„Битка за историју је главна битка Русије, а рад на претходним грешкама – суштински задатак“

У Русији се све јасније, и уобличеније, појављује свијест да је потребно написати руску историју. По ријечима В. В. Путина: „Постоји потреба за разумијевањем чињенице да су најдраматичнији и најкомпликованији догађаји у руској историји неодвојиви дио прошлости и да се, упркос различитостима у оцјени и мишљењу, према тим догађајима треба односити са поштовањем“. Ријеч је о схватању важности установљења континуитета и међусобне повезаности свих фаза развоја руске државе и државности, свијести да је руска историја основ руског националног идентитета, културно-историјског кода. Нажалост, истиче Путин, постоји тенденција да се свјесно умањи улога совјетског народа у борби с фашизмом.

Једна личност стоји на мети сведене оцјене коју намеће вестернизовани поглед на свијет, поглед  који пријети да у својој питкости овлада и источном, православном цивилизацијом – Јосиф Висарионович Стаљин. О овој, горућој,  али и многим другим темама говори човјек чија дубина промишљања, проницања у историјску грађу, прати традицију Фјодорoва, Данилевског, А. Панарина. Истински Рус, може стајати да једној или другој позицији, може бити монархиста или социјалиста, али једно не може не бити – родољуб. Наш саговорник јасно свједочи да Руси имају заиста руску интелектуалну елиту. И то какву! Спремну да се боре за Русију! До краја!

Андреј Иљич Фурсов (1951), академик Међународне академије наука (Инсбрук, Аустрија), дипломирао на Институту за азијске и афричке студије на Московском државном универзитету (1973), директор је Института за системске стратешке студије и Центра за руске студије, Универзитет за хуманистичке науке, Москва. Такође, Aндреј Иљич је шеф „Школе аналитике Фурсова“ Универзитета за хуманистичке науке, Москва и шеф Одсека за Азију и Африку Института за научне информације у друштвеним наукама, те главни уредник  стручног часописа „Оријенталне и афричке студије“. Као ванредни професор на ИААС МСУ, Андреј Иљич држи курсеве: „Теорија и историја друштвених система“, „Савремени светски систем“ , “ Историја западне оријенталистике до краја 19. века“ (са К.А. Фурсовим) и „Историја западне оријенталистике 20. почетак 21. века“ (са К.А. Фурсовим).

Према резултатима гласања интернет научне заједнице у 2000-2004. и 2005. години Андреј Иљич је ушао у листу „Првих 100 друштвених и хуманитарних мислилаца Русије“ (ретроспективно 2005. и 2006). Добитник je неколико престижних књижевних и политичких награда за новинарство. Члан је Савеза писаца Русије, Руског интелектуалног клуба и више међународних пројеката у области друштвених наука.

Андреј Иљич је и аутор 400 научних публикација, укључујући 10 монографија. Предавао је на универзитетима у САД (Колумбија, Јејл, Њујорк, Дикинсон Колеџ), Канади, Немачкој, Мађарској, Индији. Истраживачке теме: методологија социо-историјског истраживања; глобална борба за власт, информације и ресурсе; руска историја, компаративне анализе „Исток – Запад – Русија“,  капитализам као систем.

Изашла  је Ваша нова књига „Напријед у побједу“ можете ли рећи детаљније о проблемима који се разматрају у њој?

– „Напријед у побједу“ је зборник чланака и интервјуа, које сам написао за посљедњих 10-12 година. У називу зборника је посљедња фраза из чувеног говора Ј.В. Стаљина од 3. 6. 1941. године: „Напријед за нашу побједу“. У збирци се налази неколико тематских блокова: Иван Грозни и његова опричнина, СССР као геоисторијски пројекат, фигура Стаљина и покушаји пигмеја-дестаљинизатора да фалсификују историју, феномен капитализма. Посљедњи чланак збирке „Хладни источни вјетар“, заокружује зборник будући да сам у њему покушао да одговорим на питања покренута у првом чланку „Опричнина у руској историји – успомене о будућности?“ Дубоко сам убијеђен да субјект стратешког дјеловања, способан да извуче Русију из историјске замке у коју су је гурнуле горбачовштина и јељциновштина, може бити само нешто у виду неопричнине.

У чланку о  оприч(н)ини Ви говорите о опричном принципу руске историје. Какав је то принцип и какви су још принципи организације власти карактеристични за руску историју? Какви принципи обједињавају руску историју?

– Опрични принцип  се јавио заједно са опричином, тачније она је била материјализација тог принципа, који је рјешавао најважнији задатак руске власти и руске историје – био је средство гушења олигархијског принципа. Резултат тог гушећег дјеловања су самодржавље и самодржавни принцип. Суштина је у сљедећем: за вријеме епохе хорде, тачније у 14. вијеку, у Московској кнежевини, појавила се симбиоза кнеза и бољара (бољар – богат племић,феудални аристократа у старој Русији, примједба М.Б.) „кнежебољарски комбајн“. У условима конкуренције у систему хорде могле су успјети само оне кнежевине чија је врхушка наступала као јединствена цјелина, у којима се аристократија није свађала с кнезом већ га подржавала. У томе је највише успјела Московска кнежевина. Супротна страна књежебољарског јединства била је одређена зависност кнеза од бољара, то јест, имамо посла са олигархијским системом, коме је на челу снажан кнез. Дуго времена московски кнежеви нису имали друге поданике осим бољара. Ипак, крајем 15. вијека, послије припајања огромне новгордске земље, и њене подјеле као имања „бољарској дјеци“ (тако су се тада називали племићи), код кнежева се појавила још једна нова социјална подршка. У то вријеме појавио се велики проблем централизације.

Јесу ли бољари наступили против централизације?

– У томе и јесте ствар – нису.  За централизацију су се залагали сви: и велики кнез, и бољари, и црква. Борба се водила око тога каква ће бити централизација – олигархијска или самодржавна. Јасно, да у олигархиској централизацији, тим више што су се у таквој огромној земљи као што је Московска Русија, крила пријетња распада земље и, у сваком случају, слабљења државе. Осим тога, олигархија, у условима друштва које постоји у зони ризичне пољопривреде, и које ствара мали друштвени производ, означавала је најснажнији притисак врхушке владајућег слоја на средње и мале групе, не говорећи о експлоатисаним доњим слојевима друштва. Јасно, да је за Московску Русију предност била самодржавна централизација. Ипак, њено успостављање захтијевало је гушење олигархијског принципа и рушење „кнежебољарског комбајна“, али то је било лакше рећи него урадити. Ствар је у томе, да су се на страни „комбајна“, који персонификује више него двовјековну старину, објективно нашле све институције Московске Русије и Црква, не говорећи већ о самом бољарству и три стотине истакнутих Рјуриковича. Институционалних средстава за рјешење проблема Иван IV (Грозни) није имао. И онда је он нашао ванинституцонално средство – опричнину.

Почетком 1505. године земља је била подијељена на два дијела: земшићину и опричнину. У земшићини су се очувале Бољарска дума и све традиционалне институције власти, а у опричнини сва власт је припала органу организованом по узору на манастир, али на потпуно свјетовном органу – опричнини на челу са царем. Земшћина је била обавезна финансијски одржавати опричнину; за вањски свијет никаква подјела земље није постојала: на  вањскополитичком дипломатском плану цар је остајао једини суверен, примао амбасадоре, водио преговоре итд.

Можете ли још мало детаљније рећи о опричини, код нас та појава није добро позната?

