Тешко да би било ко ко и овлаш прати медије у Србији пропустио да уочи халабуку око постављања нових кадрова у Министарству просвете, науке и технолошког развоја. Између покушаја да се објасни постављање Срђана Вербића за министра, преко одобравања или оспоравања његових (остварених или претпостављених) избора састава кабинета, до анализе првих најављених потеза, која се опет креће између страха и одушевљења, као лајтмотив промиче поражавајућа немогућност јавног дискурса у Србији и његових носилаца да мисле изван просте дихотомије “ми” и “они”.
Као што Милан Ћирковић исправно примећује, многе од ових реакција представљају варијанту “ад хоминем” аргумента, односно одговора на питање “ко је овај човек”. Идеја да неко ко није већ позната страначка или бар јавна личност не може бити добар министар јасан је показатељ несклоности да се о политици мисли ван оквира уских подела на људе које “знамо” и “не знамо”, “моје и твоје”. Међутим, оно што Ћирковић зачудо пропушта да уочи, јесте да су хвалоспеви којим је други део јавности у Србији пропратио избор новог министра, у суштини, одраз истог типа мишљења.
Ова врста одушевљења углавном потиче од оних који су са радом Истраживачке станице Петница упознати или у њега укључени, и своди се на закључак “У Петници су неки фини (млади, паметни, успешни) људи, дакле, нови министар мора бити такав”. У суштини ове идеје лежи стилска фигура замене дела за целину, која, мада згодна у књижевности, често има сасвим другачије импликације у политичкој реторици. Подразумевати да нешто што је тачно за одређене делове једне целине (групе) мора бити тачно и за све остале чланове, лако може да добије манифестације попут “неки припадници одређене групе (Срби, Хрвати, Албанци, Јевреји, Немци, Роми) су зли/пљачкаши/убице/злочинци, дакле сваки Србин/Хрват/Албанац/Јеврејин/Немац/Ром је исто то”. Независно од тога да ли се ради о негативним или позитивним стереотипима, ова врста мишљења у суштини се заснива на серији логичких грешака. Очекивати да ће политика новог министарства бити “добра” само зато што је нови министар из Петнице једнако је смислено као очекивати да ће расне поделе у Америци ишчезнути зато што је председник Афроамериканац. У оба случаја, ради се о плитком и непажљивом прецењивању улоге појединца у политици – или, ако желите, историји.
Проблем са овом врстом приписивања узрочности индивидуалним актерима није само у томе што представља флерт са култом личности или игнорише структурне факторе, већ – и првенствено – што заобилази или “гура под тепих” питање колективне одговорности. Одговорност о којој је реч, међутим, другачија је од оног што Весна Милетић дефинише као “пропусте других актера”. Наиме, модел у коме министарство диктира курс (политику), а на “заједници” је да ту политику спроведе, само је још једна варијација идеје о одлучивању која моћ концентрише у политички врх (елиту), док “друштву” (читај: свима који не спадају у елиту) најчешће приписује одговорност за неуспехе (једна од катастрофичнијих манифестација ове идеје је концепт “Big Society”-ја који је промовисала Конзервативна партија у Британији уочи избора 2010). Оба приступа подразумевају да “лидери” увек знају шта је најбоље: проблем је у “непросвећеним” масама које, ето, не разумеју да је то све за њихово добро. У просветним радницима који не разумеју да ће им бити боље са мањом платом. У младим истраживачима који не схватају да је много боље продавати патенте фармацеутским компанијама. Другим речима, проблем је у свима који нису “ми” – а, у овом случају, “ми” смо мала, повлашћена елита која мисли да бити на власти значи, по дефиницији, бити у праву.
