На вест о смрти Добрице Ћосића

БЕОГРАД – Књижевник и бивши председник СР Југославије Добрица Ћосић преминуо је у Београду, потврдила је његова породица.

dobrica-cosic-im

Добрица Ћосић је рођен 29. децембра 1921. у Великој Дренови, код Трстеника.

Био је српски писац, романсијер и есејиста, политички и национални теоретичар и редовни члан САНУ.

Био је први председник СРЈ од 1992. до 1993. године.

Називан „оцем нације”, остаће упамћен по романима „Далеко је сунце”, „Корени, „Деобе”, „Време смрти”, „Време зла” и „Време власти”.

(Танјуг/НСПМ, 18. 5. 2014)

Александар Лазић: Одлазак Песника револуције

Добрица Ћосић није био никакав Отац нације – ми Срби имамо свог оца Светог Саву. С друге стране, није Ћосић био ни толико лош и крив за све да је требало да се потроши онолика „џебана“ за прављење лажне вести да је добио Нобелову награду.

Ко прави од њега „идеолога српског национализма“ заборавља да је у овом народу и у 20. веку живео свети владика Николај и пренебрегава да је баш тај светац оставио упутство да комуниста не може бити Србин. И, упркос ономе „о мртвима ништа лоше“ – ко покушава да Добрицу Ћосића прогласи „србским Толстојем“ заборавља да је његов највиши домет био да буде „Песник револуције на председничком броду“.

P. S. Од писца Ћосића лошији је био само Ћосић политичар.

Александар Живковић: Добрица фаталиста и патријарх Павле

Умро је Добрица Ћосић у 93-ој. Није ми жао. Пошљедња изјава била му је да Србија не треба више „ни атом снаге“ да улаже на Космету. Ко да су тамо непостојећи људи којима је потребна помоћ, а које је он потпиривао својевремено. Сјећа ли се још ико Косте Булатовића и да су у Косову Пољу Срби били већина? Има у Ћосићевим писаним дневницима признање како је ишао 1999.године код патријарха Павла да му каже како морамо да капитулирамо. Патријарх му је позивајући се на свете оце одговорио да није срамота устукнути пред јачим и да то не значи поробљење. Али то је тај комунистички манир Добричин: кад он каже да треба да капитулирамо, то је тако, он мора да забрани да се уложи и најмањи „атом снаге“, он је прозван да просуди да је „Пекић наш најмисаонији писац“, „Ђилас највећа политичка личност друге половине 20. века“ итд. Иако, у тим оцјенама има истине, поражава његова потреба да уређује историју.

Из његових дневника се не види баш, оно што пишу „Е-новине“, да је „срамно кориговао србијанску агресију на Хрватску, Босну и Косово“ (занимљиво је то „отац српског национализма“ организује и оисује „србијанску агресију“), али има доста материјала из кога се јасно види да су од почетка и он и Милошевић одиграли циничну игру са Крајишницима. Какви су им били ратни циљеви – да их препусте Туђману- може се рећи да су још добро прошли. Због те фасцинације Туђманом Добрица Ћосић је директно крив за страдање источне обале Неретве. Према Босни је имао крајње конфузан став – од Венс – Овена до подршке Караџићу када је већ пао са власти. Црну Гору никада није разумио, а Србију је „Деобама“ изобличио“. Његова самоидентификација са Слободаном Јовановићем у повесници о Катићима је гротексна.

Има једна историјска ствар коју није уредио – како ће се сахранити? О томе је много размишљао у својим дневницима, исувише много за писца „Времена смрти“, времена у којем су милиони гинули без икакве бриге о сахрањивању. Али, добро, нормално је да чоек о томе мисли. Добрица је поредио свог деку и оца. Деда је био црквени тутор, отуда је и Добрица у најранијој младости био богомољац док није постао комуниста. Када је деда умирао, моћни Добрица му понуди да доведе на сахрану владику жичког. Деда се оштро супротставио: „Ја сам црквени тутор и зна се шта ми следује – два попа.“ Мајка није испунила очеву жељу плашећи се реакције мјештана традиционалних сељака. Дедин и очев став представљају однос према смрти који постоји у сваком човјеку: вјера у бесмртност и материјалистичко уверење о коначности људске егзистенције.

Што се мене тиче, има нека виша правда, Добрица одлази у вријеме колективне невоље која не оставља вријеме да се распреда о његовој величини. Пролази са мутном Моравом.

dobrica-cosic-im-2

Предраг Марковић: Одлазак писца епохе

Нема Србина 20.века који је имао такав живот и дело као Добрица Ћосић. Ни у свету није лако наћи човека његовог доба који је толико био у матици великих историјских догађаја, који је покретао у водио толике процесе у политици, култури друштву…. Добрица Ћосић се дивио Андре Малроу, команданту француског Покрета отпора и де Головог културног функционера. Међутим, Ћосић је својим деловањем и значајем далеко превазишао Малроа, а касније ћемо видети и како.