– У опричину су отишле, с једне стране, најбогатије и стратешки најважније области Московије, с друге стране – земље цијелог низа царевих противника. Најактивније цареве противнике су убијали, многим кнежевима и бољарима су одузимали земљу и, у замјену, давали им земљу у другим дијеловима Русије. На тај начин кидали су њихову везу са мјесним становништвом и слабили их политички. У оквиру опричног режима црква је стављена под контролу државе. Опричина је била посебан орган, посебна комисија, на силу надограђен над традиционалним институцијама власти. Број опричника био је од 3 до 5 хиљада и међу њима су били представници свих група владајућег слоја. У суштини опричина је постала ембрион будућег самодржавља, и када је она извршила свој задатак – угушила отпор, уперен против самодржавне централизације, њу су 1573. године тихо укинули. Али се не каже да су је баш ликвидирали, просто врхушка опричника је заузела водеће позиције у државном двору, тј. десила се институционализација „посебних“. И мада су самодржавни принципи коначно побиједили тек 1649. године, скренути Русију с тог пута, који је осигурала опричина, било је већ практично немогуће, будући да су курс самодржавне централизације подржавале најактивније  масе – средња класа владајућег слоја и трговци. Друга је ствар то што опрични принцип није уништио него само угушио олигархијски принцип. Олигархијски принцип се одржао у систему власти Русије и СССР, излазећи сваки пут у први план, чим би власт слабила (покушаји да се ограничи самодржавље у 18. и 19. вијеку, „колективно руководство“ у СССР). Ипак, главни задатак опричина је ријешила створивши адекватан, за начин живота на руском простору, деспотски облик.

Чини се да историчари према опричнини немају баш добар однос?

– Опричнина, као и њен оснивач Иван Грозни, често су клеветани од стране Запада, као и од прозападних либерала у Русији. То није чудно: Иван Грозни је створио велику државу – конкурента Западу и жестоко ограничио власт олигархијске врхушке и олигархијског принципа, на који су се увијек оријентисали либерали у Русији. Управо зато Ивана Грозног приказују као жестоког тиранина, убицу. Њега окривљују чак за убиство сопственог сина што је ноторна лаж. Иван Грозни није тукао сина палицом по глави. Позната Репинова слика пропагира енглески фалсификат. За вријеме отварања саркофага Ивана-сина специјалисти нису открили никакве тјелесне повреде, зато је количина мишомора била изузетно велика – царевића су отровали.

Ако се упореди број жртава опричине с оним чиме се могу „похвалити“ савременици Ивана IV у Енглеској (Хенрих VIII, Елизабета I) и у Француској (Карло IX, Хенрих III) онда западни Европљани побјеђују са несумњивом предношћу. Број жртава опричине према разним изворима износи 10 – 12 хиљада. На врхунцу владавине Хенрика VIII у Енглеској је убијено 70 000 људи(око 10 одсто људи) које су насилно, ради добити великих посједника и трговаца, тјерали са земље, чинили луталица а потом вјешали због лутања. О томе колики број својих противника из врхушки владајуће класе отпратили на онај свијет Хенрик VIII и Елизабета I нећу говорити. Али их нико, из неког разлога, у Енглеској и Западној Европи не оптужује за суровост и тиранију, а то чине за Ивана Грозног.  А истицали су се не само енглески савременици Ивана IV него и француски, њемачки, италијански, шпански. Довољно је сјетити се вјерског рата у Француској и Вартоломејске ноћи, гушења сељачког рата у Њемачкој, борбе италијанских градова, „умјетности“ римских папа, звјерства Шпанаца у Холандији. У поређењу с тим, за Ивана Грозног с његовом опричнином може се рећи да је био мала маца на фону бандита. Па ипак, управо он, а не Хенрик VIII или Карло IX  постао је симбол суровости. То је типична појава русофобије, примјер стварања негативне слике, која баца негативну сјенку на Русију и Русе у цјелини. А у Русији Ивана Грозног увијек нису вољели они који су гледали на своју државу туђим, западним очима и оријентисали се, не на државу, него на олигархијску врхушку којој су и сва времена опричине и самодржавни принципи били пријетња. Пријетња која је ограничавала њене деспотске и експлоаторске апетите. Аналогно с тим стоји и ствар са Стаљином, још једном оклеветаном и свјесно демонизованом фигуром.

Пређимо са Ивана Грозног на Јосифа Висарионича. Стаљинова перцепција у СССР, у РФ прешла је пут од обожавања до понижавања. Можете ли то прокоментарисати?

– Једном је Стаљин рекао да ће послије његове смрти на његов гроб нанијети много смећа, али ће ипак све то вјетар историје распршити. Испало је како је предвидио – није прошло ни неколико године када је један од главних „стахановаца терора“ 30-их година, Н. Хрушчов (а управо је на његове молбе да се повећају квоте за стрељање Стаљин написао: „Смири се, будало“) почео посипати вођу блатом. Хрушчов није био први у том плану: систематско блаћење Стаљина (истина, помијешано с реалном критиком) почео је Троцки, а не бивши троцкист Хрушчов. Затим су се Хрушчову, у својству „сметљара“, придружили најревноснији од „шездесетника“ (генерација 60-их: субкултура совјетске интелигенције, која је у основном захватила покољење рођено приближно између 1925 – 45. – историјски контекст који је формирао погледе „шездесетника“ биле су године стаљинизма, Велики Отаџбински рат и епоха „отопљавања“, примједба М.Б), а о дисидентима, који су „пјевали“ западним „гласом“, и који  су „пливали“ на туђим „таласима“, да не говоримо – они су били елементи западне антисовјетске пропаганде.

Перестројка је поставила нову етапу блаћења Стаљина. Ту, ипак, Стаљин није био главна мета, него совјетски социјализам, совјетско уређење, совјетска историја, а самим тим и руска историја у цјелини. А блаћење социјализма користило се за дискредитацију руске историје, која је логички водила социјализму. Није случајно један од главних злих духова перестројке показао да су перестројком они рушили не само совјетски Савез, него и читав модел хиљадугодишње руске историје. И то што је за главну фигуру слома био изабран управо Стаљин, више пута свједочи о водећој улози овог човјека – феномена, не само у совјетској, него и у руској историји. Стаљински систем, између осталог, постао је активан и великодржавни облик преживљавања Руса у 20. вијеку у условима искључиво непријатељског окружења, упереног на коначно рјешење руског питања. Срушио се СССР,  а, ипак, совјетофоби и стаљинофоби се нису утишали, и то је схватљиво: у посљедњем десетљећу у РФ популарност Стаљина, као политичке и историјске фигуре, невјероватно је порасла, нарочито код младих. Објективна истраживања руше клевете о Стаљину и совјетској епохи. Постаје све јасније ко је и зашто мрзио и мрзи Стаљина у СССР/РФ и у иностранству.

У совјетско вријеме како за живота, тако и послије смрти, Стаљина су мрзиле двије владајуће групе (и, наравно, с њима повезана интелигенција). Као прво, онај дио совјетског естаблишмента, који су били за свјетску револуцију па су њени представници сматрали Стаљина издајником свјетске револуције, или, у најмању руку, кривим за одустајање од ње. Ријеч је о лијевим глобалистима – коминентерновцима, за које су Русија и СССР били само ситно грање (да покушам наћи бољи израз), у најбољем случају мјесто ратних операција свјетске револуције. Њима, природно, се нису могли допасти ни „социјализам, у једној одвојено узетој земљи“ (тј. обнављање „империје“ у „црвеној варијанти“), ни окретање руским националним традицијама, на које су они навикли гледати са висине; ни укидање, 1936. године, слављења 7. новембра као Првог дана свјетске револуције, ни појаву, те исте 1936. Године, термина „совјетски патриотизам“, ни много шта друго. Јасно је да је већ средином 20-их година Г. Зиновјев, „трећи Гришка“ руске историје, аргументовао потребу скидања Стаљина с дужности генералног секретара тиме, да га „не воле у Коминтерни“ а један од главних критичара Стаљина 30-их година био је високо позиционирани коминтерновски функционер О. Пјатницки.

Другу групу оних који су били противници Стаљина можемо условно назвати „совјетским либералима“. Шта је то „либерал на совјетски начин“? Јасно је да то није либерал у класичном смислу, а и уопште није либерал. Совјетски номенклатурни либерал, то је заузети тип: то је чиновник који је тежио да троши више него што треба по строгим правилима совјетско-номенклатурног хијерархијског система потрошње, а потом је био спреман да мијења власт за материјална добра, стремећи да чешће одлази на Запад и кроз прсте гледа на сиву економију, с којом се све више стапао у социјалној екстази.

Чиме објаснити страх дијела совјетске номенклатуре од Стаљина који се сачувао послије Стаљинове смрти?