Овде, уједно, лежи и главни проблем генерализовања петничког “модела” образовања на Србију. Петница је доиста развијена као институција за “елитно” образовање – са малом разликом што је то некада значило одлично, висококвалитетно образовање, а не образовање елита. Петница није образовала политичке лидере. Петница је образовала будуће научнике и научнице – многе од њих из сиромашних и мање привилегованих средина, дајући им прилику да стекну високо образовање, често на универзитетима у иностранству. Петница је, другим речима, била институција намењена мањини – и то мањини чија посебност се заснивала на труду и мотивацији, пре него на статусу или престижу. Самим тиме, Петница можда јесте генерисала елиту, али то свакако није била национална, а понајмање политичка или економска елита. Лојалност “петничара” (а као дугогодишња полазница, сарадница и на крају руководилац једног од петничких семинара, усуђујем се да тврдим да могу да знам нешто о томе) пре је припадала науци, или чак – коликогод проблематизованом – идеалу “објективне истине”, него држави, нацији или владајућим структурама, ма какве оне биле.
“Проширити” петнички модел на образовање у Србији значило би уништити посебан статус научног образовања, и његове принципе применити на укупну популацију. Много опасније, то би значило да се успех и напредовање учесника у образовном процесу мере у односу на то како се – и да ли се – уклапају у наведени модел. Узевши у обзир спрегу између постигнућа у образовању и социјалног статуса, овај модел би готово сигурно заиста почео да производи социјалну елиту. Међутим, шта се тиме добија? Сигурно је (или врло вероватно) да би амбициозни и мотивисани ученици и ученице, нарочито уколико имају једнако амбициозне (или добростојеће) родитеље, “профитирали” од овог модела. Али шта би се догодило са онима који се не уклапају? Са онима који, на пример, воле музику, а не области које ПИСА мери? Са онима са много интересовања, а без посебног “талента”? Са онима са проблемима у учењу? Коначно, шта са онима који не желе да се такмиче и не желе да буду “најбољи” у нечему? Они би готово сигурно били гурнути на маргину образовног процеса, а затим и друштва, као “лењи”, “непродуктивни”, можда чак “друштвени паразити”. А зна се шта се ради са паразитима, зар не?
Оно чему сведочимо, заправо, јесте увођење – на мала врата – социјалног дарвинизма у образовање. Образовање које је усмерено на развој елита прави велику – и вештачку – поделу између оних који се у тај модел уклапају, и свих који “отпадају”. За пример је опет корисно погледати Велику Британију, где је јаз између такозваног “Златног троугла” који чине универзитети у Оксфорду, Кембриџу и Лондону, с једне, и остатка сектора високог образовања (са ретким изузецима), с друге стране, практично непремостив. Политичке и економске елите претежно се регрутују из прве групе; онима из друге преостају мање престижни послови у нижим ешалонима јавног или приватног сектора. О судбинама оних који до високог образовања не стижу да и не говоримо. Запамтимо, елитно образовање увек има за циљ продубљивање разлике између оних који га поседују и оних који га не поседују. Другим речима, на поделу између “нас” и “других”.
У филму “Дежурни кривци” (Usual suspects), главни лик (којег тумачи Кевин Спејси) уверава полицајце у причу о криминалцу Кајзеру Созеу, кога заправо нико није видео, али му се приписују различити митски подухвати. На самом крају, испоставља се да су полицајци насамарени и да је Кајзер Созе измишљени актер низа криминалних радњи – свих представљених тако да маскирају чињеницу да је свако од потенцијалних криваца, заправо, Кајзер Созе. Слично томе, приче о томе “ко је нови министар” – позитивне, једнако као негативне – служе томе да одвуку пажњу јавности са много важније, а до сада углавном неупит(а)не, идеолошке трансформације дебате о томе шта је образовање и чему оно служи, и – најбитније – ко има право да о томе одлучује. То је дебата на коју природне науке, попут физике, и поред својих огромних достигнућа, не могу понудити одговор. Она је политичка и филозофска и не може се никада заснивати само на “чињеницама” или “доказима” – просто зато што подразумева расправу о суштинским питањима уређења живота у заједници, као што су једнакост, права и поверење, и зато што има импликације за то како живи свако од нас. Самим тиме, та дебата мора да буде отворена и за оне који нису “елита”. Образовање, између осталог, треба да служи томе да омогући да се њихови гласови чују.
Истраживач на Институту за образовање и педагогију универзитета у Архусу, у Копенхагену, Данска. Од 2006. до 2009. руководила је семинаром Социокултурне антропологије у Истраживачкој станици Петница
Categories: Преносимо
Оставите коментар