Небојша Малић: Добрица Ћосић, 1921-2014

Пазите кад некоме будете пожелели дуг живот. Можда вам се жеља оствари. Добрица Ћосић је умро јуче, у 93. години живота за којег се свачега нагледао.

Предраг Марковић, пишући у Политици, назвао је Ћосића „писцем епохе“ и понудио суд да су „скоро све идеје у српском политичком и културном животу изашле испод моравског гуња Добрице Ћосића“. Верујем да је тиме хтео да похвали великог писца; не знам да ли је и успео.

Ћосић јесте био одраз смутње у којој се Србија нашла. Некадашњи партизан и аутор „Далеко је сунце“ и  „Деоба“, постао је анти-титоиста и демократа, прозападни либерал разочаран у западни либерализам, борац за слободу и правду који се позивао на склањање пред силом и неправдом… Дакле, скуп свих противречности у које се Србија заплела од друге половине ХХ века до данас.

Нисам имао прилике да прочитам „Далеко је сунце“, али сам срећом читао Ћосићеву сагу о преровским Катићима хронолошким редом, а не онако како је написана. Ако прочитате прво „Корене“ и „Време смрти“, па онда „Грешника“, „Отпадника“ и „Верника“, постаће вам јасно до које мере су „Деобе“ чудна девијација од пишчевог стила и погледа на свет.

Шта год било ко мислио о Ћосићевом политичком ангажману, прича о Србији кроз судбину Катића из Прерова је велико остварење српске књижевности. А друга књига „Времена смрти“, о боју на Сувобору, идеалан је материјал за кинематографију у стилу руских епова о Великом отаџбинском рату.

Рекавши то, морам да се осврнем на пишчеву политичку пометњу. НСПМ је данас подсетила на Ћосићево писмо омладини у егзилу, из децембра 2012, у којем је изнео сопствено виђење узрока и последица српске пропасти.

„Основни чиниоци српског назадовања и пораза у 20. веку су идеологије југословенства и бољшевичко-стаљинистичког социјализма,“ писао је тада Ћосић. Титоизам је назвао поретком „неслободе, лажи и хипокризије“, који се одржавао кетманом. Али је кривизу за изгубљени ХХ век тражио у „нереалној политици, у неуважавању односа снага у свету и властитих могућности“. Иако је за Жути Октобар изјавио да је „нова велика обмана српског народа“, похвалио је „неостварену демократску револуцију“ за „излазак из међународне блокаде и политички повратак Србије у светску заједницу народа.“

Ове речи илуструју суштинско Ћосићево неразумевање Запада, таман колико и комунизма некада. Ни он, ни Милошевић – којега је Ћосић оштро критиковао – нису никада прихватили чињеницу да антисрпска оријентација комунизма на просторима Југославије није била грешка у интерпретацији, већ суштинска карактеристика. Свака помисао на про-српски комунизам затрта је до времена Голог отока – да би је тек крајем осамдесетих из мртвих призвао управо Милошевић.

Отуд и разлог што су Ћосићево писмо омладини невладници и квислиншки култ дочекали на нож. Није било први пут; мржња према Ћосићу извирала је из једног од предводника култа, Латинке Перовић. Не зато што је Ћосић био некакав „националиста“, већ зато што је (као и Милошевић) био грешник и отпадник од догме титоизма да су увек и за све криви Срби.

На причу о некаквој „светској заједници народа“ не треба трошити речи. Осетили смо на сопственој кожи деведесетих о чему је реч, а ако из тога ништа нисмо научили, ту су Авганистан, Ирак, Либија, Сирија и Украјина да нас подсете.

Упркос тој смутњи, Ћосић је у тој посланици одбеглој будућности Србије рекао две веома важне ствари. Прво, да „Прошлост нити може, нити треба да се у било ком виду врати, али мора да се добро зна и разуме како би се засновао колективни историјски разум и грађанска самосвест.“

А друго, ових дана доказано на примеру суочавања са потопом:

„време кризе је време и најгорих и најбољих људи. Време кризе и пораза је и време људских подвига и победа. А они се налазе у великим и разумним циљевима и кретањем на далеке и тешке путеве. Најдужи тренуци људске среће су у тим циљевима и на тим путевима.

Универзални постулат људског бивствовања и нашег опстајања је борба. Борите се!“

Овоме заиста немам шта да додам.

(Сиви соко, 19. 5. 2014)

Војислав Коштуница: Поводом смрти Добрице Ћосића

Није могуће раздвојити век Добрице Ћосића од живота и судбине Србије. Ћосић је писао, говорио и делао оно у шта је дубоко веровао, и што јесте био основни правац и живот Србије од друге половине 20. века. Србија се зато не може разумети ако изостане схватање Ћосићевог дела, како књижевног тако и његовог јавног рада, који су нераздвојни. Јер Ћосић је, после других наших великих претходника, дубоко осећао и промишљао живот и судбину свог народа трагајући да проникне у душу Србије. Србија је у овом тешком тренутку, препуном великих искушења и несрећа, изгубила свог великог писца, али мора остати нада да ћемо као народ успети да истрајемо, разумемо и пронађемо пут којим даље треба ићи, наш прави пут.