Исто тако, нема човека у Србији који је био тако хваљен и тако куђен. Једни су у њему видели пророка и последњег заточника националне свести, други „злог демијурга” српске и југословенске историје. Проглашавали су га за „оца нације” и они који су тај израз користили поругљиво, али и они који су покушавали да своја ускогруда размишљања и сумњиве заносе сакрију иза његове моћне фигуре.

Они који су га оптуживали, чинили су то на основу истргнутих цитата или директних лажи. Напади на Добрицу Ћосића стизали су из сасвим супротних праваца. Оптуживали су га да је српски националиста који је покренуо косовске Србе, али и да је издајник косовског завета, да је антикомуниста и комунистички фанатик, да је југословенски унитариста и разбијач Југославије. Код великог броја политичара и интелектуалац, често и код оних које је штитио, хранио и подржавао, се испољио за психоaнализу занимљив порив да своје каријере граде унижавањем Ћосића. Није ту посреди само ритуално оцеубиство. У питању је можда обична људска завист. Клеветници Добрице Ћосића нису никада успевали да досегну његов утицај и значај. Мора да их је пекла та неправда, да они живе мишјим егзистенцијама, да су њихова дела трајна у употреби колико и новински листови на којима су написана. Добрића Ћосић се међутим, читавог живота до маја 2014 године налазио усред сваке политичке, културне и уметничке буре. Чак и онда када није својевољно трагао за средиштем историјских вирова- они би га налазили.

Какав мора да је био тај младић кога је Николај Велимировић издвојио из масе, давао му Достојевског на читање и намеравао да од њега направи вођу богомољачке омладине? Ћосић је своју веру нашао у комунизму, у борби за бољи живот на земљи. Као ратни победник, умешао се у групу неконвенционалних младих интелектуалаца из Симине 9 ( Михиз, Мића Поповић, Жика Стојковић, Воја Ђурић, Медаковић, Омчикус, Бата Михајловић, и многи други). Да није било Ћосићеве подршке, питање је шта би снашло ову групу гласних нон-конформиста,тада када се за робијало за прошапутано неслагање. Онда је Ћосић написао први модерни партизански роман „Далеко је сунце”. У најтежем тренутку за југословенску државу, усамљену и под претњом уништења, баш као расински партизани у тој књизи, Ћосић пише модеран роман, сасвим другачији од дотадашњих књига о рату. Затим одлази ма Голи оток, намеран да напише роман о заблуди и преобраћењу. Суочен са страхотом логора, гневно се обраћа Ранковићу и Кардељу. Режим на Голом отоку бива ублажен.

У јесен 1956. године одлази на књижевни сусрет у Будимпешту. Избија револуција, делимично надахнута и југословенским отпором Стаљину. Како су неке вође отпора дошле на идеју да зову младог српског писца да их саветује са својим партизанским искуством, зна само моравски демон Анђама, још један лик из Ћосићевог дела. Ћосићеви извештаји из Будимпеште су веома импресионирали Тита. На основу њих, Тито уобличава своју спољну политику и почиње између независности од Совјета и одбране комунизма. Ћосић је позван да стилски уобличи Програм СКJ из 1958. године, који се сматра за најслободоумнији програм неке комунистичке партије икада. Почетком шездесетих, Добрица Ћосић брани југословенство у полемици са словеначким писцeм Душаном Пирјевецом који се залаже за одвајање националних култура. Ова полемика најавила је сукоб Кардеља и Ранковића око природе југословенске државе.

У то време, Ћосић се први пут одрекао велике власти. Касније је то урадио још два пута. Пре пада Ранковића, Тито му је нудио да преузме српску Партију. Осамдесетих година, Вили Брант је предлагао стварање југословенске демократске опозиције са Ћосићем на челу. Деведесетих година, Милошевић и радикали га не би избацивали из Палате федерације да је хтео да буде послушник. Какав човек три пута одбије највећу власт? Какав комуниста сади лозу у Хиландару?

Какав мрзитељ Албанаца са Есадом Мекулијем оснива албанске културне установе по Косову? Какав анти-Хрват и анти-муслиман бесомучно пише апеле да се осамдесетих година прекине кршење људских права Фрање Туђмана и      Алије Изетбеговића? Какав ратни хушкач се залаже за мир одмах и по сваку цену? Неки данашњи миротворци су га онда збацивали као председника.

Ћосића су нападали да је отац мрачњачке, антиевропске и антимодерне Србије. Њега, који је створио највећег Европејца српске књижевности, Вукашина Катића, њега, који је створио и одбранио модерну српску књижевност, а подржавао и прве апстрактне сликаре и архитекте западног типа, као што је био Богдан Богдановић. Човека који је основао прву трајну демократску установу у комунистичкој Југославији, Одбор за одбрану слободе мисли и изражавања, нападали су да се није довољно залагао за демократију.