– Страх постсовјетске номенклатуре од Стаљина – то је страх „сјеновитог СССР“ од политичког пројекта, страх паразита од здравог организма, од освете с његове стране, страх од народа. Послије 1991. године тај страх је добио нову отворену, а не скривену класну димензију (која, како се показује с времена на вријеме) друштва дестаљинизације, чини овај страх паничним, смртним. Страх садашњих владајућих и њима блиских корупционаша од Стаљина – то је страх од освете за рушење и пустошење земље, страх од обнављања уређења, заснованог на социјалној праведности, страх од реиндустријализације земље, која ће тражити нафту, гас и метале које тада неће моћи продати у иностранство, а онда се руше сви посреднички уносни послови и профити. Једном ријечју – крај. И тај страх је већи, што су гласнији апели за рехабилитализацију Стаљина. Чак је В.В. Путин у разговору с новинарима упоредио Стаљина с Кромвелом и поставио питање: „По чему је Кромвел бољи од Стаљина?“ Ни по чему. Али Кромвел у Енглеској има споменике, а у РФ Стаљин не. Зашто не подићи такве споменике?

Ја сам увјерен да ће доћи дан, и тај дан није далеко, када ће поново подићи споменике Стаљину, када ће град на Волги вратити име Стаљинград, а у центру Москве поново нићи споменик Держинском. За то ради логика развоја ситуације, не само у Русији, него и у свијету, гдје расте антилиберални покрет на свим нивоима.

У својим радовима Ви сте писали да је први пут Стаљин спријечио покушај глобализације спријечивши пројекат „свјетска револуција“, други пут поразивши Хитлера, а трећи пут створивши на граници 1940/50-их година СССР као суперсилу (обнављање економије СССР, атомска, а затим хидрогенска бомба). Можете ли рећи детаљније о томе?

–Стаљин је за слом „подухвата“ глобалних „господара“ под именом „свјетска влада“ урадио више, него сви руски цареви заједно, искористивши притом несугласице међу лијевим глобалистима. Српом Црвене империје он је три пута подсјекао глобализацију на пољу историје 20. вијека. Први пут Стаљин је то урадио у периоду од 1927-1929. године, када је његов тим, ослањајући се на очувану моћ Великог Система „Русија“, на помоћ представника обавјештајни структура руске империје, и на несугласице у табору свјетске буржоазије, замијенио пројекат „свјетска револуција“ пројектом „црвена (социјалистичка) империја“. Фининтерни (Финансијска интернационала Јевреја, примједба М.Б.), њеним плановима стварања Венеције величине Европе и лика свијета у цјелини, било је потребно да развије пројекат „свјетски рат“ и да се доведе на власт Хитлер, свим снагама јачајући конкретну државу – Трећи рајх. Као резулатат англо-америчког надувавања, које се јако повећало управо 1929. године – године прогонства Троцког из Русије (опроштајни поздрав Стаљина шеми „свјетска револуција“), Хитлер инкорпоратор (Хитлер као члан велике корпорације, прим. М.Б) је могао да ратује, одигравши улогу агресора у спектаклу написаном за њега. У „представи“ он је требао да уништи СССР, а затим да падне под власт Англосаксонаца.

Ипак, историја је превртљива жена, све се десило другачије и Стаљин је по други пут срушио планове глобалиста, уништивши Хитлера. Помогла му је и међусобна борба Велике Британије и САД. Американци су у току рата настојали да сруше не само Трећи Рајх, него и Трећу Британску империју (друга се завршила стављањем на страну сјеверно-америчких држава). Трећи пут Стаљин је срушио план глобалиста тако што у његово вријеме СССР није дозволио да га гуше Маршаловим планом. Створивши нуклеарни штит и мач и обновио је земљу, не за 20 година, како су прогнозирали стручњаци, него за 10 година, претварајући је током 40-тих и 50-тих у супер силу.

У чему је, по Вашем мишљењу, свјетски значај Стаљина?

– Стаљин је пројектант и генерални конструктор јединог геоисторијског пројекта, који се може супроставити капиталистичком глобализму – неоимперијалистичког, импер-социјалистичког. Почетком 20. вијека глобалистички (на капиталистичкој основи) пројекат Англосаксонаца – Британске империје и САД – сусрео се са чињеницом постојања империја, које снагом свог постојања сметају да се реализују њихови пројекти. Главне од четири империје су Њемачка и Русија. Њих су хушкали једну на другу, а потом сломили, искористивши и појачавши унутрашње несугласице. Први свјетски рат је терминатор евроазијских империја.

Приближно десет година све је ишло по плану, међутим крајем 20-их година процес је измакао контроли. Стаљинов тим је побиједио и лијеве и десне и још је притом за десет година изградио црвену империју с моћном ВПК. Користећи глобалне трендове и глобалне несугласице,  употребио их је у своју корист. Стаљин је нашао златни кључић за скривена врата буржуја-глобалиста – добит, коју је један њихов дио могао добити на рачун улагања у СССР, конкуришући другом дијелу. Стаљин је аутор и стваралац јединог успјешног антиглобалистичког пројекта 20. вијека. Он је очигледно показао шта се може супроставити глобалистима и како се с њима борити. Ако се 1929. година сматра годином обарања глобалистичког пројекта у СССР-у, у његовом „светско-револуционарном виду“ значајно је обарање, исте те године, НЕП-а (Нове економске политике) који је највише везао СССР са глобализацијом (дијалектика лево-десно) онда се може рећи да је Стаљин одгодио долазак глобализације тачно 60 година – до коначне предаје од стране Горбачова на Малти 2-3. децембра 1989. године свега и свачега.  Јасно је да то Стаљину никада не могу опростити „газде“ свјетске игре. Тим више што је Стаљин показао технологију борбе с њима упутивши захтјев за обарање игре од стране социјалистичке свјетске привреде, укључујући алтернативно свјетско тржиште и подривање позиције долара. Овдје су глобалисти требали узвикнути као један руски пјесник из 18. вијека: „Може ли се старац вољети?“ Наравно, не може. Они таквог старца као Uncle Joe  или  Old Joe, како су Стаљина звали Англосаксонци, не могу вољети, могу само мрзити. Узимајући у обзир речено анализа стаљинизма и совјетског искуства, обавезна је критика и једног и другог, рад на грешкама – суштински је задатак за нас.

…У вези са проблемом Стаљина јавља се и питање квалитета уџбеника историје како у Русији тако у српским земљама. Управо данас, када „вјетар односи смеће“ с појединих имена, ствара се утисак да је писање историје насушни задатак данашњице.

– Мени је тешко говорити о историји Србије –  нисам стручњак за то. Што се пак тиче уџбеника историје Русије они су добри, мада има недостатака, уџбеници историје о периоду прије револуције (В.О. Кључевски, С. В. Платонов, Е. Ф. Шмурло). Од уџбеника историје 20. вијека издвојио бих уџбеник А. И. Вдовина. Али доброг уџбеника историје Русије у цјелини нема пошто нема јединствене концепције руске историје. Данас се у Русији покушава написати јединствен уџбеник историје Русије од почетка до данас. Видио сам његову концепцију – апсолутно незанимљива шема, склоњена су сва спорна питања. Главни „методолошки“ принцип је толерантост. И то не чуди: аутори концепције су чиновници науке и уџбеник ће носити на себи печат чиновничке писарске грешке. Међу ауторима нема ни једног познатог историчара и, понављам, много је чиновника науке који су један другом давали академско звање и сматрају да су тако постали научници. Енгелс је писао: „Ако четку за чишћење убројимо у класу сисара, млијечне жлијезде јој ипак неће нарасти“.

У децембру 2013. године одржана је расправа о концепцији новог уџбеника која је била подвргнута тоталној критици. Ја сам, нарочито, оцијенио да се у суштини ради не о концепцији, него о чиновничкој писарској грешци. На плану научности ова концепција је корак уназад у поређењу, чак, са совјетским уџбеницима, у којима су, иако с трошковима, слиједили принцип систематичности и историзма.