(Фонд Слободан Јовановић, 19. 5. 2014)

Данас: Сахрана Добрице Ћосића на београдском Новом гробљу.

Београд – Књижевник и академик Добрица Ћосић биће сахрањен данас у 14 сати на Новом гробљу у Београду. Ћосић је преминуо прекјуче у Београду у 93. години. Поводом смрти истакнутог писца и првог председника Савезне републике Југославије огласили су се бројни политичари у Србији.

Председник Србије Томислав Николић упутио је телеграм саучешћа Ћосићевој породици, у коме каже да су они остали „без љубави и подршке оца и деде, српска књижевност без једног од својих симбола двадесетог века, а свако од нас без мислиоца чија критичка реч се уважавала и чула“.

Први потпредседник Владе републике Србије и министар спољних послова Ивица Дачић истиче да је Добрица Ћосић био „интелектуална снага српског народа, један од наших највећих књижевника, и партизан и Србин, и комуниста и демократа, и обичан човек и државник“.

„Објаснио је због чега је сунце далеко, који су, заправо, наши корени, упозорио на деобе, описао и време смрти и зла, био и грешник и отпадник и верник. Залагао се за промене, спознао време власти, али и змија, разумео Косово, проучавао српско питање у двадесетом веку, упитао се шта је изазвало рат у Босни. Његови савети су ми увек били драгоцени у вођењу државне политике. Изражавам најдубље саучешће породици Добрице Ћосића. И најдубље саучешће Србији“, наводи се у телеграму саучешћа Дачића.

Министар културе и информисања Иван Тасовац каже да је Ћосић један од најзначајнијих српских књижевника друге половине 20. века.

„Српска култура изгубила је најаутентичнијег аутора српске голготе и васкрса од пре сто година и многих других дела, док је друштвена сцена остала без истакнутог антифашистичког борца и веома важног сведока нашег динамичног и тешког времена“, истиче Тасовац.

Председник Демократске странке Драган Ђилас напомиње да је одласком Ћосића Србија изгубила „не само једног на најутицајнијих књижевника друге половине 20. века већ, пре свега, друштвеног хроничара и мислиоца“. Ђилас је додао да је Ћосић оставио неизбрисив траг у креирању и сагледавању српске политичке реалности.

„Са њим нисте морали да се слажете у свему, али сте морали да поштујете енергију којом је бранио своје доследне ставове. Његовим одласком затвара се једно поглавље у историји Србије из кога ће многе генерације које долазе имати доста тога да анализирају и науче“, навео је Ђилас.

Министар за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Александар Вулин сматра да је Ћосић обележио културну ризницу српског народа 20 века, а „његова дубока промишљања и брига за српско национално питање су вечне вредности које ће трајати док буде трајао и српски народ“.

„Нека нам његове речи недавно изречене, да је мир једини услов нашег постојања и да ми више не смемо да ратујемо, остану аманет, који ће следити и будуће генерације“, наводи се у телеграму саучешћа Вулина.

У саопштењу САНУ, чији је Ћосић дописни члан био од 1970. године, да би редовни члан постао шест година касније, наводи се да је академик Ћосић „својим визионарским и магичним књижевним стилом оставио дубок траг у српској књижевности“.

„Његова дела, која су обележила српску књижевност 20. века, привлачила су велику пажњу читалаца и увек су била међу најчитанијим издањима“, стоји у саопштењу.

Добитник је бројних књижевних награда, међу којима су и две Нинове – за романе „Корени“ и „Деобе“. Номинован је три пута за Нобелову награду за књижевност. Остаће упамћен по романима „Далеко је сунце“, „Корени“, „Деобе“, „Време смрти“, „Време зла“ и „Време власти“.

(Данас, 20. 5. 2014)

Милан Панић: Човек са најбогатијом биографијом у Србији

Милан Панић, који је у време Ћосићевог председничког мандата био југословенски премијер, каже да је овај књижевник био „идеалиста у најбољем смислу те речи“, те да „није престајао да сања бољи свет“.

„Везивали су нас дани заједничких напора да помогнемо своме народу и својој земљи у тешким историјским искушењима“, истиче Панић.

Он додаје да је Ћосићева кућа била обавезна адреса током његових посета Београду: „Нисам пропуштао прилику да чујем тога мудрог човека, његово је искуство било неупоредиво, и драгоцено. Личио ми је на древне кинеске филозофе. Ћосић је био човек са најбогатијом биографијом у Србији.“

Како каже, Ћосић је Србији и српском народу дао најбоље што је могао: велику литературу, лични пример непосусталог борца за слободно мишљење, и мноштво социјалних и политичких идеја које су провоцирале дискусију, а будућност и историја неће бити равнодушни према његовим достигнућима.

(Данас, 20. 5. 2014)

Ратко Паић: Аманет Добрице Ћосића – „једини реални савезник Србије је Путин“

Вест о томе да је у Београду завршио свој животни пут Добрица Ћосић, један од највећих српских писаца, академик и политичар, неминовно повлачи за собом кључно питање – какве истине је оставио у наслеђе својим савременицима и будућим нараштајима после скоро вековног постојања и огромног сакупљеног животног искуства? Неке његове поруке, које је упутио јавности још сасвим недавно, посебно су упечатљиве.

