Василиј Штрандман: Срби

Одломак из књиге Василиј Штрандман: „Балканске успомене“ (Београд : Жагор, 2009, превео с руског Јован Качаки). Објављено уз сагласност преводиоца г. Јована Качакија

strandmanОд времена мог доласка у Београд [1911. године – прим. ур.], постепено сам се упознавао са условима престоничког живота. Он није имао ништа заједничко са оним што сам запазио у Софији. Дипломати се нису дружили, живели су у одвојеним кликама, тако да их је без пажљивог одабирања било тешко позивати. Српских кућа отворених за посете скоро да није било. Срби су изузетно ретко позивали у посете, мада су њихови станови – а често посебне омање куће били пријатно и добро намештени. Сходно пажљиво негованој српској традицији, дом сваког Србина био је једном годишње отворен – на дан породичне славе. Нису се славили ни рођендани, ни имендани, него само крсна слава. Овај породични празник је слављење оног светитеља на чији дан су преци породице примили хришћанство. Дан је почињао породичном богослужењем и сечењем колача, који симболизује Тело Христово, а вино које се на њега сипа – Крв Спаситеља. Колач се ставља на почасно место и уз њега гори велика и понекад богато украшена свећа на особитом чираку. Притом присуствује углавном породица и најближи пријатељи. После богослужења током целог дана следи пријем гостију уз закуске и вино. Сви седе у кругу. Карактеристична црта је обичај који забрањује домаћину да – ма и на кратко време, седне. Послужење се састоји од жита, од кога треба узети једну кашику и домаћину пожелети „Сретна Слава“. Затим следују слана и слатка домаћа послужења, као и вино и ракија, и на крају шољица турске кафе. Како су нам говорили, попивши је, може се отићи, уступајући тако место гостима који стално наилазе. Следећег дана, на такозване Патерице, прослава се наставља, али посетиоци су углавном неудате жене или удовице. По селима, ако би расположење било добро, а домаћини доста имућни, прослава би се настављала и трећег дана. Сељак-домаћин, штедећи током године, не жали никакве новце да на своју славу угости пријатеље. Слава је централни годишњи догађај. Овај древни обичај толико је укорењен у српском народу, да га чак чувају и породице које су из политичких или других разлога отпале од православља и прешле у католичанство или ислам. Не честитати славу сматрало се великом увредом. 

Срби се не могу назвати богомољцима, али у души  -они су веома побожни. Сељаци обично воле и поштују свог пароха, али у цркву, осим стараца ретко иду. Кажу, да пошто сами раде и радо снабдевају свештеника свим што је потребно за живот, рачунају да ће се он предано молити за њих. Држе велике црквене и црквено-националне, као и државне празнике: тада се окупљају у порти своје цркве.

У градовима, у образованој класи, православна вера је нешто слабија, али сви без изузетка тврде – када им земља постигне неки успех, да је то природно, јер и Господ Бог несумњиво припада њиховој нацији. На питање које су вере, одговарају: Српске. Жене су осетљивије по религиозним питањима, држе постове и подстичу децу и мужеве да следе њихов пример.

Религија је код њих нераскидиво везана за национална питања. Не подносе увреде православне вере и на то реагују оштро и сложно.

Па ипак, верски су трпељиви и не дирају људе других вера и живе у складу са својом пословицом „брат је мио, које вере био“. У Београду је сачувана једна џамија, што је било довољно за број муслимана који је тамо живео, као и једна римокатоличка црква при аустроугарској мисији, и једна синагога. Поводом ове последње, треба приметити да у Србији није било јеврејског питања, Јевреји које Срби називају Жидовима сматрани су исправним и искреним српским патриотима. Међу њима није било случајева издајства, па је зато однос према њима био пријатељски.

Однос према католицизму је имао карактер неповерљивости, заснованој на политичким узроцима – на непријатељском односу према православној Србији- како Аустроугарске, у чији састав улазе Хрватска и Словенија, затим Италије и аутократског и непријатељског цара Фердинанда који је остао у римокатоличкој вери и после прихватања кнежевског престола Бугарске.

