар.
Исправка штампарске грешке: наравно, није “Тање Ствари”, него “Стање Ствари”.
@Иоанн Дубињин
Хвала на коментарима.
Не чудим се. Ово је из текста:
”Да будем искрен до краја, нисам изненађен због брисања овог коментара.”
Слажем се са вашим погледима, осим што ја мислим да за Русију има наде, да ће се кроз нове генерације у наредним деценија појавити много више искрених верника који ће обновити историјску Русију. Надам се да ће им Путин оставити ”ногу у вратима”.
Слажем се за промену имена организације, нисмо још смислили друго име, сада истичем овај назив само због истине и контекста.
Ово ”ваша” не бих рекао као ”наша”, односно ”држава то сам ја”. Трећу Србију ће можда створити, као и историјску Русију обновити, неке нове генерације, које долазе после нас.
За државу краља Александра мислим у квантитативном смислу, могли су после његовог убиства или после 1945. неки равногорци да владају. Он није и за то крив.
КЦ је само пример, ту сте у праву, латиница би ту била међу свим тим писмима тамо где то треба да стоји, можда не треба на КЦ и треба само на ћирилици, можда треба и на језицима мањина, односно и због туриста тамо где је потребно. Нисам се до краја изразио јер се нисам ограничио само на КЦ, то је био више повод.
Глас Русије се ни не декларише као неко место где је слобода изношења ставова неограничена, па није чудо да бришу коментаре који им се не допадају. Мислим да у овом случају није реч о неком крупном идеолошком или не дај Боже српско-руском спору, пре бих рекао да се ради о “креативности” адеминистратора који покушава да се допадне уреднику.
Што се тиче истицања табли на јавним местима, кратко и јасно: Не измишљати рупу на саксији и преписати решења других који имају проблеме сличне нашима. Сви натписи на јавним местима (улице, тргови, путокази, табле на улазу у насеља…) треба писати ћирилицом (већим фонтом) и на енглеском језику (енглеским алфабетом, мањим фонтом). На зградама државних органа према одредбама Устава наставити са досадашњом праксом.
Објашњење:
Сваки становник Србије требало би да познаје језик и писмо већине (Срба), зато је довољно натписе које сам навео писати ћирилицом. Међутим, сви држављани Србије, Србијанци, нису обавезни да знају ни српски језик нити ћирилицу, али имају одређена права која им гарантују устав и међународне конвенције које је ова држава потписала. Због тога им треба омогућити да државним органима приступају што лакше, на основу својих стечених права, а једно од њих је и истицање натписа на свом језику тамо где на то имају право. У Уставу нигде не пише да држава таквим особама МОРА да обезбеди лако сналажење између два села у некој запиздини, па држава то не треба ни да ради. Ко не зна ни ћирилицу ни енглески – нека седи кући и пати што је неписмен.
Ова решења се примењују у многим земљама на које би требало да се угледамо (Грчка, Израел, Јапан…), где живе паметни и рационални људи који су свесни да њихова писма зна (пре)мали број људи, а да паре од туризма нису за бацити. Уосталом, лепо је бити фин према гостима из иностранства, па им и на овај начин треба олакшати сналажење међу нама. Подвлачим реч “гостима”.