Наиме, у свом последњем интервјуу, Ћосић је прилично суморним тоном описао цели 20. век, закључно са актуелним тренутком, што се никако не може приписати духовној малаксалости човека у дубокој старости, него се заиста ради о мноштву непобитних чињеница. Дакле, отац нације, како су га често називали, посебно је нагласио да се однос великих европских сила према Србији суштински уопште није мењао, с обзиром да је скренуо пажњу на то да су њихови ултиматуми уочи светских ратова 1914. и 1941. године имали много сличности, а ту мисаону нит је завршио закључком – да се такав однос европских престоница према Србији наставља и у садашњем времену. Он је то додатно појаснио, дословно рекавши – „Наравно, нико нам не поставља ратне ултиматуме, али мислим да су данас ти притисци перфиднији у својој методологији јер се преносе на економску сферу, на целокупан живот народа.“

Међутим, Добрица Ћосић се није при том зауставио само на изношењу пуких констатација, већ је у складу са својим безмало стогодишњим искуством понудио и решење за излазак из такве незавидне ситуације, а оно се састоји у његовим речима да је неопходно – „свим силама радити на новим савезништвима да се тај притисак поднесе или умањи.“

Дакле, као кључ решења за излазак из зачараног круга цикличних западних притисака на Србију и последичног страдања, најпознатији српски академик је првенствено навео – успостављање нових стратешких савезништава, на којима по његовом мишљењу, треба радити из све снаге. Али ни ту кључну мисао није оставио недореченом, већ се прецизно одредио шта је том приликом имао у виду.

Конкретно, он је искључио могућност договора са немачком кацеларком Ангелом Меркел, рекавши за њу да је превише агресивна, те да наступа према Србима „са реваншистичком страшћу“, чиме је могући избор српских стратешких савезника у будућности свео на само једно име, а то је потврдио у наставку свог последњег интервјуа, када је закључио – „да једини реални савезник Србије данас може да буде само Путин, и то док је путиновац“.

Ако то последње обраћање српској јавности Добрице Ћосића можемо схватити као његов аманет, заснован на искуству човека који је у последњих стотинак година био не само пажљиви посматрач, него и активни креатор историјских догађаја, онда би се без имало сувишне патетике могло закључити да је његова порука за будућност такорећи истоветна са речима Светог Петра Цетињског који је у последњим овоземаљским тренуцима поручио наследницима: „Моли се Богу и држи се Русије“. Такође, када се томе дода и његово недавно обраћање студентима у коме је констатовао да је универзални постулат нашег опстајања борба за велике и разумне циљеве, онда се стиче целовитија слика о томе како је Добрица Ћосић видео могућност српског препорода.

(Глас Русије, 19. 5. 2014)

АП: Смрт бившег комунисте који је посао националиста

Вест о смрти Добрице Ћосића одјекнула је и у медијима у региону, који углавном истичу да је био идеолог српскога националистичког покрета. Да је умро српски књижевник објавила је и америчка телевизија Фокс њуз, који су на свом сајту пренели вест агенције Асошиејтед прес.

„Ћосић, бивши комуниста који је постао националиста, био је једна од најутицајнијих особа у 20. веку у Србији. Ћосић је играо важну улогу у расту српског национализма 1980-их, што је касније довело до крвавог распада бивше Југославије“, стоји у тексту.

АП између осталог истиче да је Ћосић био један од првих интелектуалаца који је покренуо питање положаја Срба у Југославији, посебно на Косову.

„Трансформација од бившег комунисте ка националисти била је видљива и у Ћосићевом делу – постепено је од књига о Другом светском рату, попут ‘Далеко је сунце’ из 1951. године, променио интересовање ка српском начину живота и ратном херојству, као што је био случај у врло популарном роману ‘Време смрти’, са почетка 1970-их“, наводи се у вести.

(Данас, 20. 5. 2014)

Denis Kuljiš: Romanopisac iz Agitpropa

Dobrica Ćosić: Politička ostavština druga Gedže

Nitko neće u ovom času Dobričine smrti moći reći ništa pametnije od onoga što je Latinka Perović o njemu rekla dok je bio živ: Dobrica Ćosić otac je srpske nepismenosti. Genij srpske bezidejnosti. Odlikovalo ga je enciklopedijsko neznanje. U politici bio je savršena štetočinja, a zlo koje je učinio bilo je ograničeno jedino njegovom nesposobnošću da bilo što artikulira, pokrene ili ostvari. Kao i sam Milošević, Ćosić nije bio vlastiti izum, nego projekt mračnih krugova, koji su se poslužili njegovim fabriciranim likom i njegovim djelom skribomana pa ga pretvorili simbol, kako bi ga mogli upotrebiti za odabrane političke ciljeve, samo što je on bio svojeglav i samoljubiv pa nije dopuštao da ga vode na daljinskom upravljaču, tako da su svi pothvati u koje bi se, iz pozadine potaknut, upustio, jadno propali, jer se u provedbi oslanjao na vlastitu pamet.