Још недавно, у земљи скоро није било крупније привредне делатности. Становништво је било земљорадничко, па је зато крупни капитал у приватним рукама био редак. Разноврсни државни чиновници су добијали заиста мале плате. Чак је и министрима следовала годишња плата од 12.000 динара – док се од њих очекивало да буду репрезентативни, да буду одевени по европском узору са мантилом, фраком и цилиндром за свечане прилике. Српско поштење и скромност су били стварно достојни сваког уважавања. Упознавајући их и удубљујући се у њихову психологију, ја сам – за разлику од оног што сам видео код Бугара, морао да се сетим досетке Мориса Палеолога, који је на интимној вечери код сер Џорџа Бјукенена у Софији поставио присутнима загонетку: „Шта треба бити да би се у Бугарској постао министром?“ Одговор је дао он сам: ilfaur êtreaviateur, cest à dire, savoirvoler”(треба бити авијатичарем, тј. умети летети)“. На француском језику, „летети“ и „красти“ су синоними. Ето, шта је постигла школа живота цара Фердинанда у Бугарској. Код Срба је све било поштено и једноставно.

Природно, под тако скромним условима живота у Београду није било лако успостављати личне односе. Друштвених клубова није било, и мушкарци су проводили време по кафанама у бесконачним разговорима на политичке теме, жене су остајале код кућа и занимале се домаћинством у најширем смислу те речи. Послугу није имао скоро нико. И прање веша се вршило по кућама – за шта је месечно требало три пуна дана, а понекада и више. Тих дана, мужеви су били истеривани из кућа. У патријархалним породицама, када су ту били и гости, жена није седала за сто, него је послуживала. Младе девојке, па чак и неке младе жене, поздрављајући се са старијима целивале су им руку – па чак и мушкарцима, што се и мени, на моју велику нелагодност догађало. Код улаза старијих, младеж је увек уступало место – чак и непознатима. Такве нарави нису могле а да не привуку моје симпатије.

Због доста чудног односа посланикове породице према нама, било нам је тешко да стичемо познанства. Постепено је постајало јасно да  они ни у колико неће помагати наше зближавање са локалним друштвом и са краљевском породицом. Са стране смо често сазнавали да су у руској мисији у гостима били краљевић Александар, кнез Павле, а ређе и краљевић Ђорђе. Хартвига су посећивали и неки од интересантних Срба, а мени је остајало само да жалим што са њима немам контакте. То могу објаснити нашим непристрасним личним односима према свима –  без разлика, иностраним колегама. Ја нисам могао да одолим искушењу и примао сам позиве у лов од  аустроугарског аташеа, грофа Чиракија, одличног стрелца и љубитеља природе. Мислим да ми мој посланик то није могао опростити, мада је и сам на своје личне партије бриџа позивао аустроугарског конзула, грофа Понкратца.

Одувек сам био страстан ловац, што ми је давало прилике да се и поближе упознам са локалним сељацима и становницима малих места. Такође сам, као и у Бугарској, трагао за траговима проласка руске војске или добровољаца кроз Србију – што се могло видети по гробовима. Ови историјски споменици, који говоре о љубави Русије према Србији су се чешће сретали у области Алексинца, Ђуниса, Прахова и Ниша. У долини Тимока, интересовале су ме успомене о бојевима с Турцима 1810-е до 1812-е године, када је мој деда, још као млад официр командовао „српским четама“  и са њима постизао приличне успехе. Још у детињству сам из његових бележака сазнао о јунаштву српског народа

Није било могуће а да не осетиш уважавање према том народу. Довољно је само кратко погледати његову историју. У VIIvекусу се Срби по први пут појавили са севера на Балканском полуострву. Постоји претпоставка да их је позвао император Хераклије, како би се супротставио дивљачким аварским упадима. У IX веку су почели да примају хришћанство. И тада су већ почели да ратују са Бугарима. Њима је управљао Велики Жупан; отприлике у 1080. године, Велики жупан Михаило се прогласио краљем, што је признао папа Григорије VII. Касније, 1168. године, кнез Стефан Немања, који се упорно борио са суседима, па чак и са вероломном (издајничком?) рођеном браћом ради уједињења свих српских земаља, основао је нову династију.

Његов трећи син, Растко, који се одрекао свих земаљских блага, отишао је – под утицајем руског инока на Свету Гору Атонску и под именом Сава постао калуђер. Прославио се својим духовним подвизима и благочестивим животом. Вративши се у отаџбину, он је на челу српског православног духовништва помагао просвећивање народа и његово васпитавање у истинама вере и љубави према ближњем, помоћу личног примера, молитвом и чудесима. После његове смрти, 1237. године, сврстан је у ред светих. Светог Саву су поштовали сви Срби, као свог заступника пред Престолом Свевишњег. Под Стефаном Душаном, Срби су владали Босном, Албанијом, Македонијом, Тесалијом и делом Бугарске. Велико српско царство је у то време  достигло висок културни ниво.