О романима Добрице Ћосића нисам позван да судим. Они су јамачно више утицали на нашу историјску свест и идентитет од било ког другог дела, нарочито када је реч о Првом светском рату. Нема историјског, публицистичког или књижевног дела које има јаче дејство од Времена смрти. Ни у великим светским књижевностима нема таквих књига, које обухватају век и по историје и све велике дилеме једног народа, као сага о Катићима. Ратови, логори, идеологије, село, град, државни концепти, породичне и пријатељске драме…То више роман река, но је роман-океан.

Достојевски је рекао како су сви руски писци изашли испод Гогољевог „Шињела”. Могао бих да га парафразирам, па да кажем да су скоро све идеје у српском политичком и културном животу изашле испод моравског гуња Добрице Ћосића.

Ћосић је волео Малроову књигу „Храстови који обарају”. И сам је био дивовски храст наше културе и друштва. Као што су изумрли велики храстови нашим шумама, тако је сада отишао и последњи прави великан, од „оних великих људи који су корачали малом Србијом” како је то написао Радован Самарџић. Баш као какав храст, пустио је корене у све области нашег живота. Надам се у нове изданке.

(Политика, 18. 5. 2014)

Слободан Гавриловић: Добрица Ћосић или Између живота и фикције

Отишао је човек кога сам волео, од кога сам много научио и који ме с бројним људима упознао

dobrica-gavrilovic

Великодреновски сањар је отишао. Читав живот између. Између оца Жике, који га не да у мастиљаре, не да у борбу, и мајке Милке, која га у свему подржава. Између деде Јефтимија, очевог оца, човека биљки и унука и деде Алексе, Лесе, мајчиног оца, човека политике. Између преосвештеног владике Николаја, чију службу и проповеди слуша сваке недеље, једне у Љубостињи, друге у Жичи, који га припрема за секретара Богомољачке организације младих Шумадије, и златоустог Радоја, каменоресца, потпредседника Земљорадничке странке, преко кога упознаје леве идеје и Савез комунистичке омладине Југославије.

Између Благоја Нешковића, који му даје наду и буди идеале, и Јосипа Броза, који их руши и обезвређује. Између Сретена Вукосављевића, од кога учи како да гласа у Скупштини и зашто сељаци поред путева праве „своје путиће“, који му после романа Корени рече: „Е, Србијо, шта ће с тобом бити кад твоја најталентованија деца пишу против тебе“, и Сретена Марића, који му је био учитељ књижевности, критичар и који за роман „Бајка“ рече да је прерано написан, а за Добрицу да је „наша стрепња и наша нада, наш грех и наше искупљење.“ Између Југославије, за којом у парку Тиволи 1962, после разговора са Пирјевцем и редакцијом, грлећи прво дрво, плаче више него кад му је умро отац Жика, и великосрпског националисте, за шта га Срби, српски комунисти, прогласише. Између борбе и сумње. Између живота и суицида. Између професора, својих пријатеља, апстрактних хуманиста који не виде ни човечанство, а камоли појединачног човека и конкретног хуманисте који пати са људима који имају проблеме. Између југословенства, коме је посветио своју младост и идеале, и српства, коме је посветио већину својих романа, а посебно Личну историју једног доба. Између објективизиране истине и субјективног осећања. Између живота који је проживео и снова које је одсањао. Између Времена смрти, Времена зла и Времена власти. Између епике, етике и естетике. На Морави између ђавоље и калуђерске воденице, где се крије анђама.

У једном међу последњим разговорима, у шетњи поред Дунава, застао је и упитао ме:

„Имаш ли прилике да разговараш са неистомишљеницима? Жељан сам разговора са њима.“

Отишао је човек кога сам волео, од кога сам много научио и који ме с бројним људима упознао.

(Данас/Нови стандард, 18. 5. 2014)

Политика: Најзначајнији Србијанац после Другог светског рата

Рапсод целокупне српске историје, који је створио мало моравско човечанство, личност у средишту интелектуалних струјања

Матија Бећковић, песникНаш заједнички пријатељ Милован Ђилас, казао ми је у једној прилици да је Добрица Ћосић најзначајнији Србијанац после Другог светског рата. Пошто је то казао неко позванији од мене да то каже, мени не преостаје ништа друго него да му се придружим, мада ми се чини да сам помислио, чим сам то чуо, да ћу ту реченицу цитирати ако будем у прилици као што је ова кад се опраштамо са Добрицом Ћосићем, великим епским песником српског народа и језика. Има дубоке симболике и у томе што се његова смрт поклопила са најновијом катаклизмом Србијице коју је опевао.

Милован Витезовић, писац: „Као што је први део 20. века припао Бори Станковићу, као што је средина века припала Иви Андрићу и Милошу Црњанском, тако су последње деценије 20. века међу српским романописцима припале Добрици Ћосићу. Он је до овог часа писао и био највећи живи српски писац. Дело му је импресивно, обимом и домашајима. Његови романи су најцеловитији и најуверљивији приказ свеобухватног живота Срба и њихове судбине у историји и политици друге половине 19. и целог 20. века. „Романи су велика галерија националних типова који су најчешће и пуни искази српског менталитета. Зато ко хоће да добро упозна Србе, упознаће их познавањем Ћосићевих јунака.