Srbija nije imala goreg čovjeka, bio je kontrarna suprotnost Zorana Đinđića, darovitog pisca, vrhunskog intelektualca, svjetskog čovjeka i velikog srpskog državnika kojega je ubio metak ispaljen odnekud s terena što ga je zaposjeo duh Dobrice Ćosića. Zoran Đinđić pisao je filozofska djela na njemačkom, Dobrica Ćosić nije znao ni jedan strani jezik, a srpski mu je bio kržljav – njegova književna stilistika monotona je, neproduhovljena, likovi idiomatski neprofilirani, sve je puno mudrovanja u epskoj, predmodernoj formi koja se manifestira kod loše obrazovanih ljudi, formiranih na skromnoj lektiri i prozama Laze Lazarevića. Ćosićev je literarni opus inferioran, provincijski, parohijalan, a jezik miljama udaljen od najboljih postignuća srpske književnosti, koja je sukcesivno preizvela Crnjanskog, Andrića i Kiša. Kozmopolitska i multikulturalna, istodobno je iznjedrila mnoštvo genijalnih pjesnika i pop-kulturnih pojava, scenrista, novinskih pisaca, esejista i autora kozerija, što je  stvorilo maticu modernog srpskog narativa, sočan, prirodan diskurs u kojemu se spajaju provincijalni regionalizmi i metropolski sleng, a ljudi se izražavaju lako, dok pisci pišu bez pravopisnog kompleksa, lišeni  gramatičkog terora primitivnog preskriptivizma koji hrvatske pisce potpuno onemogućuje da se koriste standarnom štokavicom ako nisu rodom iz Bosne i Hercegovine i oženjeni za lektorice.

Sva su egzemplarna djela Ćosićeva nepodnošljivo dosadna, nečitljiva. Nikad nije uspio protisnuti nešto duhovito ili smiješno. Bio je totalno drven, vječno u strahu od gubitka uzvišene poze. Neko takav odlično bi prošao u Hrvatskoj, no kako se taj neuki pozer uspio popeti na pijedesetal srpske književnosti te istodobno zaogrnuti ugledom mudraca, postati savjest, duhovni vođa i otac ikonoklastičke, uvijek podrugljive srpske nacije? Nesumnjivo je bio talentiran poput Fome Fomiča, o njegovom licemjerstvu mogla bi se napisati jedna molijerovska tragikomedija.

Dobrica se rodio 1921. u selu Velika Drenova, usred Šumadije, što je srpski Shire, koje ne naseljuju hobiti, nego pastiri koji su već bliski torlačkom (prizrensko-timočkom) dijalektu. Uostalom, od Kosova te dijele samo neke grdne planinčine, uključujući neprohodnu Goliju. Pohađao je poljoprivrednu školu u obližnjoj kasabi, Aleksandrovcu, voćarski kurs, ali mu to nije išlo, jer do dvadesete nije uspio steći doktorat koji se tu dobivao, nego je “diplomirao” tek naknadno, koncem 1942. godine u Valjevu, što znači da ga je mimoišla Prva neprijateljska ofenziva na Užice, što je bila posljednja velika ratna operacija u Srbiji do 1944. godine. Prethodno se bio priključio partizanima – ušao je zakratko u resavsku četu Drugog šumadijskog odreda, s tim da je odred ubrzo otišao na Sandžak, jer se u Srbiji partizani nisu mogli održati, budući da je gradove i gradiće kontrolirala Nedićeva Državna straža (srpsko domobranstvo), a sela pripadnici JvuO, iliti četnici, dečki s bradom i ukrštenim redenicima na prsima. Garnizonu službu davala je bugarska armija, tako da su Nijemci 1942. povukli sve svoje trupe iz Srbije ostavivši samo jedan policijsku bataljun, što znači da su sve one stotine filmova i tv-serija koje su snimljene o borbi “otpisanih” diverzanata i golorukih seljana s raznim SS-ovcima i vojnicima Wehrmachta gola besmislica – a zato su se i snimali, da se izbriše taj podatak koji se može naći u svakom vojno-historijskom priručniku tisknom u bivšoj državi (vidi: http://www.znaci.). Srbija je između 1942. i 1944. bila potpuno pacificirana i samo se nekoliko ilegalaca i komunističkih odmetnika šuljalo po brdima, dok se vodila seoska politika nezamjeranja ili potkazivanja sa četnicima koji su sjedili na sujednim ćukama. Sve je to Dobrica zapravo lijepo opisao u svojoj knjizi “Deobe” koju je malo tko čitao jer je nevjerojatno nezanimljiva, pa je i kao lektira u socijalizmu slovila kao crni mrak i teški davež samo za najveće štrebere i pionirske ulizice.