Сви политички успеси стајали су крвавих жртава у борби и одбрани од окрутних суседа. Сви су они покушавали да униште српску државу, коју је засновао мали словенски народ од неколико хиљада људи, који се појавио са севера.

У XIV веку, нови непријатељ у лику Турака почео је да угрожава Србима.  Они су 1389. године на Косову претрпели тежак пораз и изгубили су своју слободу која им је до тада изгледала обезбеђена. Скоро цео цвет нације је пао, а и цар Лазар је изгубио живот. Срби су заувек у својим срцима сачували успомену о својим палим херојима. Њихова предања су богата дивним легендама. Тај дан – на српском Видовдан, је са поштовањем обележавао цео народ као велики празник, што је имало за циљ да у узастопним поколењима очува љубав према отаџбини и наду на њено васкрсење у ранијем обиму и моћи.

Турска владавина их је притискала пет векова. Србија је постала арена напада Аустријанаца и Мађара, као и путем продора крсташких похода преко долине Мораве и даље Вардаром на југ. Страдања српског народа су била неописива. Да би спасли живот својих жена и деце, Срби су понекад били принуђени да прелазе у ислам – углавном у Босни.

О целој тежини тог неподношљивог угњетавања може се просудити по односу поробљивача према српским светињама. Турци су у њима увиђали ону снагу која је народ подсећала на некадашњу слободу и величину, и које су одржавале наду на ослобођење, потхрањујући духовне стимулансе за отпор према омраженој, туђинској и неистоверној власти.

Победници су са мржњом гледали на поштовање и слављење успомене на највећег небеског покровитеља и српског заступника Светог Саве, чији је дан блажене смрти, 13/29. јануара био свенародно слављен. Да би уништио пораст српске националне свести, султан Мурат III је 1595. године наредио управнику земље, Синан паши, да се чудотворне мошти Светог Саве, које су се покојиле у манастиру Милешева,  спале на Врачару. Испуњење те наредбе је спроведено са изузетном окрутношћу код заузимања манастира и преношења светих моштију у Београд, где су спаљене на огромној ломачи, на градској периферији која и данас носи име Врачар.

Турци нису постигли свој циљ. Поштовање успомене на Светог Саву је било још само ојачано и ја сам више пута могао чути да српски народ у свом небеском покровитељу види не само свеца, него и истинског мученика, који је спаљен – истина, посмртно.

На дан смрти Светог Саве, који се оправдано сматрао просветитељем српског народа, све школске установе су организовале свечаности. Оне су почињале богослужењем, затим су држани одговарајући реферати и на крају су дељене награде најбољим ученицима из претходне године.

У Београду се ово посебно свечано прослављало. Сала универзитета је била украшавана заставама и зеленилом. На подијум би се стављала велика икона Светог Саве, пред којом би се вршило богослужење уз учешће најбољих хорова. Дешавало се да је и краљ лично присуствовао овом акту, или да би послао свог изасланика. Позивани су министри, више свештенство, дипломатски кор и истакнути грађани Београда. Ректор би лично читао реферат о Светом Сави и о успесима универзитета. Издаване су награде задужбина- тј. посебних фондова за науку.

Почетком XIX века, 1804. године, Карађорђе је, уз подршку Русије,  подигао устанак против Турака. Међутим, Наполеонов поход на Москву је приморао Русију да са Турцима закључи Букурештански мир 1812. године, и Србија се вратила под турски јарам. Милош Обреновић који је, као и Карађорђе потицао из народа је, 1815. године подигао нови устанак и 1817. године био изабран за кнеза Србије. После победоносног рата Русије са Турском, ова је признала аутономију Србије 1830. године; девет година касније, кнез Милош се одрекао власти.

Русија је, подржавајући и настојања Турске, покренула питање увођења уставних начела у Србију. Милоша је наследио мудри кнез Михаило, који је ојачао Србију уз коришћење пријатељског расположења Русије.

Током целог XIX века, услед спољних претњи и унутрашњих нереда, смењивале су се династије Карађорђевића и Обреновића.