У новој шеми тога нема. Тако је из концепције уџбеника нестала социјалистичка револуција. Умјесто ње уједно и цио период 1914 – 1912. године уопште, и, нарочито, Велика руска револуција 1917. године. Овдје је нарушен системски социјално-економски принцип: од 1914. до 1917. године у Русији је био самодржавно-буржоаски поредак, од 1917 – социјалистички, тј. два различита система. 1917. године у Русији су биле двије различите револуције: буржаоска у фебруару и социјалистичка у октобру. Можда се ауторима концепције није допао социјализам. Чуђење изазива и њихова теза, према којој од 1946. до 1953. године СССР због конзервативизма политичких институција није могао адекватно одговорити на глобалне процесе. Како то није могао наћи? Зар нису направили атомски бомбу, лишивши САД могућности атомског бомбардовања и уништења руских градова, тј. осигурали су безбједност. Јесу ли направили хидрогенску бомбу? Јесу ли обновили економију? Јесу, и то тако да су 50-их година на Западу говорили о томе да ће САД ускоро изгубити економску утакмицу са СССР.  СССР је почетком 50-их година постао супер сила.  Зар за све то може рећи „Нисмо нашли адекватан одговор“!

По логици аутора концепције испада да је адекватан одговор – лећи под Америку чим Американци прекину хладни рат. О патриотизму у концепцији новог уџбеника говори се узгред, зато се много говори о „толератности“ и „општељудским вриједностима“. Ако се наброје сви пропусти концепције – нема довољно мјеста, она је сва – потпун промашај.

Ако се говори о писању правог уџбеника, истинске историје, онда је то заиста насушна задаћа. Енглески историчар Д. Ливен једном је примјетио да је савремена историографија– самохвалисање Англосаксонаца, написано у њемачком маниру. Заиста, свјетска историја данас се пише по англосаксонском моделу. Први корак на путу супротстављања свјетским лоповима је да сами пишемо историју, на основу својих интереса и вриједности, не режући опште услове задржати критички став. Уџбеници историје не смију бити досадно незанимљиви, него снажни, прецизни, и, превасходно, да његују патриотизам.

У вези са проблемом писања историје појављује се питање о неадекватности образовања. Како осигурати висок ниво образовања у условима експанзије „болоњског система“?

– То је тежак задатак, будући да „болоњски систем“ управо и има циљ да снизи ниво високог образовања и де факто уништи универзитет као институцију из епохе Модерне. Болоњски систем је једна од технологија уређења „помен просвјетитељству“ (Enlightenment’s Wake: Politics and Culture at the Close of the Modern Age –Routledge Classics, John Gray –  прим. М.Б. ). Болоњски систем  (у наставку – БС) је интегрални елеменат неолибералне контрареволуције која је започела 70 – 80-их година тарчеризмом у Великој Британији и реганизмом у САД да би се нашла у шкрипцу крајем првог десетљећа 21. вијека. Уосталом, главни задатак – глобална прерасподјела актива у корист врхушке капиталистичке класе на штету средњег слоја и радничке класе – испуњен је.

Сама глобална прерасподјела остваривала се као стратегија коју ја зовем „три Д“: деиндустријализација, депопулација, дерационализација (свијести и понашања). Деиндустријализација језгра капиталистичког система, тј. премјештање индустрије у земље Трећег свијета имала је два циља: економски – повећање добити и социјално-политички – слабљене базе радничке класе и оног дијела средњег слоја, који је био повезан с материјалном производњом и државом. Деиндустријализацији претходила је јака идеолошка припрема – стварање еколошког покрета (1962) новцем Рокфелера. Њиховим новцем основан је Римски клуб, чији је главни задатак био идејни концептуални разлог – деиндустријализација и смањење броја становника на свијету, депопулација. Формално, потреба депопулације објашњавала се притиском становништва на ресурсе. Поред депопуларузације постојало је и друго средство – социјалне реформе, усмјерене на праведну расподјелу дохотка. Ипак, свјетска врхушка тежила је супротноме – курсу депопулације. Још један разлог таквог курса лежи у томе што је велики број становника тешко контролисати, и зато 6 милијарди људи треба смањити макар за двије милијарде. Уосталом, данас је то официјални став ОУН.

Најзад, трећа пореду, али не и позначају, је дерационализација свијести и понашања. Овај аспект стратегије „три Д“ повезан је с тим да информативни фактори производње, посебно знање, постају одлучујући. И зато њихова контрола почиње да се ставља у први план. Два су главна основна облика контроле над информацијама:

а) јако повећање тока „смећа“, трећеразредне информације у којој се у мноштву инфосмећа топи главно, а свеобухватна слика мијења избацивањем лоших појединости;

б) суштинско смањење нивоа и квалитета образовања, углавном високог, тако да објекат информатичког тока не може да оцијени информацију те се с њим може лако манипулисати.

Када је почео овај процес?

Систематско и циљно смањење квалитета и нивоа образовања био је стратешки курс свјетске врхушке од 70-их година прошлог вијека. Осамдесетих и деведесетих тај процес се потпуно разамахнуо. У исто вријеме се потискује жанр научне фантастике (с њеним вјеровањем у рационално знање, прогрес и демократију) жанром фантастике. Фантастика – то је будућност као прошлост,  ново средњовјековје са поретком, вјером у магију и бајку умјесто науке. Класика тог жанра су филмови о Харију Потеру, који уз то рекламирају Малтешки ред: школа Хогворте, униформе ученика итд. (напомињем да овај ред заузима специфичан положај у западно-религиозном систему – обезбјеђује везу између Ватикана и најважнијих специјалних служби Запада: МИ-6, ЦРУ).

БС је један од елемената стратегије рушења система образовања друштва Модерне. Он усмјерава студенте на неке практичне навике, које је сада потребно тржишту. О основном образовању, општем погледу на свијет и цјеловитој слици свијета се не говори –  БС их не предвиђа. Студенти не треба да добију знање него неке „компетенције“ (бесмислена и одвратна ријеч). А шта ако у моменту завршетка образовања по БС-у, тржишту, које се брзо мијења, те компетенције нису потребне? Потребно је се преквалификовати се, наравно за новац. Могло би се рећи да универзално знање, тј. оно по чему је познат универзитет, мора дати магистратура. Али не, магистар пише неки рад, по правилу на уску тему, што још више учвршћује уску специјализацију, и магистар постаје, у најбољем случају, „експерт“ – онај који зна све више и више о мањем и мањем.

БС су формално образовали „шарафчићи“ система тржишног тоталитаризма, којима се лако може манипулисати због одсуства фундаменталног знања и свеобухватне слике свијета. На факултетима БС јако се повећава значај формалног, функционалног аспекта у односу на садржај – он постаје споредан: повећава се власт бирократа од образовања над професијом, а у наставничком саставу по БС побјеђују најнекреативнији и најлошији предавачи, који лако прихватају сваки облик и дјелују у савезу са бирократијом.

Болоњски систем је дио неолибералног пројекта као што су мултикултурализам, толератност, геј покрет и слично. Његов циљ је исти као и код неолибералног пројекта – рушење друштва Модерне, европске цивилизације и културе, хришћанства (посебно православног). Да и не говорим о томе да БС одваја од реалног образовања, значи у будућности, од друштвеног колача огромну масу становништва. Тако, поред осталог, врхушка ријешава проблем стварања социјалне конкуренције, која пријети њиховој дјеци и унуцима, јер у школама за владајућих 2 одсто нема ништа од Болоњског система. Нема система тестова, тамо је принципијелно други систем образовања, који припрема господаре живота, „господаре историје“. Зато је супростављање БС облик класне борбе, супростављање ономе ономе што је А. Грамши назвао „културна хегемонија“ буржоазије. Осим тога, такво супростављање је обавеза сваког цивилизованог Европљанина, који брани историјска достигнућа своје цивилизације. Зато треба саботирати БС . Средстава за то има много, потребна је само жеља. Овдје се може ставити тачка, а ко жели више детаља препоручујем да погледа моје чланке против БС на интернету.

Ако је структура руске историје повезана, како Ви пишете, са структуром сјевероатлантске историје, с њеним циклусима акумулације капитала и хегемоније, колика је онда могућност Запада да планира освајање Русије?

– Заиста, од када се од 16. до 18. вијека у Западној Европи појавио и оформио нови пљачкашки геоисторијски субјекат – сјевероатлантски, који је створио капитализам на три основе (капитал, држава и затворене наднационалне структуре свјетске сарадње и управљања), а у сјевероисточној руској Европи – други нови субјекат, самодржавље, њихов развој тече паралелно и, у исто вријеме,  уборби.