To pozadinsko mrcvarenje bio je NOB bez NOB-a, otprilike isto ono što se zbivalo u Zagorju, gdje je tada partizančio jedan sličan kadar podudarnog političkog stila i pretenzija – potonji kolega predsjednik Dobričin, a tada njegov drug Franjo Tuđman. Naganjanje po salašima nije nipošto isto što i borba protiv najelitnije njemačke 1. SS-planinske divizije, povučene s Kavkaza, koja je na Sutjesci napala partizansku glavnu operativnu grupu Vrhovnog štaba. Taj su Ultimate Fight  Drugog svjetskog rata na Balkanu izbjegli i Tuđman i Ćosić, pa to kasnije nadoknađivali pojačanom revnošću i povišenom komunističkom sviješću.

Teško je poloviti detalje Dobričine ratne biografije jer su zastrte koprenom njegovih verboznih mistifikacija. No, u nekom času, valjda 1944. uglavio se u organ srpskog SKOJ-a, “Mladi borac”, a poslije je ušao u Agitprop CK KP Srbije. To je moglo biti tek poslije rata jer je srpska Partija osnovana tek u maju 1945. – prije toga nije bila potrebna, jer su partizani bili neprisutni na terenu, a malobrajni ilegalci djelovali su pod okriljem KPJ.

Dobricu su odmah poslali da se školuje – u Partijsku školu “Đuro Đaković”, koja je trajala godinu dana, a priznavala se kao fakultet. Tu su predavali “provjereni kadrovi”, stručnjaci za dijalektički materijalizam koji se ranije izučavao po zatvorima, a usporedno se provodilo, ako je bilo potrebno, ubrzano opismenjavanje. Evo, Dobričin kolega, narodni heroj Milosav Milosavljević prije rata je izučio papudžijski zanat, ali je imao sjajan borbeni put – on je zapovijedao Valjevskim odredom koji je zadnji, u martu 1942. prešao u Bosnu i ušao u sastav proleterskih brigada. Stoga je i on kao i mnogo drugih u Višoj partijskoj na brzaka stekao B-kategoriju za upravljanje važnim držvnim institucijama. Kad se pogleda današnje stanje, čovjek se ne može oteti pomisli da je i to bolje od ovog sadašnjeg školovanja na izmišljenim fakultetima gdje se kupuju bezvrijedne diplome…

Dobrica je, kao i Franjo – koji završio sličan vojni kurs – bio strahovito ambiciozan, uvijek svjestan što hoće, puno više nego koliko može. Tako je odlučio da se baci u Tolstoje i 1951., poslije nekih nezapažnih prozica, napisao je partizanski bestseler ”Daleko je sunce”. To je jedan ušminkani prikaz njegove vlastite partizanske karijere/nekarijere. U fikcionalnom Rasinskom partizanskom odredu dolazi 1941. do sukoba oko taktike – treba li odred privremeno raspustiti da se ludo ne izgine, ili ne, pa zamjenika komandanta, mudrog Gvozdena koji to predlaže – strijeljaju, a onda svi zaista uludu izginu, osim nekolicine onih koji su ga bili poslušali, pa pričekali povoljnije okolnosti da grane udaljeno sunce – samo što se to u stvarnosti dogodilo tek 1944. godine. To posredno objašnjava i onu činjenicu da je Dobrica mirno završio voćarstvo u Valjevu u zimu 1942/43. Što znači da baš nije bio u ognjici narodnoodlobodilačkog bojovanja prije nego se počeo nazirati svršetak rata.

Zašto je prvi Ćosićev roman naišao na silno odobravanje? Pa nije bilo sličnog štiva iz rata, jedino su Slovenci masovno pisali nekakve prtizanske romabnčuge, ali to je sve uvijek bilo prožeto seoskim socijalizmom a la Cankar, ni R od Revolucije, nego sve neka nacionalno-oslobodilačkla borba, Osvobodilna fronta, umjesto punokrvnog komunizmu… Hrvatskim partizanskim piscima koji su ipak bili građanski intelektualci, poput Ivana Dončevića, koji je napisao samo jednu ratnu zbirku priča, ipak je bilo neugodno da se spuštaju na tu agitpropovsku razinu, a Joža Horvat, koji je odmah izumio jednog partizanskog Švejka, “Mačka pod šljemom”, bio je zafrkant, koji je ubrzo zbog antistaljinističkog scenarija za film “Ciguli-Miguli” Branka Marjanovića pao je u nemilost. Nema tu serioznosti kkvu je pokzivao “drug Gedžo”, što je bio partizanski nom de guerre Dobrice Ćosića.