Године 1875, за време кнеза Милана Обреновића, у Херцеговини, која је тада била под турском влашћу је плануо устанак, који је имао одјека и у Србији. У тој тешкој борби је учествовао кнез Петар Карађорђевић (под именом Петар Мркоњић), који је доцније, 1903. године постао краљ Србије. Без обзира на помоћ Русије, која је послала добровољачки корпус у Србију, и на постављење руског генерала Черњајева за главнокомандујућег војске против Турака, Срби су претрпели пораз код Алексинца и Ђуниса. Да би спасао Србију од новог поробљавања, цар Александар II је отоманској Порти послао ултиматум, који је она испунила. Већ  у пролеће 1877. године, због Бугара, Русија је Турској објавила рат, и по његовом окончању, сходно Берлинском уговору, Србија је 1878. године добила самосталност. Кнез Милан је 1882. године прогласио Србију краљевином, а 1885. године решио је да нападне Бугарску, како би учврстио свој положај. Међутим, бугарска војска, мада мања од српске, постигла је под командом кнеза Александра Батенбергског одлучујућу победу на Сливници. Тог пута је Србију дипломатски подржала Аустроугарска и спасла је од даљих неприлика.

Немирног духа,краљ Милан почео је затим да испољава аутократске склоности и због тога је био принуђен да у марту 1889. године абдицира и на престо је ступио његов син, Александар Обреновић, који је пристао на ограничавање своје власти. Неспособност младог краља да управља земљом, условила је нову тешку унутрашњу кризу. Немир се још више појачао после његове женидбе 1900. године Српкињом Драгом Машин, коју народ није прихватао. Најзад, краљ је нанео себи смртни ударац укинувши уставна ограничења 6. априла 1903. године – а после месец и по дана, 27. априла по старом календару био је заједно са краљицом убијен у свом београдском двору.

На упражњени краљевски престо, народ је позвао заслужног хероја националне борбе, кнеза Петра Карађорђевића, који је васпоставио устав из 1889. године. Али, после преживљених тешких потреса, Србија се није могла одмах смирити. Осим тога, приврженост новог краља Русији, његово слање синова –кнежевића Ђорђа и Александра на васпитавање и под надзор цара Николаја Другог и њихових тетака Великих кнегиња Стане и Милице из дома Петровић-Његош, сестара покојне кнегиње Зорке, краљеве супруге, као и краљева пријатељска осећања према Француској, у чијој војсци се борио 1871 године – изазвали су жестоко непријатељство Беча и Будимпеште.

Србија, када сам се први пут упознао с њеним животом и свакодневицом, била је веома мала држава, са становништвом које није досезало ни 3.000.000. Са југа и запада била је окружена турским територијама, са непријатељском влашћу,  са севера ју  је дотицала претећа и непријатељска Аустроугарска, а са истока братска – али подмукла (подлачка?) Бугарска. Територија јој је износила свега 48.000 квадратних километара. Најдужа железничка пруга – од Београда, преко Ниша до Врања на турској граници износила је 555 километара. Дужина целокупне железничке мреже, укључујући и узане пруге са нешто више од 320 километара, износила је свега 1206 километара. Главна магистрала из Западне Европе пролазила је кроз Београд, Ниш и даље преко Софије за Цариград. Ова малена земља је са севера била окружена рекама Дунавом и Савом, са запада Дрином и са истока Тимоком. Притока Дунава, река Морава – која је текла са југа на север, у целини је припадала Србији. Реке, осим Саве и Дунава нису биле пловне, али обиље влаге које су носиле обезбеђивало је добре пољопривредне приносе. С пролећа, цела земља би била прекривена воћем у цвету – углавном шљивама, које су се у великим количинама извозиле. Рогате марве је било доста – мада ситније сорте. Релативни просперитет становништва се заснивао на добром роду житарица и дувана, као и на рудницима угља и оном бакра у Бору – чије су залихе, са траговима злата наговештавале богатију будућност.