Тако холандском циклусу акумулације капитала (и, наравно, холандске хегемоније) у свјетском капиталистичком систему одговара Московско царство, британском циклусу акумулације и хегемоније – Петербуршка империја, америчком циклусу акумулације и хегемоније – СССР. Тијесна веза између западних (капиталистичких, сјевероатлантских) и руских (самодржавнно-комунистичких, евроазијских) периодима развоја манифестује се у свјетским ратовима. Како је познато, када се у историји капиталистичког система ранији хегемон налазио у фази пада, појављивали су се претенденти на његову круну. Послије „одласка“ Холандије, то су биле Велика Британије и Француска, послије „одласка“ Велике Британије – САД и Њемачка. Није тешко примијетити, да је један од претендената била морска држава (Велика Британија, САД), а други континентална (Француска, Њемачка). У свим свјетским ратовима за хегемонију унутар капиталистичког система британско-француским (1756-1763, 1792-1815) и англоаксонско-њемачким (1914 -1918, 1938 – 1945), 1938. годину ја сматрам реалним почетком Свјетског рата 20. вијека (од Минхенског договора)– поморске државе, Англосаксонци, преузимали су превласт над котиненталним. Из тога се често изводи закључак о принципијелној предности поморских држава над континенталним, Англосаксонаца над Французима и Нијемцима. Тај закључак, благо говорећи, није тачан, а ако називамо ствари својим именом – он је лажан. Он се изводи потпуним игнорисањем улоге Русије и руског попришта војних дјеловања – источни фронт – у свјетским ратовима. Уз сву важност морског рата и флота, свјетски ратови су се добијали на копну и одлучујућу улогу у тим побједама играо је хиперконтинентални савезник Англосаксонаца – Русија. Управо Русија је нанијела пораз Наполеону развукавши његову армију по свом простору. Управо Русија је 1914. године спасила Париз, послије чега се на њемачку побједу могло заборавити. Да не говоримо о томе коју је Њемачку силу Русија одвукла на исток. Управо СССР је уништио Хитлера – Англосаксонци су отворили други фронт тек када је постало јасно да се Руси могу сами обрачунати са Рајхом.

Парадоксално је: Русија и СССР који нису претендовали на улогу и мјесто хегемона капиталистичког система, својим учешћем, својим људством, територијом и економском масом рјешавали су исход борбе за то ко ће бити „господар капиталистичких прстенова“.

Још један парадокс: тај исход они су рјешавали у корист свог главног (од краја 18. вијека) геоисторијског и стратешког противника – Англосаксонаца, који се ситуационо тактички показују савезником у свјетском рату. Јасно је да су Енглези (а Хитлера и Американци) вјешто хушкали и Французе и Нијемце на Русију/СССР, сукобљавајући европске и евроазијске континенталне гиганте у свом интересу, али то је већ питање дипломатије и обавјештајних служби.

У борби за Европу Енглези су се од 18. вијека, досљедно и логички, кретали са запада на исток склањајући своје конкуренте једне за другим: Шпанију, Француску, Њемачку. У борби са евроазијским гигантом у 19. вијеку они су привукли све велике државе запада (Кримски рат), а у 20. вијеку англо-амерички савез привукао је за рјешење тог задатка читав Запад и знатан дио свијета: од Јапана и Кине до арапских монархија и латиноамаричких диктатура (Хладни рат). Наравно, без издаје и капитулације дијела совјетске врхушке Запад не би успио да побиједи у Хладном рату, али то је већ друга тема. Данас говоримо о геополитици, посебно о томе, да су сада Англосаксонци, са њиховим Drang nach Osten,стигли до Кине, али се ситуација за њих компликује тако што дио англо-америчке врхушке са јеврејским капиталом, према тактичким замислима, заинтересовао за Кину с њеним јуаном, и за постојање релативно јаке Русије као противтеже Кини. Другим ријечима, игра планера историје се искомпликовала, а вријеме криза –истиче.

Чини се да долазимо до веома важног питања – могућност да се планира ток историје?

– Једна од главних разлика капитализма од других система јесте у томе, а то је његова главна тајна,  што његова историја од одређеног, притом доста раног момента, отприлике од средине 18. вијека, добија пројектно-конструисани, такорећи усмјеравајући номогенетски карактер. Не може се рећи да до 18. вијека нико, никакве групе и моћи нису покушавале да усмјере ток историје на овај или онај начин. Ипак, ти покушаји, са ријетким изузецима, као прво, носили су локални карактер; као друго, били су краткорочни и, по правилу, су пропадали; као треће, до средине 18. вијека,тачније од  1750. до 1850. године за такве покушаје није било озбиљне производне базе. Могућности да се пројектује и усмјерава ток историје, конструишући је, зависи од неколико фактора:

а) постојање организација способних да постављају и рјешавају задатке сличне врсте, тј. да посједују геоисторијско постављање циља, способне да стратешки планирају и да имају вољу да дјелују на тој основи;

б) постојање адекватног објекта манипулације као средства рјешавања задатака пројектно-конструкторске историјске дјелатности;

в)постојање финансијске базе која омогућује приступ власти и својини те чување осталих позиција у обје те сфере;

г) контрола над информативним токовима уз значајну улогу посљедњих у животу друштва или бар у његовом врху;

д) постојање структура рационалног звања које анализирају законе историје, масовне процесе и социјалне групе у улози објеката и средстава реализације пројектно-конструктивног дејства.

И све то, по Вашем мишљењу, појавило се у Западној Европи у 18. вијеку?

Да. Организација која је способна да на одређени начин усмјери ток историје, била је енглеско масонство које се ослањало на финансијску моћ Града/ Сити(језгро Лондона, Енглези га обично називају само the City илиSquare Mile – квадратна миља-  пошто је површина нешто већа од једне миље: 1,12 mi²/2,90 km²; ови термини се често користе као синоними за привреду Уједињеног Краљевства, прим. М.Б.), моћ оператора свјетског тржишта (буржоазије), аристократских клубова и, наравно, државе Велике Британије. Крајем 18. вијека масонима су се „припојили“ илуминати, које су „створили“ језуити за борбу с масонима, али који су измакли њиховој контроли. Сами масони су добили оперативну базу коју су сами направили – вјештачко створену, полигоно-историјску државу САД, куда су ускоро јурнули и илуминати, који тамо напредују до данас (Јејл:„Лобања и Кости“) и друге групе које су се лоше осјећале у Европи.

Средином 18. вијека, на чудан начин, истовремено су се појавили објекат манипулације – масе (материја) и најмоћнија база – новац (енергија) и нови токови информација. Објекат манипулације може бити маса, у мањем степену класа, тј такав атомизовано-обједињени људски материјал који се састоји од појединаца а не од колектива, масе индивидуа. Било којим традиционалним колективом, укоријењеним у „малој традицији“ који има заједничке норме, вриједности, предање – била то општина, клан, племе, каста и томе слично – тешко је манипулисати. А „усамљена гомила“ (амерички социолог Д. Рисмен) градова, посебно прединдустријских и раноиндустријских, која се још није претворила у „радничке класе“  и која се тек претвара у „опасне класе“ тако сликовито описане у дјелу француског писца Ежена Су, Балзаковог савременика – сасвим су друга ствар, то је адекватан објекат за свеобухватне историјске манипулације. И, појављује се тај објекат, та „материја“ – маса – управо средином 18. вијека, да би експлодирао у „епохи револуција“ (енглески историчар Е. Хобсбаум) 1789-1848.

Излазак масе на авангардну сцену историје дао је огромне могућности манипулаторимаа широких маса. Средином 18. вијека почиње финансијска експлозија –  ако у другој половини 18. вијека „високе финансије“ убирају плодове „дугог 16. вијека“, онда се средином 18. вијека формира база савременог финансијског система. Наравно, и у докапиталистичкој епохи и у свитање капитализма у 16-17. вијеку банкари су могли показивати битни утицај на ток историје.

Експлозија у развоју банкарског капитала о коме се говори била је условљена трима факторима, који су стимулисали развој „високих финансија“: британско-француска борба за свјетску превласт, колонијална експанзија европских држава и почетак индустријске револуције.