Prve knjige koje su u Beogradu izašle poslije oslobođenja bile su tri koje je Andrić napisao povukavši se u kreativnu osamu za vrijeme rata  – “Na Drini Ćuprija”, “Trvnička hronika” i “Gospođica”. Poslije toga više ga nisu mogli strijeljati iako je u Berlinu potpisao Trojni pakt u ime u Jugoslavije. Dotle se Fric Krleža teško izvlačio za prijaretanu polemiku s Titom i trima “ovnovima” (Jovan, Milovan i Radovan, Popović, Đilas i Zogović) u “Dijalektičkom antibarbarusu”, a izvukao ga je tek sukob sa Staljinom, no od njega nisi mogao očekivati partizanski roman – i tako je ogledni pisac domaćeg, folklornog socijalističkog realizma postao profesionalni agitpropovac, drug Dobrica. Lako je preživio smjenu šefa CK Srbije, Blagoja Neškovića (koji je pao zbog Informbiroa) jer se dotle jako zbližio s Rankovićem. Ranković ga je i poslao na Goli otok da vidi može li izmajmunisati neka trli-brli storija o žalosnoj nuždi da se kroz penalni sustav preusmjeri nekoliko zalutalih ovčica, dakle neko novo “Daleko je sunce” viđeno iz Petrove rupe u koju su bacalo kadrove koji bi iskazali sumnju u mudrost rukovodstva. Ćosić je obišao logor “Mermer” pa vidio da tu robijaše mlate kao volove u kupusu i zaključio da se ne isplati u to investirati – prepustio je Oskaru Daviču da napiše poemu o Udbi, jer se ovaj više palio na akciju i frajere u dugim kožnatim ogrtačima. Sam se pak posvetio priči iz 19. stoljeća – napisao je roman “Koreni” – jer uvijek bi kad zagusti pobjegao u historijske teme, a ti romani nisu bili toliko dosadni jer ih je pisao s lakoćom poluobrazovane osobe, koja ne haje za autentičnost historijske fakture, nego u povijesne likova ugrađuje suvremene, naknadne ideje i rečenice. Prilično čitljiva, posve beznačajna proza.

No, od toga, vidio je, neće imati puno koristi – nedovoljno dobar za običnog pisca, mogao se probiti jedino s nekom jakom političkom temom. Tako je 1961. – kad je Andrić dobio Nobelovu nagradu – objavio roman “Deobe”, opet rat, ali, specifično – diferencijacija, borba protiv srpskog nacionalizma. Ovo je jedna od najdosadnijih Ćosićevih knjižurina, usto bezobrazna persiflaža najvećeg srpskog romana, neusporedivih “Seoba” Crnjanskoga. Iz toga podražavanja koje je na rubu komičnoga, najbolje se razabiru Dobričine pretenzije – voćar iz Drenove, zaputio se u besmrtnost… Za prvu ruku, pozvan je na “Galeb” gdje je s drugom Titom za četiri i pol mjeseca oplovio cijelu Afriku, prezentiurajući se u fraku na raznim crnačkim dvorovima. Naravno, o tome nije napisao ni riječi, osim što je u intervjuu za knjigu Darka Hudelista (“Moj beogradski dnevnik”) prepričao apsurdnu zgodu, koja njemu, naravno, uz svojstven mu masivni nedostatak smisla za humor nije bila smiješna. Jedne večeri zaustavio je Lazara Koliševskog u nakani da se s palube “Galeba” baci u Atlantski ocean. Lazo je bio silno uvrijeđen – vozio se iza Tita u trećem automobilu delegacije, dok je u drugom išla Jovankina sestra. Bio je smrtno uvrijeđen – u sebi je vidio revolucionarnog lidera makedonskog naroda. I kako onda njega u treći auto, a kravetenu od polupismene Ličanke u drugi, kako?! Do jutra, Dobrica ga je odgovarao od nerazumnog čina, što mu se kasnije itekako isplatilo…

Sve je bilo lijepo za Dobricu dok je Ranković bio na vlasti, ali kad je pao – otpilalo je i Dobricu. Počistilo ga ne idućem kongresu srpske partije (1968.). On je to poslije prikazivo kao svoje “istupanje”, i to zbog “problema Kosova” na koji je prvi upozorio… Možda je negdje i upozoravao, ali sletjeo je naprosto kao rankovićevac, dio te nepouzdane garniture pouzdanih ljudi, kojih se Tito namjeravao riješiti da federalizira partiju i skine s vrata CK, Politbiro i bilo kakvu centralnu vlast osim  vlastite, pantokratorske (Politbiro, odnosno Izvršni komitet je zaista ukinuo iduće, 1969. godine, pa su od tada Predsjedništvo ulazili republički delegati).

Što je valjani Dobrica odlučio objaviti te za nj i njegovo društvo sudbonosne, prijelomne 1966. godine Brijunskog pleniuma?

Naučno-fantastični roman “Bajka” koji nitko do naših dana nije uspio shvatiti, dok ga Darko Hudelist nije pokušao interpretirati u ključu “Torije koasa” Stephena Hawkinga, što je Ćosić u intervjuu odlučno odbijao, misleći isprva da mu se prevejani Hrvat podmuklo podsmjehuje, ali kad je uvidio da je po srijedi iskreno udivljenje, nevoljko je pristao na tu tezu uz ogradu da nikad nije čitao Hawkinga (no moguće je za njega ipak saznao iz novina).