Србија ми је изгледала као мала башта у цвату, окружена са свих страна густом шумом, из које су сваког часа могли да се појаве душмани који би уништили овај благословени угао земљине кугле. Срби су ми  говорили да живе од данас до сутра, под притиском страха од суседских напада. Када сам их питао зашто им је изглед престонице – у поређењу са бугарском престоницом тако неугледан, одговарали би да нема сврхе зидати велике зграде, јер ће их непријатељ раније или доцније порушити. Да ли ћемо издржати такво искушење– говорили су, питање је будућности и све ће зависити од мудрости наших политичара и од храбрости наше мале војске, од свега десет пешадисјких и једне коњичке дивизије, које су све чиме се можемо супротставити огромним непријатељским снагама. Притом су се позивали на „Мајку Русију“, као на старију сестру која их у предстојећој борби за живот и слободу неће напустити. Моји отворенији саговорници, нови пријатељи, су подсећали да је у прошлости Русија давала предност Бугарској. Указивали су на Рајхштетски споразум на основу кога је Русија препуштала Србију утицају Аустроугарске; на Берлински уговор – када се српски делегат Ристић обратио руском представнику, грофу Шувалову са жалбом на занемаривање српских интереса у уговору, а као одговор је добио савет да се са тим протестом обрати аустроугарском делегату грофу Андрашију. Најзад – и на Мирцштетски споразум који су потписали гроф Ламсдорф и гроф Голуховски 1903. године, који је, како изгледа, стављао интересе подјармљеног словенског становништва Балканског полуострва под међународну, ледену и рачунџијску контролу – док се Русија одрицала од руководеће улоге која јој је припадала по праву крви и вере. Понекад је било тешко одговарати – нарочито оним саговорницима који нису веровали у спремност Русије да помогне, преувеличавајући њену моћ  и тврдећи да је довољно да „она тресне ногом о под“, па да се сва Европа покори њеним жељама. Међу овим сумњичавим Србима могу именовати Мирослава Спалајковића, блиског и преданог сарадника Николе Пашића, који је рачунао на веикодушност Русије и на њену покровитељску улогу у случају стварне опасности – како је то било и 1876. године, када је Србији запретило враћање у тешку прошлост. Одговарајући им, ја нисам могао а да не истакнем колебљиву политику Обреновића – краља Милана и краља Александра, који нису – можда из формалних разлога имали поверења у преданост Русије општесловенским идеалима и солидарности. Русија није могла да ризикује своје и општесловенске интересе, и због тога је била приморана да избегава све оштре конфликте изазване другостепеним факторима. Међутим, када је политика непријатељска у односу по њу, угрожавала самосталност неког балканског народа, она се – колико се може судити по историјским чињеницама, одлучно лаћала оружја да их заштити.

Нажалост, као и у Бугарској и Црној Гори са којима сам већ имао прилике да се ближе упознам – тако и овде, у Београду сретао сам се са мало жеље да се разумеју реалне могућности Русије. Свуда и стално се могло чути да је руски цар увек спреман да брани свако стремљење балканске словенске браће, али да му његови министри и околина не дају слободу деловања. При том се упирало прстом на – бајаги, германофилски смер руководилаца руске политике. Ово тиме пре што су и извесни кругови руске Државне Думе, као и такозвани словенофили за то кривили последња два руска министра спољних послова, називајући их понекад ни више ни мање него издајницима. Па ипак, у Београду су се могли наћи и потпуно разумни људи – углавном у радикалској странци на чијем челу је био поштовања достојни и мудри Никола Пашић.

Питање Мореуза – од круцијалног значаја за Русију, такође није било јасно многим Србима. Дешавало се да се поводом тога чује и неозбиљно мишљење да би довољно било да се Србији омогући да заузме Солун, па би то питање изгубило на значају. Под утицајем надања цара Фердинанда, у Бугарској су се могли чути гласови, да би Мореузи требало бити дати њој. У Грчкој је владало мишљење да је она природни наследник Византијске Империје, па због тога Цариград и Мореузи, природно, у будућности треба да припадну њој. На тај начин, Русија на Балкану– без обзира на сродност по крви и православној вери, није имала пријатеље који саосећају са њом и на које би могла рачунати у случају избијања судбоносних догађаја, када на ред дође питање распада Турске. Румунија, у принципу нерасположена према Русији због бесарабског питања, била би против тога да Русија овлада излазом из Црног Мора и на тај начин под своју контролу стави румунску трговину.

Међутим, од почетка турско-италијанског рата, питање Мореуза претило је да постане акутно. Убрзо после потписивања српско-бугарског споразума, почетком марта 1912. године руски посланик у Цариграду, саопштио је министру Сазонову о ноћном затварању Мореуза за пролаз трговачких бродова. Такво ограничење је, нарочито код бурног времена, било везано са великим неугодностима. Требало је очекивати и даље мере у том правцу.