Драгољуб Мићуновић, функционер ДС: Својим огромним књижевни опусом и дуготрајним друштвено политичким ангажманом Добрица Ћосић је оставио неизбрисив траг у културној и политичкој историји Србије. Памтићу га као оданог пријатеља и саборца у отпору сваком облику тираније.

Владимир Кецмановић, писац: Добрица Ћосић је рапсод целокупне српске историје 20. века и непосредан сведок и актер њеног значајног дела. Двадесет и први век, у који је као сведок  закорачио, који није литерарно обрађивао и који је доживљавао као туђ, ипак је разумео боље од многих који би по крштеници требало да буду људи овог столећа. О томе сведоче његови дневнички записи и бројни есејистички текстови. О томе говори позитиван одјек који је његова реч имала у широкој јавности, али и параноидна помама с којом су политички противници дочекивали сваку његову реч. Ћосићево дело наставља да живи и после његовог одласка, и чињеница да га више неће бити међу нама допринеће да оно буде читано са мање острашћености. Онима који су Добрицу познавали, међутим, то није утеха, јер ће остати без живе речи човека који је спајао векове.

Марко Недић, књижевни критичар: Из српске књижевности и културе отишао је писац који је својим монументалним прозним делом обележио другу половину 20. и прву деценију 21. века. Значај Добрице Ћосића мора се зато првенствено сагледавати у књижевноеволутивном контексту. Политички контекст, у којем је такође сагледавано, нанео је велику штету објективном оцењивању његових романескних остварења и њиховом значају за развој српске књижевности друге половине прошлог века. Не сме се заборавити да је он, заједно са Оскаром Давичом и Антонијем Исаковићем, припадао првој продуктивној модернистичкој струји српске књижевности после Другог светског рата, да је био један од покретача модерно оријентисаног часописа Дело, у којем је потврђена снага новог књижевног израза, да се изворно залагао за демократске односе у култури и друштву. Ако ће од целокупне српске књижевности друге половине 20. века за будуће читаоце остати романи који својом садржином и интелектуалном доследношћу сведоче о духу историјске и културне епохе у којој су написани, то ће свакако бити и романи Добрице Ћосића. Мало која европска књижевност је имала тако значајног писца који је био аутентични сведок не само књижевне и културне него и читаве друштвене епохе у којој је живео и стварао.

Борис Тадић, председник НДС: Добрица Ћосић је био мислилац нашег времена и мислилац читаве епохе. У тешким временима борбе за демократију, заштиту људских права, отпора титоизму и диктатури преузео је на себе улогу критичког интелектуалца бирајући судар, а не идилу са државом. Био је то његов избор који је подразумевао прогон, увреде, претње и понижавања. У бурним политичким и интелектуалним сукобима бивао је често усамљен, а често је усамљеност била и његов избор. Колико год биле оспораване неке његове идеје, вредност Ћосићевог  дела и његов допринос развоју демократије у Србији су неспорни. Политичка активност Добрице Ћосића је пример ангажовања интелектуалца, чији задатак је да у тешким временима брани свој став, конфронтира се неправди и сили и каже којим путем даље.  Таква врста друштвене одговорности и интелектуалног ангажмана, нажалост, данас недостаје. Не само у Србији. У заједничкој борби за основне принципе демократије и људске слободе Добрица Ћосић и мој отац изградили су најближе пријатељство. Имао сам  привилигију да одрастем уз њихове разговоре, а моји разговори са њим су били непроцењиви и онда када ме је оштро критиковао и када се нисмо слагали.

Живадин Митровић, новинар: Вест о смрти великог писца веома ме ожалостила. Догодила се, у невреме, кад је земљу притисла велика несрећа што тугу додатно појачава. Био је велики хроничар несрећа које су задесиле овај народ у 20. веку, а то је надахнуто уобличио у својим делима, нарочито у тротомном роману „Време смрти”. Ратник, народни посланик, дисидент, писац, председник СР Југославије, човек и мислилац свога доба. Упознао сам га као студент у мом селу, удаљеном једва десетак километара од Велике Дренове. Сретали смо се после тога у различитим приликама. Најдуже у Паризу, док је боравио скупљајући грађу за последње трокњижје „Верник”, „Грешник”, „Отпадник”. У завичају смо се поново сретали, ретко је долазио, два или три пута током деведесетих. Тада је, готово сликарски, описивао догађаје с краја 1941. године. Са жаљењем се присећам нашег договора да ја возим кроз Србију преко Младеновца и Крагујевца до Велике Дренове, а он да прича. Његов отпор према микрофону учинио је да на тај пут не одемо. Урадио је и написао много, својим делом и чињењем обележио је другу половину двадесетог века. Надам се да ће и завичај умети да му се одужи.