Најзад, посљедња по реду, али не и по значају – улога информације. У 18. вијеку десила се још једна промјена основног поретка – снажно, квалитативно је порасла улога на посебан начин организоване (упаковане), научно засноване, принципијелно нове и усмерене информације и контроле над њом. Ти инфо-токови појачали су захтеве нових социјалних група и њихових савезника из структура старог поретка за учешћем у власти те су постали и снажно психоисторијско оружје конспиративних структура(даље – КС) у преформулисању свести елита –друштвеног  регрутовања (врбовања) следбеника посредством пажљиво припреманог преузимања власти уз помоћ масовних покрета од којих је прва у низу била Француска револуција 1789-1799.године.

„Енциклопедија“ је кристално јасно показала улогу коју у друштву игра информацијакоја претендује на рационалну новину и која је социјално оријентисана и упакована (информација посебне и политичке ознаке), какво је њено дјеловање на елите, које их стављају под назор одређеног тока информација и које их, на тај начин, отварају за утицају КС. Кад су под дејством одређеног инфо-тока, и кад су на тај начин подложни утицају КС, чак  се претварају у спољни круг посљедњих. У суштини, „Енциклопедија“ је први примјер успјешног рата епохе Модерне, при чему је рат двострук : између енциклопедиста (и оних који су стајали иза њих) против Старог Поретка за памет и  свијест елите  и рат између главних кланова самих енциклопедиста за то ко ће утицати на елиту и добити главне дивиденде од тога.

Говорите о социјално-економском историјском планирању.  А геополитичко?

Геополитичко планирање појавило се раније. Нарочито планови Запада за успостављање контроле над Русијом појавили су се у посљедњој трећини 16. вијека, скоро истовремено у Светој римској империји, код католика, и у Енглеској, код протестаната. У Енглеској астролог, математичар и агент Џон Ди, који је потписивао своје извјештаје краљици Елизабети I „агент 007“, покренуо је концепцију „Зелене империје“ и предложио успостављање контроле Енглеске над Сјеверном Америком и Сјеверном Евроазијом, тј Русијом. Уосталом, син Џона Дуа под презименом „Диев“ дјеловао је у Московском царству крајем 16. и почетком 17. вијека у својству доктора и фармацеута (припремао је лијекове и траве на двору) и, наравно, енглеског обавјештајца.

Оба плана успостављања контроле над Русијом – њемачко-католички и енглеско-протестантски трајали су мијењајући облик дјеловања до 20. вијека и рефлектовали су се у плановима Рокфелера и Ротшилда за слабљење и рушење Русије, али то је посебна тема.

Свјетска влада – да ли је то мит или реалност?

Свјетска влада као неки јединствен орган, који све рјешава и усмјерава иза кулиса, је мит.

Истовремено, то је машта врхушке свјетске капиталистичке класе. Остварењу тог циља та врхушка – прије свега англо-америчка, чврсто спојена са европским капиталом – тежи већ скоро два вијека. Међутим, увијек јоj се на путу нађе Русија, прво самодржавна, а затим совјетска. Одатле је русофобија, одатле је и однос према Србима као према „балканским Русима“.

Свјетске владе нема – свијет је сувише сложен и велик да би се могао контролисати из једног центра. А система, мрежа међусобно тијесно повезаних затворених наднационалних структура сарадње и управљања, има. Као фасадне организације ове мреже наступају разне ложе (масонске), клубови (Бидербергски, Пилтримов, Римски, Бохемски шумарак), комисије (Трилатерална). Прије свега, све су то уговори који реализују интересе 300-400 породица/кланова, које су у својим рукама сконцентрисале власт, својину и средства масовне информације. Рјешења се доносе у знатно ужем кругу на неформалним сусретима или у саставима за које ми не знамо – реално тајним, а не просто само затвореним.

…Зашто у капитализму морају да постоје затворене наднационалне групе?

–  Затворене структуре свјетског договора и руковођења (и тајна удружења која стоје иза њих) су иманентна одлика капитализма као система. Без њих је тешко замислити репродукцију капитализам као система, она је немогућа, јер затворене структуре укидају основну противрјечност капитализма. На економском плану капитализам је глобални наднационални систем, свјетско тржиште нема граница. А на политичком плану капиталистички систем није цјеловитост, него скуп, мозаик држава, њихова међународна организација тј. организација наднационалних држава. То је једна од најозбиљнијих противрјечности капитализма – контрадикција између капитала и државе, свјетског и националног (државног).

Крупна буржоазија, ма у каквој земљи она живјела (посебно ако је то велика земља), најприје њен финансијски сегмент, увијек има интересе који излазе ван националних оквира, ван државних граница – својих и туђих. Ти интереси се могу остварити само кршењем закона своје или туђе државе, а, најчешће, и једне и друге истовремено. При том је то кршење законастално и систематично. Једна је ствар када насупрот капиталу стоји слаб и не толико слаб политички поредак (државно уређење) у Азији, да не говоримо Африци – ту је довољна варијанта „дипломатија топовњача“.  А како је у свијету  једнаких, или приближно једнаких: Велика Британија, Француска, Русија, Аустрија, од друге половине 19. вијека – Њемачка и САД?  Ту је онда сасвим другачија  ситуација. Ту није потребно ватрено, него организационо оружје, оружје које би дизајнирало заједно интересе капиталистичких врхушки разних земаља и постало изразом њихових цјеловитих и дугорочних интереса.

На тај начин, уколико робни ланци на свјетском тржишту стално нарушавају државно-политичке границе, често ступајући при том у противрјечје са интересима „пресјецаних“ држава (врхушки капиталистичке класе) као прво, потребне су наднационалне, наддржавне структуре. Као друго, те организације морају бити, ако не потпуно тајне, онда бар затворене за широку јавност. Као треће, те структуре морају имати могућност да ефикасно утичу на државе, да утичу на њихове руководиоце,  налазеће се истовремено и над државом, и над капиталом.

У суштини, оно чиме се баве те структуре, не може се звати другачије него перманентана институционализована завјера. А, затим,  се  мора говорити о конспироструктурама  (КС). Ту припадају сви типови затворених, у условима капитализма прије свега (мада не увијек) наднационалних структура: масонске ложе, затворени клубови, тајна друштва, организације редског типа и томе слично. КС се, ни у ком случају не завршавају масонеријом и квазимасонеријом, мада су у 18. вијеку, и знатном дијелу 19. вијека, оне  биле доминантан облик организације КС. Ипак, од краја 19. вијека, и више у 20. вијеку, појављују се нове савремене форме КС, које не замјењују старе, често су повезане са њима, али су знатно непосредније повезане са политиком, економијом, обавјештајном службом.

Како бисте окарактерисали конспироструктураме, односно како бисте одредили њихово мјесто у капиталистичком систему?

– КС – то је трећи „угао“ капитализма као система, при чему се угао, налазећи се на врху, над капиталом и државом, распростире у једној равни. КС је трећа димензија, која завршава систем капитализма и даје му цјеловитост. Када историчари пишу историју капиталистичке епохе наводећи као историју само државу и капитал – то је непотпуна, невриједна, лажна историја. То је двомјерна историја тромјерног система. Без КС историја капиталистичке епохе је неразумљива – и немогућа. Друга је ствар што историја КС мора бити уписана у историју капитала (његових циклуса акумулације) и државе (борбе за хегемонију), а њихови односи се морају анализирају као односи субјекта и система. Само у том случају добићемо потпуну, интегралну историју епохе, а не шему која ће задовољити само лаике, међу њима и оне у науци, коју нам нуди професорско-лаичка наука. Представљајући истовремено и капитал, и државу, повезујући их организационо у таквој сфери која се налази ван државе и ван капитала, КС су у исто вријеме над државом и над капиталом. Изражавајући цјеловите и дугорочне интересе капиталистичког система КС персонификују цјеловите и дугорочне интересе капиталистичког система као елемената који га дефинишу и  који чини тај систем.

А шта је са демократским политичким формама Запада?