U svojim beskonačnim esejističkim mudroslovnim pisanijama koje su zaredale otkako je napustio romanesknu formu, pa objavljuje na metre nekih svojih razmatranja u kojima sebi uvijek daje za pravo i naknadno utvrđuje ispravnost svih svojih stajališta kojih se više nitko drugi ne sjeća, Dobrica je postulirao da je poslije 1968. postao “disident”. No, to se ne podudara s biografskim podacima. Naime, 1970. primljen je u Srpsku akademiju nauka, gdje se nije moglo ući bez suglasnosti partijskog vrha, jer tu nije vladala liberlna politika kao u JAZU gdje se uvijek na jednog komunjaru ili masona prešutnim sporazumom uzimao po jedan klerikalac. Osim toga, tada je Dobrici poklonjena vila na Dedinju. On to objašnjava zauzimanjem Lazara Koliševskog, koji je nagovorio Tita da svom navodno najljućem protivniku u čaršiji dodijeli omanju palaču s bazenom.

Lijepo opskrbljen, Dobrica nije objavljivao ništa. Družio se s krugom “siminovaca”, intelektualaca-suputnika ražalovanih rankovićevskih unitarista (kod Srba nije bilo sepratističkog nacionalizma), skupine silno duhovitih ljudi, koji nisu mrzili režim, nego Tita.

Objavio je naposlijetku golemi roman u četiri toma “Vreme smrti” (1972. – 1979.). Sadrži svu pozitivnu srpsku mitografiju iz Prvog svjetskog rata – sve bitke i stradanja, ono što je kao drugi “Kosovski ciklus” ušlo u popularnu uobrazulju, i sve u vrlo čitljivoj formi, prikladno za običnog čitatelja. U naraciju je ugrađena i njegova promašena historiografska konstrukcija o kojoj se domunđavao s raznim akademijinim profesionalnim povjesničarima o fatalnoj pogreški Nikole Pašića koji je proklamirao cilj južnoslavenskog ujedinjenja umjesto da prihvati ponudu Antante za kompenzaciju na jugu uz stjecanje Soluna. To je Hudelist s njim sve natenane prošao u knjizi i razjasnio kako je ponuda, ako je i postojala, bila jedan od stotinu manevara u to doba licitacija tuđim teritorijima koje su prakticirale engleska i francuska diplomcija, a Amerika ih sve stavila izvan snage Wilsonovim diktatom. Wilson je pak prihvatio Jugoslaviju kao nacionalni dom južnoslavenskih naroda, jer su ga na to nagovorili neki ugledni engleski intelektualci (Seton-Watson itd.) koji se lako nalijepe na romantične projekte malih ad-hoc imperija kojima se nagrađuju prijateljski vladari “in partibus infidelium” (isto je uspio na sličan način sebi isposlovati i drug Tito), a o Solunu nije moglo biti govora jer je u Londonu filohelenizam bio puno stariji i jači od pomodnog filoslavizma što se rascvjetao u fabijanskim krugovima (tu je važna bila ljubavnica H. G. Wellesa Rebecca West). Dobrica nije dostatno obrazovan da razumije povijest 20. stoljeća – zatočen u skučene granice, bez komunikacije s univerzumom znanja do kojega se nije moglo doprijeti bez znanja stranih jezika, on je sve obrađivao na temelju intuicije, čaršijske obaviještenosti, preko “Politike” i domunđavanja s raznim ljudima po važnijim kafanama. Ali, za svoju publiku bio je on tata-mata: uzeo im je mjeru, a oni njega zdravo za gotovo. Bio je spreman za drugu fazu: ulazak u politiku.

Čim je riknuo drug Tito, pokreće časopis “Javnost”, koji uređuje s Ljubom Tadićem, a u redakciji je i Tadićev asistent – Zoran Đinđić. List je bio antirežimski orijentiran, ali ne antikomunistički, urednici su bili dva ranije najljuća komunjare, ali su artikulirali većinski zahtjev za dokidanjem partijskog monopola. Tek će se kasnije to opozicionarstvo pretvoriti u jedan nacionalistički narativ s dokazivanjem one Ćosićeve teze iz “Vremena smrti” – da je Srbiji Jugoslavija bila suvišna, promašena investicija, u kojoj su Srbi izgubili, i završili s manje nego što su imali pod Karađorđevićevima. Što je sasvim točno – Titova ideja unutrašnjeg ustrojstva Jugoslavije svodila se na repliku Habsburškog carstva, stvaranja teritorijalnih, a ne nacionlnih autonomija, kako bi se federalne jedinice izbalansirale, a on zadržao moć arbitraže. Bio je u poziciji da taj poredak nametne jer je doprinos Srba iz Srbije u NOB bio najmanji – komunizam je u Srbiju donijela Ozna, a ne prtizanska vojska koja se stvarala na terenu. Zato su u srpskoj politici uvijek i bili najjače mange neki policajci, a ne komandanti i narodni heroji, kao u Crnoj Gori, Bosni i Hrvatskoj. Da se Srbiji vrate stari obrisi karađorđevićevskog balkanskog mini-imperija, trebalo je, zaista, srušiti Jugoslaviju, čemu se odmah pristupilo, čim su ljudi s kojima je Dobrica bio u dosluhu, pronašli odgovarajućeg lidera – bezličnog i bezbojnog Slobodana Miloševića, koji je bio veliki komunist, ali je mogao postati i bilo što drugo, tjeran neograničenim ambicijama njegove žene, jedne prave ludare, paranoične ultraljevičarke, prema kojoj je Chian Ching bila fina gospođa.