Латинка Перовић, историчар: Добрица Ћосић спада у људе који су обележили историју Србије у другој половини 20. века и као писац и као национални идеолог. У обе улоге имао је велики утицај. Био је личност у средишту интелектуалних струјања. Повезивао је групе окупљених 1945. око листа „Млади борац”, чији је био уредник, а из којег су изашли многи уметници, научници, људи од огромног утицаја на јавни живот, са групом која се 60-их година створила око часописа „Праксис”. Ћосић спада у људе који су најдуже писали у српском језику. Прве радове објавио је 1939. у средњошколским листовима у унутрашњости. Много је противречних ствари у тако дугом животу и писању, и смрт није тренутак да се та питања отворе. Верујем да ће она бити осветљена у проучавању његовог живота и његовог писаног дела.

Триво Инђић, социолог: У људском веку Добрице Ћосића сабрано је читаво једно столеће српске историје, политике и културе, у коме је као писац, немирни савременик и мислилац радио, ратовао и сагорео у том залету за остварењем виших циљева слободе, истине и људскости онако интензивно као што су то пре њега чинили Светозар Марковић, Скерлић, Димитрије Митриновић, војвода Мишић и толики други. Није он био само сведок успона и падова свога времена, у чијим се историјским романима утемељује модерни идентитет српског народа, већ опасан противник, превратник и метежник сваког оног поретка који се у Србији (а и у његовој Југославији) желео да наметне средствима и циљевима туђих поретку слободе. Проказивао је тиранију, леву или десну, једноумље и сваку опресију у име лепше будућности, где му је противник био и Јосип Броз, некадашњи врховни командант из партизанских времена другог светског рата. Учинио је за свој народ све што је требало, па и више него што то можемо данас сагледати, а у томе су га пратили не само његови бројни саборци, у луку од хиландарских келија до радикалних левичара Праксис групе, већ и лажи и клетве дежурних плаћеника антисрпских интереса. Имао је карактера и зато имао и противника. Ширио је доброту и трпељивост око себе, памет и људскост, свестан и својих заблуда и сумњи у оно што је радио, али никад није избегао да у свом народу препозна оно што га чини великим, као и оно што га води у зла и странпутице.

Ђорђије Вуковић, професор: Ћосић се целога живота заузимао за ствари које је сматрао битним и притом наилазио на отпоре који су његовим уверењима давали посебни значај. Његова уверења била су хуманистичка и родољубива, и увек су се дотицала основних питања нашег друштвеног и националног живота. Његови романи се у већем или мањем степену укрштају са његовим идеолошким ставовима и дају нам увид у многа питања којима се Ћосић бавио. Као романописац он је показао Србију која је водила идеолошке борбе и увек се суочавала са питањима свог опстанка.

Јагош Ђуретић, издавач: Иако је Добрица Ћосић умро у 93. години, и иако сам знао да је често побољевао последњих година, вест о његовој смрти сам примио не само с великом тугом, него и с великим изненађењем. Упорно одупирање сваковрсним препрекама и притисцима, разним видовима неслободе, неистине, неправде, моралног пропадања, неједнакости међу људима и народима, помишљам, можда је најупадљивија константа у животним борбама Добрице Ћосића. О томе сведоче његова дела непролазне вредности и његова пребогата животна биографија као и многи његови саборци и пријатељи на том путу препуном искушења. Нико није, као Добрица Ћосић, познавао како Србија дише и зашто тако дише. Стога се његове књиге налазе у свим српским домовима као обавезно „штиво” које генерације међусобно наслеђују и преузимају. Читав народ је његов верни читалац, па није ни чудо што се људи с њим идентификују, доживљавајући га као свој говорни орган, без обзира што му је често сипао у лице и веома горке истине. Једино је из те идентификације могуће разумети неспорну истину да је Добрица Ћосић био, у политичком и културолошком смислу, најутицајнија личност друге половине 20. века, па и до саме његове смрти. За многе људе са домаће и стране политичке и културне сцене био је човек чије се мишљење мора чути, и од ког се евентуално мора прибавити подршка пре лансирања било каквог свог програма.

М. Ђ. – М. С.

(Политика, 18. 5. 2014)

dobrica-cosic-im3

Тако је говорио Добрица Ћосић

Ми више не смемо да ратујемо. Немамо биолошки, а више ни патриотски потенцијал. Верујем да је мир једини услов нашег постојања. Има много сличности у поступцима, ултиматумима и односу европских сила према Србији 1914. и 1941. године. Наравно, нико нам не поставља ратне ултиматуме, али мислим да су данас ти притисци перфиднији у својој методологији јер се преносе на економску сферу, на целокупан живот народа.

у интервјуу за „Недељник“, 24. април 2014.

Мислим да је убиство Зорана Ђинђића доиста кобан чин за судбину Србије. Ми немамо тако даровитог човека у политици, човека те интелигенције, тог образовања, те вредноће; док је Тадићева жеља за популарношћу била ограничавајућа сила за успешан рад. Он није уважио политику свога оца и моју.

у интервјуу за „Недељник“, 24. април 2014.