–  То је само фасада која на мало шта утиче. Отворена демократска политичка фасада на најозбиљнији начин отежава, али уопше не чини немогућим нормално функционисање капиталистичког система, тј. остваривање класних интереса врхушке на рачун основне масе становништва, на њену штету, а подршку власти и привилегије те врхушке. Зато нормално функционисање политичко-економског система захтијева оснивање затворене контуре власти у сјенци, за што није било потребе прије капитализма. Захтијева тим јаче и жешће, што демократичније изгледа фасада, која управо због своје демократичности и отворености мора бити лишена реалне власти или, у најмању руку, мора бити сведена на минимум. То и јесте још један задатак КС чији је раст и јачање директно пропорционалан вањској демократизацији друштва, мада узајаман однос сила има обрнуто пропорционалан карактер, приказујући игру с нултом сумом у корист КС. Поновићу: дати аспект развоја КС није резултат зле намјере, него је условљен противрјечјем између вањске логике развоја политичких институција као општенационалних и реалних класних интереса владајуће класе. И, у датом случају , КС су средство укидања јаког социалног противрјечја, непознатог другим системима, а познато (својствено) једино капиталистичким друштвима.

Због јавног управљања становништвом, његовог претварања у грађане као агенте јавне политике, пропорционално је расла улога тајне, закулисане политике, тајне власти, при чему не само ван-државне масонерије и других тајних друштава, него и саме државе. Посљедње је, у условима раста јавне сфере и пораста значаја грађанског друштва, одводило у сјенку, за кулисе, најважније аспекте, стране и правце своје дјелатности – реалну власт и њене механизме. И, што је већи дио становништва добијао бирачка права, што је политика постајала јавнија, што је споља демократичније друштво, тиме је већи дио – посебно у 20. вијеку – реалне власти одлазио у сјенку, дјеловао конспиративно, у облику завјере, срастајући са затвореним структурама. Другим ријечима, завјера је супротна „тамна“, „сјеновита“ страна демократије и јавности, у суштини – тамна сјеновита страна Модерне у њеном сјевероатлантском језгру.

У Вашем излагању у Бијељини, на конференцији посвећеном Евроазијском савезу, рекли сте да се у свијету спрема четври свјетски рат. Шта имате у виду?

– Не, ја нисам говорио о четвртом свјетском рату. Свјетски ратови старог типа завршили су се 1945. године. Хладни рат био је глобални, а не просто свјетски. Почињући га, капиталистички Запад поставио је себи задатак уништења СССР као:

1) системског антикапитализма;

2) конкретне форме историјске Русије као геополитичког конкурента;

3) алтернативне Западу цивилизацијске варијанте –хришћанског, европског, бијелог по раси, али незападног.

Рат који сада води Запад, тачније његова врхушка, против читавог свијета, прије свега, против Русије, разликује се и од свјетских ратова, и од глобалног Хладног рата, а, у исто вријеме, је наставак посљедњег. Свјетски ратови били су ратови за хегемонију у капиталистичком систему. Хладни рат био је окршај двају система, двају пројеката европске Модерне: капиталистичког и антикапиталистичког. Данашњи, тотално-глобални рат, води се првенствено у психосфери и у сфери финансија, за стварање оне верзије посткапиталистичког свијета коју је планирала свјетска врхушка. Она жели да створи друштво неофеудалног, неокастинског типа, у коме ће се виши и нижи слојеви друштва разликовати један од другог практично као различити биолошки облици (боја коже, раст, тежина, дужина живота итд). Под контролом руководећих (како претпостављају планери) биће психосфера и ресурси: „златна полумилијарда“ ће живјети у енклавама, одвојеним од осталих знатно мањег (за 70-80 одсто) дијела становништва. Јасно, да ни Русима, ни Србима, ни Арапима, ни Кинезима, ни многим другим, мјесто у планираном „лијепом новом свијету“ није предвиђено. У исто вријеме, због историјске ситуације, Русија је способна да поквари план врхушке о коме се говори. Зато рјешење руског питања има стратешку важност за Запад. Овдје не треба да буде никаквих илузија. Како је примијетио један од руководилаца совјетске обавјештајне службе 80-их година, генерал Л.В. Шебаршин: „Запад од Русије треба једно – да је нема“. Поновићу. То је стратешки циљ, тактички западна врхушка, посебно у заоштравању њихове унутрашње борбе, може ступити у савез са Русијом и чак радити над њеним привременим јачањем. Зато је, како је говорио сјајни геополитичар с почетка 20. вијека А.Е. Едрихин-Вандам: „Горе од непријатељства са Англосаксонцима може бити само једно – пријатељство.“

Пишете да су у посљедња два-три вијека улогу реализације „библијског пројекта“, у његовом измијењеном и капитализму прилагођеном облику, преузеле на себе свјетовне доктрине (геокултура рационализма, прогресивне идеологије либерализма и маркисизма) – каква је ситуација данас?

– Системска криза капитализма ставља под сумњу библијски пројекат у цјелини – како у религиозној, тако и у свјетовној улози. Свјетској врхушки треба нешто друго. Исповиједајући екологизам – сатанизам у својству сурогат-идеологије, она тежи да се ослободи хришћанства и авраамовских религија уопште, јер је за њих човјек врхунац стварања. А данашња свјетска свјетска врхушка полази од тога да је човјек само биолошки облик упоредо са другим облицима, и зато треба спашавати природу од човјека. На томе се заснива курс за депопулацију планете. Осим тога, религија уопште,  а хришћанство посебно – то се сачувало у „библијском пројекту“ без обзира на сва његова нарушавања – јасно разликује добро и зло. Данашња свјетска врхушка, која постоји с оне стране добра и зла (и на том плану, по мом, мишљењу, то нису прави људи, него прије хуманоиди), ставља акценат на улогу магијског култа, магије, која не познаје разлику између добра и зла. За смјену „библијског пројекта“ свјетска врхушка ће се постарати да разради магијско-еколошки план са жестоком контролом над психосфером човјека и друштва. Да ли ће успјети? Мислим да неће. У најмању руку треба урадити све да се тај покушај онемогући. И треба пажљиво пратити шта се дешава у свијету. Уосталом, тзв. „арапско прољеће“ је показало да су западни психотехнолози-регресори успјели да реализују низ програма психоменталне контроле, дјелујуће преко блогосфере, и томе слично, непосредно на психу, на емоције маса, избјегавајући културно и религиозно условљену сферу свијести и социјално културене психологије. Сљедећи корак је покушај преноса свијести на материјалне носиоце, киборгизацију људи под маском „трансхуманизма“. Треба се спремати за окршај у психосфери и тући непријатеља његовим оружјем, преносити театар војног дјеловања психоисторијског рата на његову територију. Напад је најбоља одбрана.

Шта је то психоисторијски рат?

– Психоисторијски рат је сврсисходно и дугорочно дјеловање на друштвену свијест и подсвијест (погледе, идеале, идентитет, историјско памћење, емоције) одређене групе, по правилу, интелектуалне и политичке елите друштва-мете (или на друштво у цјелини) с циљем да се проведе класно и цивилизацијско прекодирање, да му се наметну туђи циљеви, задаци, идеали, слика свијета, као његови сопствени. Задатак је једноставан – уништити вољу за отпором и експропријатисати друштво у цјелини (ресурси, територија, људски материјал), при том активно користећи оно што стручњаци из Римског клуба зову „неоспознаја дешавања“.

Психоисторијски рат има неколико нивоа: информативни, концептуални и метафизички. Информативни рат у ужем смислу је дјеловање на нивоу чињеница, њихових фалсификата, искривљавање на одређени начин. Концептуално мјерење психоисторијског рата тиче се, што је јасно из назива, концептуалну интерпретацију чињеница, тј. развија се у сфери преласка од емпиријских уопштених у теоретске. Метафизички рат је акробатика ваздушних борби у психосфери, он је првенствено рат значења – физичка побједа без побједе у смисаоној сфери је немогућа. Циљ психоисторијског рата је срушити организацију психосфере противника, ставивши га на лажни ток информација, уводећи своју концепцију његове самоће у простору, и, главно, у времену, лишивши га личног смисла и вриједности наметнути туђе – рушилачке. Убијајући тиме његову вољу за борбу. Најважнији правац психоисторијског рата одвија се у психосфери, уколико она подрива ту посљедњу одмах у неколико праваца, укључујући психоударе на историјско памћење (најважнији догађаји, најзначајније фигуре – отуда блаћење совјетске побједе: војне славе, конкретних личности, прије свега Стаљина, шема „ мит о Гагарину“ и сл.), на идентитет, на традиционалне вриједности за дату цивилизацију.