Politički program nazadovoljstva postojećim formulirao je odbor koji se sastao u SANU. Dobrica je u potonjim svojim interpretacijama figurirao kao njegov glavni član, iako je Hudelistu, suočen s drugim iskazima, morao priznati da uopće nije sudjelovao u sastavljanju toga papira, pa se izmotvao da je Memorandum “za nj bio previše razvodnjen, pošto je sam skicirao puno oštriju verziju”. Pretekao ga je drugi akademik koji je nacrt dostavio Udbi i novinama, budući da je znao kako njegovi oprezni, plašljivi kolege neće nikad stići do finalne, službene verzije spremne za publiciranje.

Ne isplati se sad prepričavati cijelu trgediju građanskog “rata za jugoslavenskog nasljeđe” nad kojim je visilo osnovno pitanje – kako osigurati ostvarenje ćosićevske maksime o “sjedinjenju svih Srba i srpskih zemalja” bez rata i etničkog čišćenja? Ćosić je pokušavao razjasniti Hudelistu kako je on predlagao Miloševiću da se to provede mirnim sredstvima, a ovaj ga je otpravio, shvativši da od njega neće čuti ništa pametno, jer je nemoguće napraviti kajganu ako se ne razbiju jaja. Pa je nastavio po svojoj pameti, kako je mislio da može i dokle ide, dogovarajući se s Tuđmnom oko podjele Bosne, pomažući i kontrolirajući preko svojih službi Srbe u Krajini, ali im nije dopustio da se ujedine s bosanskim Srbima, budući da je tu predstražu smatrao fakultativnom ekstenzijom provizorne nekakve nešto manje Velike Srbije. Što je on točno pokušao ostvariti, iz ove distance više nije jasno, jer je sve to skupa bilo glupo i nerealno i moralo je propasti upravo tako kako je i propalo, te završilo nacionalnom katastrofom, uz žrtve i strašne zločine.

Kad je međunarodnoj zajednici ozbiljno dozlogrdio Sloba, pokušali su ga skloniti na prevaru ubacivši kalifornijskog biznismena Milana Panića, kao čovjeka koji će Srbiji donijeti mir, dok se Dobrica prihvatio ćorava posla da postane predsjednik krnje, nepostojeće Jugoslavije. To je bila jedna od najkomičnijih epizoda balkanske tragedije, koja nikad ne poprima seriznost sličnih događaja u normalnim državama Zapada. U toj farsi svi su sudjelovali zbog naivnosti ili iz računa, dok im se Sloba smijao otvoreno govoreći: “Ma ništa vam to ne vrijedi, ja sam vam ovdje Homeini!”

Sve je, naravno, završilo blamažom. Milošević je Ćosića izbacio kao zadnjeg bezveznjaka, suvišnog slugu, pa je njegovo dostojanstveno držanje prilikom povlačenja utoliko više djelovalo patetično. Poslije toga, nominalna vrijednost Ćosićeva na političkoj sceni, realno je pala. Srpsku publiku ipak ne sačinjavaju sami idioti – svi su shvatili da simbolička rola Oca nacije nije konvertibilna, jer se ne može pretvoiti u stvarnu moć. Od tada se više nije štedjelo na pohvalama, jer lijepe riječi ništa ne koštaju ako se upućuju političkom mrtvacu – cijela Čosićeva politička karijera tu je završila, a on je opet postao književnik, ali književnik kojega ne čitaju, jer su ga čitali samo dok je lansirao potentne prevratničke ideje. Malo se, doduše, povratio kad je na vlast poslije ubojstva Đinđića došao Koštunica pa se formirao “kuhinjski kabinet” u koji su ušli Matija Bećković i Dobrica Ćosić. Veselu družinu tri polumrtvaca nezaboravno je persiflirao niški književnik Zoran Ćirić (“Gang of Four”). Matija i Dobrica imali su posrednog utjecaja na medije. Aca Tijanić često je ispred “Freske” dugo na mobitel divanio s Ćosićem, izmjenjujući s njim komplimente za političku mudrost i dalekovidnost…

Kad je na vlast došao Tadić on se s Dobricom ljubazno odnosio – ta dolazio im je u kuću dok je Boris još bio dijete. Prema tatinom friendu bio je pun uvažavanja, te izjavljivao za novine “da se s njim često konzultira”. Naravno, nije tom nezajažljivom senilcu poklanjao nikakvu stvarnu pažnju. Knjige koje je sad Ćosić pisao, prodavale su se u neznatnim tiražima, čak ni s knjigom o Kosovu nije uspio skorirati, a na kraju, i sam je prihvatio tezu da se tamo više ništa ne može postići, nego se Srbija mora okrenuti budućnosti – ali budućnost Srbije zasniva se upravo na tome da u njoj nema Dobrice ni njegovih ideja, pa zapravo počinje tek od jučer, 18. maja.

(Žurnalisti.com, 18. 5. 2014)

Categories: Вести над вестима