Негативна перцепција Добрице Ћосића као писца, посебно код младих генерација, почиње од тренутка када сам постао председник, када сам постао човек власти, мада сам 20 година пре тога био дисидент са највећим полицијским досијеом.

у интервјуу за „Недељник“, 24. април 2014.

Ви сте генерација опортуниста, а једнопартијска власт ће ову земљу тешко да кошта. Поготово што има и вођу који се поистоветио са државом. То је само Комунистичка партија радила. Млада генерација је хедонистичка и аполитична више него што сме. Ово је време у којем су млади збуњени. Те проклете деведесете су један рез у вашој колективној свести.

о Александру Вучићу у интервјуу за „Недељник“, 24. април 2014.

Шездесетих сам први изашао са идејом о подели Косова, али она није прошла. За мене је косовско питање [сада] решено. То значи да оно више не постоји као јужна српска покрајина. Вашој генерацији саветујем да не трошите снагу на косовско питање, јер је историја то решила мимо вас.

у интервјуу за „Недељник“, 24. април 2014.

Писац који вам говори је по уверењу скептик и борбени песимист. Као човек таквих уверења и патриотског етоса осећам интелектуалну и моралну одговорност за судбину Србије и њеног младог народа. Моје животно искуство ме опомиње да вам ја, човек 20. века, дакле прошлости, не треба да именујем ваше циљеве и одговорности. Дуга је сенка за мном, а пред том сенком нису ведри хоризонти.

у отвореном писму српским студентима који студирају у иностранству, „Вечерње новости“, 28. децембар 2012.

Време кризе је време и најгорих и најбољих људи. Организујте се у братство истине за ширење историјске истине о свом народу кога је демонизовао и озлочинио непријатељ. То је услов нашег часног опстајања. То је ваша животна мисија, људска, интелектуална, патриотска. Хлеб и истина исто су нама данас. Сто паметних и храбрих, образованих и поштених Срба, ако се организују и жртвују за опште добро, могу да препороде и спасу Србију.

у отвореном писму српским студентима који студирају у иностранству, „Вечерње новости“, 28. децембар 2012.

Нисам спреман да учествујем ни у државном, ни у партијском форуму. Ја сам дисидент.  Ја ћу данас да се видим са [Томиславом] Николићем. Нећу вам открити шта ћу му предложити. Мислим да је његова идеја да нас пита за савет стигла доцкан, али и ја бих то учинио на његовом месту. Требало је и бивши председник Борис Тадић да од нас тражи савет.

о иницијативи председника Србије да САНУ да подршку за решење проблема КиМ, „Блиц“, 20. новембар 2012.

Никада нисам трговао Косовом. Никада га не бих предао, ни цивилизовано, ни ратом. Оно што је моја стара идеја, коју сам јавно предлагао и образлагао, била је – подела Косова. Или тачније, територијално разграничење са Албанцима. Не разумем зашто ме новине и даље тако олајавају, тумаче и преводе. То је више од лажи и преваре. Ваде полуреченице, па цитирају као ставове.

реагујући на наводе медија који су „цитирали“ његов тобожњи став „да Србија мора да цивилизовано преда Косово“, „Вечерње новости“, 11. јул 2012.

Пре бих поверовао у вест о својој смрти него о добијању Нобелове награде!

на лажну вест да је добио Нобелову награду, „Курир“, 7. октобар 2011.

Ја ту [Нобелову] награду нити могу да добијем, нити би требало да добијем нити ме то интересује. Само се бламирам, људи се узнемиравају, а моји читаоци се лажно – или стварно – радују, а они који не воле моје књиге уживају. Нелагодно се осећам и запањен сам да је то објављено. Никакве везе ја с тим немам и дубоко сам уверен да је то једна непотребна галама.

„Блиц“, 3. фебруар 2011.

Мада радња романа [‘Време власти 2’] обухвата период до краја деведесетих прошлог века, односно и време кад сам био први председник СР Југославије, себе у роману нисам третирао као литерарног јунака, већ само као писца.

НИН, 16. август 2007.

Срби имају непријатеље од којих у догледном времену не треба очекивати никакву сатисфакцију за зла која су нам починили и неправде које нам наносе. Јер они имају интерес да не поштују истину и правду, и да не мрзе зло и неправду. Цитираћу великог писца Стевана Сремца: „Кад Србин хоће да буде објективан, он прихвата становиште свог непријатеља“. Тако поступају неки наши савременици који се сматрају интелектуалном и политичком „елитом“. А ја нескромно верујем да нам недостаје и достојанство да бисмо опстали као озбиљан народ.

„Политика“, 27. мај 2007.

Тада нисам знао да је Отпор филијала CIA, пета колона америчког хегемонизма. И то добро плаћена.

о свом учлањењу у Отпор, „Нова Зора“, 1. фебруар 2005.

Историја је крвник у српској судбини. Она нас приморава да поричемо претке и себе.

на трибини у Крушевцу, 1. јануар 2005.