Механизам психоисторијског рата је једноставан. Планер-агресор проучава тип животне дјелатности, дјелатност друштва на кога спрема психоисторијски напад, одређује базне елементе, њихово међусобно спајање – елементе који носе смислене конструкције и основану на њима слику свијета: открива социјалне групе – потенцијалне савезнике или, као минимум, проводнике – транслаторе агресије (од њих се формира „пета колона“), а затим почиње методично наношење комбинованих вањско-унутрашњих удара по материјалним и духовним животним основама друштва-мете. Главни задатак у тој етапи је да се створи психоментални хаос, „растројство у главама“, да се посумња у значај сопственихвриједности, своју историју, да се одвуче пажња на трећеразредне проблеме. Један од начина је организовање фалш позиција и фалш дискусија („конзервативци“ – „прогресивци“, „државници“ – „либерали““ и сл.), који имају, у најбољем случају, однос према прошлости, а никако не према садашњости, тј. подметање реалних дискусија у фалсификованом друштву, одвођење јавног мнења у зону имитације и хаоса.

Затим се том хаосу предлаже излаз – споља једноставан, али, главно је, туђ и непријатељски према принципима функционисања датог друштва. Увођење размишљања туђег друштву-мети, па се мора измијенити тип дјеловања и понашање популације на начин који није њој органски (нпр. увести тржишни систем као универзални у привреди високо развијеног типа, планирање породице у друштву са смањеним бројем становника) што води деградацији, духовној дегенерацији, смањењу броја становника. Напоменућу, да је праг броја становника Русије, способан да одржи нашу територију – 70 милиона. Нису случајно западни непријатељи Русије – од Хитлера до госпође Тачер стално понављали да је превише Руса, да их је довољно 50, 30 или чак 15 милиона. Реално је да их има не мање од 70 милиона (што више – то боље) при чему то морају бити баш Руси и други аутохтони народи Русије, тј. људи који су културно-историјски и генетски повезани са датим областим. На том плану постаје јасно: они који говоре о потреби довођења у Русију много милиона миграната с Југа – нису пријатељи Русије.

Свијет је преплављен информацијама, које постављају аналитичари, прогнозери, новинари. Како се снаћи у том мору информација и одредити гдје је истина, а гдје лаж? Гдје је манипулација, а гдје je реална политичка прогноза?

– То је веома сложено питање и веома тежак задатак. У суштини ријеч је о томе како се супротставити онима у чијим рукама је власт, својина и информација у глобалним размјерама, онима које је њихов слуга, британски премијер Бенџамин Дизраели, називао „газдама историје“, а руски писац Олег Маркајев, који је погинуо 2010. године, „газдама свјетске игре“. А, ипак, те газде нису суперјаке, и, што је битније, нису јединствени, већ развејани на супротне (једне другима) блокове, кланове, клубове, и они воде једни с другима информативни рат. Тај рат треба искористити. Данашња епоха је епоха прелома, предаја карата историје, глобалне прерасподјеле, када се бори за мјесто под сунцем будућности, епоха у којој се пружа много могућности. О овоме је добро писала Надежда Мандељштам, удовица пјесника О. Мандељштама: „У току превирања смисао недавне прошлости неочекивано се расвјетљава, зато што још нема равнодушности будућности, али се већ срушила аргументација јучерашњег дана и лаж се јасно разликује од истине. Треба закључити рачуне када је епоха, која је сазријевала у њедрима прошлости, и која нема будућности, потпуно исцрпљена, а нова још није почела. Тај моменат се скоро увијек пропушта, и људи иду у будућност, не разумјевши прошлост.“

Другим ријечима, у тренутку када је „вијек ишчашен“ (Шекспир), у тренутку несклада времена, друштво се огољује и много тога се може разумјети. Али случај помаже припремљеном, треба бити спреман – искористити шансу, конструисати своје информативно оружје, искористити га сврховито у свјетској борби. Један од најјачих видова информативног оружја је реална слика свијета. Њу треба стварати и учити младе да стварају такву слику – то је важно занимање које захтијева нови систем образовања, нове дисциплине, ново знање о свијету. Онај који ће створити такво знање и пустити га „с точка“ у систем образовања, учиниће озбиљну пријаву за побједу у 21. вијеку. При том, за рјешење овог задатка нису потребни велики колективи, нису потребне армије научника, потребна је специјалност. У ствари, таквом специјалношћу ја се бавим у Русији у својој „Школи аналитике Фурсова“.

Како сачувати свој национални идентитет, своју самосвијет, значај и вриједности своје цивилизације у условима савременог неколонијализма?

– Да, као прво, треба много вољети своју отаџбину, свој народ, своју историју и традицију. Отаџбина, народ – то није само оно што је сада, то је и оно што је било, и оно што ће бити – у најмању руку за то „ће бити“ потребно је борит се до смрти.

Као друго, не очајавати чак и у тренуцима пораза, не предавати се и бити спреман. Чак умирући забити нож у тијело непријатеља, како је то својевремено урадио Милош Обилић, како су то, не једном у историји, чинили руски и српски војници.

Као треће, упркос свим ситуацијама давати веома квалитетно и главно је – патриотско васпитање младом покољењу.

Четврто, бити будан и не подлијегати не само пријетњама непријатеља, него и њиховој слаткорјечјивости – „Бој’ се Данајаца и кад дарове доносе“, посебно ако су „Данајци“ са Запада и њихова „пета колона“.

Пето, потребно је снажно дјеловање у односу на „пету колону“. Ако их је због ових или оних разлога немогуће очистити треба око тих људи створити одређену моралну климу – тако да за њих знају сви и да их пече ријеч „издајник“. Имајући у виду, да је управо издаја цијелог слоја, а не само једног подлаца, срушила СССР, треба запамтити: са издајницима треба поступати по закону ратног времена (ми живимо у двоструком ратном времену: запаљиви рат, који је почео ударом чизме на врата Југославије, тачније на врата Србије, наставио се у Ираку, Авганистану, Сирији, а Хладни рат није престајао, добио је нови – мрежни облик) и правилима понашања на фронту. Борба с „петом колоном“ једно је од дјелотворних средстава у очувању идентитета и добар тренинг за предстојећу борбу с правим газдама, интелектуалним и медијским „капо“ и „полицајацима“.

Ако је данас заиста системска криза капитализама, гдје је излаз?

– Системске кризе су најинтересантније ситуације. Није узалуд знаменити руски пјесник и мислилац Фјодор Тјучјев писао: „Блажен је онај ко је посјетио овај свијет у његовом судбоносном трену.“ У принципу, ако је систем проживио свије, он је проживио своје и то питање је рјешено. А какав ће конкретно бити систем који ће га замијенити – то је нерјешено питање. Одговор на њега се даје у ходу оштре борбе за будућност: будућност није дата, она се осваја. Системске кризе имају један важан моменат. Такви моменти су суштина тачке бифуркације (Данилевски), тј. тачака у којим се сливају пријашња, систематска ограничења и оштро (мада не без ограничења) шире могућности историјског стваралаштва и избора. У таквој ситуацији, за одређивање овог или оног вектора будућег развоја, није потребан јак ударац, довољан је лаган, али тачан, и у потребном правцу, а даље почиње да ради инерција. То значи, да у ситуацији борбе за будућност – историја то потврђује – често побјеђују, не велике масе, него мале добро организоване збијене групе, које посједују адекватно виђење свијета и које су вођене идеалима– побједама у „физичком свијету“ увијек претходе метафизичке побједе. У борби за будућност Руси (под њима такође подразумијевам Бјелорусе и становнике источног дијела Украјине) имају таквог савезника као што је братски српски народ. Наше братство је вишеграно: етнички коријени, православље и крв коју су наши преци пролијевали у свјетским ратовима 20. вијека против заједничког непријатеља. Дакле, заједничка борба за будућност. Излаз из кризе је само у борби. Без борбе нема побједе! Напријед, у побједу!

Разговарала: Милана Бабић (26. 1. 2014)

(Евроазија.инфо, 24-26. 4. 2014)

Categories: Преносимо

Tags: Андреј Фурсов