Наглашавањем одговорности црногорског режима за разбијање Савезне Републике Југославије као заједничке државе Србије и Црне Горе, није ми намера да умањим одговорност србијанског режима за пропаст СР Југославије. Милошевићев и Ђукановићев режим су симбиотичке политичке творевине, о чему сам доста писао.

као бивши председник СРЈ, „Недељни телеграф“, 1. фебруар 2003.

Немам појма. Ма, немам никакав комен… немам појма ни о чему. Први пут чујем.

о отмици муслимана 1992, на скупу „Велика Србија – истине, заблуде и злоупотребе“, 1. новембар 2002.

Одбијао сам. У једном тренутку, Милошевић је скоро очајан рекао: ‘Хоћете ли да клекнем пред вас да бисте пристали да будете први председник Југославије’?

исповест у „Репортеру“, 1. јун 2001.

(Изјаве.срб)



Categories: Вести над вестима

13 replies

  1. Poznata mi je istina da o ukusima ne treba raspravljati!
    No, da je g. Lazić u časovima odmora od matematike smogao snage da pročita „Rat i mir“, a zatim „Vreme smrti“, ne bi mi spočitavao pravo da najvećeg srBskog pisca 20. veka nazovem srBskim Tolstojem!
    „Dosetka“ o „pesniku revolucije na predsedničkom brodu“ je ispod svakog nivoa!
    P.S.: Od matematičara Lazića izgleda da je jedino lošiji Lazić književni kritičar!
    Raduje me činjenica što će od sutra na Novom groblju pored Aleje velikana u kojoj počivaju velikani poput Nebojše Neše Bogdanovića i Zorana Djindjića Djikija, postojati i Aleja velikana Dobrice Ćosića!
    Neka mu je pokoj duši!
    Slava mu i hvala što sam svoju pismenost kultivisao čitajući njegova remek dela pisne reči!

  2. @Miroslav Andjelković: Потписујем мишљење г. Лазића о Ћосићу, са све “песником револуције на председничком броду“, и додајем да је Анђелковићевићево поређење Ћосићевог незграпно и тешким језиком и стилом писаног и једва читљивог, а надасве досадног “Времена смрти“ са Толстојевим “Ратом и миром“ права бласфемија! Заиста, и у овом случају се јасно види илустрација изреке:“Видела жаба да се коњи кују па и она дигла ногу!“

  3. @Иоанн Дубињин
    Има она народна:,,Сачувај нас Боже куге и Хрвата“, а ја бих је допунио са:“… и дрвених адвоката!“
    Што се жабе тиче, боље да је кују, него да је кувају!
    Но, укуси су разни!
    Ви очито више преферирате специјалитет кулинарског великана Ђинђића звани “Кувана жаба“.

  4. Мирославе, молим вас да не лупетате! Лазића лично познајем, а познајем јако мали број људи који је прочитао оно што је он прочитао. За ваше обавештење, он је био у тиму који је урадио ЦД сабраних дела Киша и Његоша (скенирање и сређивање оставштине, пречитавање и исправљање текстова; биле су у питању разне едиције које су се прегледале…). Написао је научни текст о ауторству „Смрт Смаил аге Ченгића“, итд. Да не помињем друге стране ауторе… Ако је неко математичар, то не значи да не чита белетристику. Те форе можете да продајете само блентавом свету, коме се изгледа и обраћате.
    Доста те некултуре! Ако се са нечим не слажете, онда то и формулишите у логичким реченицама, а не у оваквим пљувањима. Да одете до цркве и да се исповедите, каже вам један свештеник. Не причешћујте се до тада, ако се уопште причешћујете. – Иначе, ја сам поштовалац Ћосића (али не и следбеник) цитирам његова дела. Један текст на ту тему је већ објављен.

  5. Помоз’ Бог оче!
    Имате модеран и негован речник, баш прикладан једном свештеном лицу?!
    Ако је г. Лазић лупетао и пљувао, јесам онда и ја.
    С том разликом, што је он опљунуо по Ђосићу, а ја методом инверзије његових реченица ту пљувачину усмерио назад ка пљувачу!
    Нисам ни ја Ђосићев следбеник, али сам, као и Ви, његов поштовалац.
    Захваљујем Вам се на професионалном савету.
    Лазић и ја смо већ једном “варничили“ па смо се вратили у нормалу.
    И опет ћемо!
    Очекујем га да се огласи.
    Ефектније је него да га “бране“ дрвени адвокати!

  6. Molio bih Vas, oče Djuroviću, da me prosvetlite u mom grešnom neznanju i definišete mi pojam „blenatavog sveta“?
    Ovo s toga, jer ostavih iza sebe 65.-tu, sve živeći u neznanju, verujući da sveštenici dele narod na vernike i neverujuće, kao i na grešnike i one manje grešne!
    No, sad od Vas čuh da postoje i blentavi?
    Primate li i takve u Vaš Sveti hram i da li ih i kako deblentavite?

  7. Племенити Мирославе,
    разблентављење српског народа сам схватио као своју мисију, али све више личи на ону „немогућу“. Заиста превише рабимо метод „ад хоминем“ (то је једна од ретких речи из латинског коју знамо), а не и систематично разлагање критике нечега са чиме се не слажемо. Ја сам уморан од тога. Личи ми превише на италијанску телевизију коју свакодневно гледам, а где право „има“ онај који јаче галами и хвата за гушу другог.
    Видим, појавио се и Атанасијев осврт на Ћосића. И ту има делова са којима се слажем, али и других за које мислим да не стоје. Сетих се да је једном приликом и Момо Капор оплео Атанасија, рекавши: „Ко је тај поп? Ко је чуо за њега?“.
    Мој речник је заиста негован, хвала што сте приметили. Прилагођен је жанровски, а не мојој функцији.
    И вама Бог помогао, ако није био посреди неки комунистички поздрав:)).

  8. Oče Djuroviću,
    Lepo je imati Vas za prijatelja! Odmah ste skočili u mutnu vodu da biste se našli g. Laziću od koristi!
    Ali g. Lazić se danas nešto baš prozločestio.
    Na dan sahrane jednog (bar literernim delima) dokaznog srBskog velikana on mu posvećuje
    skandalozni epitaf onog nesrećnog poganca Denisa Kuljiša!
    Pitam Vas kao stručnjka: zar to nije greh?
    „Ratujem“ ja sa Lazićem i on sa mnom sporadično već duże vremena, ali se sporadično i mrimo.
    No, ono u čemu je uporan je sistematsko izvrdavanje mom pozivu da se nadjemo na čašici pića.
    Ako nije nepristojno, zamolio bih Vas Oče za neku vrstu medijacije, kako bi najzad došlo do istorijskog susreta jednog matematičra i jednog inżenjera, obojice sklone literarnim zahvatima u pokušaju da nešto każu kad gotovo svi velikani pera gromoglasno ćute!
    Izvinite zbog vremena koje se drznuh da Vam na ove trice potrošim!
    Neću Vam više smetati!
    G. Lazić ima moju E adresu, pa ako smatrate da ovim povodom treba još nešto reći radovaću se Vašim rečima.

  9. Није лепо да позив за пиће упућујете само г. Лазићу, а о. Зокију предлажете само посредништво. То посредништво мора да се протегне на коју криглу пива. Читали сте, вада, да вољом зломоћних, наш омиљени фадер нема „пара ни за пиво“?
    Они који положише завете сиромаштва, своје добре пензије уредно примају а он, који га не даде (завет сиромаштва) живи га.

    Да, има ствари у Атанасијевом тексту исправних, али и претеривања. Сматрам да га је онај припити, распомамљени Момо Капор у свом незнавењу лепо „спустио“ где треба. Он се увек јавља као очевидац, тумач непогрешиви „шта је писац хтео да каже“, и стварно је многима, та самом себи задата улога, дозлогрдила.

  10. Čovjek koji je 1991 u intervjuu Miloradu Vučeliću izjavio da bi se stvorile homogene teritorije,“potrebno je humano preseljenje etničkih naroda na jednu teritoriju“.Pametnome dosta.A vidim da je većini Srba u Srbiji Ćosić pozitivna istorijska ličnost.Iskeno,žao mi je zbog toga.

  11. Мирославе, посредујем код Лазића ако послушате Миливојев предлог. Мада би било добро и да Миливоје нам се придружи, али да будемо претходно претресени да не буде као Фидо-Даниловић:)).
    Поздрав свима!

  12. Оче,
    Прихватам Миливојев предлог, а затим и Ваш у вези са његовим кооптирањем у “веселу“ дружину.
    Нисам лично имао смелости (мада ми се мантало по грешном уму) да Вам предложим да будете секундант у двобоју Лазић контра Анђелковића у некој од београдских кафанчина.
    Но, као што знате, случајности се ипак не дешавају саме од себе, те тако, “игром случаја“, и ја добих (мада не познајем човека) Миливоја за секунданта.
    Верујем да ћете прихваћени задатак савесно обавити и сходно витешким правилима прогласити победника, док ћете за пораженог наручити епитаф од Дениса или барем од Ведране Рудан и наравно: “покоп“ ван Алеје великана!
    Мало се прибојавам, шта ће бити ако, опет неком “игром случаја“, победим, па ту победу залијем пивом, можда ми се омакне да у Вашем присуству отворим своју грешну душу?
    Питам Вас као стручно лице, рачуна ли се то отварање душе у датим околностима као валидно или ћу ипак морати да скокнем до свога свештеника?
    Такође поздрав свима!
    П.С.: У вези случаја Фидо-Даниловић изјављујем под моралном, материјалном и сваком другом одговорношћу да ћу у двобоју уместо хладног или ватреног користити искључиво вербално оружје!
    Па, КОМ ОПАНЦИ, КОМ ОБОЈЦИ!!!

  13. Валидно!

Оставите коментар