И стварно, Турска је од средине априла објавила потпуно затварање Мореуза, као последицу италијанског бомбардовања Дарданела и острва Родос и Самос. Као доста занимљива појединост, може се споменути да  је италијански министар спољних послова, маркиз ди Сан Ђулијано овај напад италијанске морнарице назвао „мирном демонстрацијом“. Ако ме сећање не вара, турска мера забране пролаза бродова кроз Мореузе је потрајала око три недеље, али је Русију коштала много милиона.

Почело је пролеће, и дрвеће је почело да зелени. Током зиме, градска управа је одлучила да центар Београда поплоча на модернији и бољи начин него што је турска калдрма. У ту сврху су били одобрени знатни кредити. Сам центар града, испред двора и трг Теразије – тако назван због  ваге „теразија“ која се у прошлости тамо налазила, били су поплочани дрвеном коцком, а околне улице су биле асфалтиране. Дрвеће, које је било некада и јако старо, али израсло без реда, било је сасечено – између осталог и оно пред нашом мисијом. За време радова, саобраћај је био потпуно прекинут, улице су биле раскопане, по примитивним тротоарима се једва могло пролазити, што се кишовитим временом још више погоршавало. Да бих дошао до куће, морао сам обувати дубоке ловачке чизме. Двапут сам ишчашио стопало – али могло се надати да ће до краја лета радови бити завршени и да ће град добити нешто привлачнији изглед. Мене – и не само мене, ти радови су зачудили, ако се у обзир узме прилично натегнута политичка атмосфера.

Средином марта, наш посланик у Бечу Н. Н. Гирс је  пропутовао преко Москве, на путовању из С.-Петербурга у Беч.

У Москви је имао прилике да се упозна са атмосфером скупа руског генералитета, који је разрађивао питање о могућем рату са Аустроугарском. Тим поводом, Н.Н.Гирс је телеграфисао С.Д.Сазонову да су га разговори на том састанку подсећали на извештаје из Београда о Хартвиговој аустрофобији. Гирс је о Хартвигу писао: „Он би требало пре свега да боље следи интересе Русије. Више бих волео да га видим као посланика у Букурешту, где би мање штетио. У Београду би требало имати уравнотеженијег представника, да би наша дејства била усаглашенија – у складу са инструкцијама нашег Августејшег Наредбодавца и како моји напори не би били паралисани“.

Отприлике у то време имао сам прилику да будем у Бечу, куда сам, смењујући се редом са осталим сарадницима наше мисије, одлазио једном месечно да носим дипломатску пошту. На ручку, Н. Н. Гирс ми је причао о својим утисцима са пута у Русију. Са великим огорчењем је говорио о ратоборним говорима у војним круговима у С.-Петербургу на аустријску адресу. Он их је приписивао утицају Великог кнеза Николаја Николајевича, који је Хартвига подржавао упркос свим напорима нашег министра спољних послова да му се супротстави. Затим ми је посланик саопштио о свом осећају задовољства које је понео са недавне аудијенције код цара Франца Јосифа. Имао је налог да у име цара Николаја Другог пренесе захвалност за љубазан пријем Великог кнеза Андреја Владимировича приликом његове посете Бечу. Цар Франц Јосиф му је одговорио: „Упркос политичким односима међу нашим државама, моја традиционална приврженост цару Николају Другом се не може променити“.

Истовремено сам у Бечу сазнао да је црногорски краљ Никола, после посете Петрограду, писмено упозоравао цара Николаја IIи министра иностраних дела Сазонова о својој мирољубивости и о свом непрекидног деловању на Албанце како би их одвратио од устанка против Турске, који би могао бити одлучујући окидач за експлозију на Балкану.

Краљ Никола је на Цетињу причао о почастима које су му указане приликом пријема код цара Николаја IIи код осталих чланова царског дома. Хартвига су тим поводом известили да су се изјаве краља Николе, дате немачким и европским новинарима за време те посете, по духу и смислу знатно разликовале од оног што је сам говорио у Петрограду. Тако је, на пример, представнику VossicheZeitung-а приликом преласка руске границе одржао беседу о својим особито нежним осећањима према Аустро-Угарској, одобравао је њену политику и истицао као своју срећу суседство са тако висококултурном монархијом, док је непријатно тренутке из периода анексије отписивао као неповратно отишле у историју. Хартвиг је писао Сазонову да су ове речи – некадашњег јунака борбе за ослобођење херцеговачке браће – одјекнуле кроз целокупну словенску штампу. Он је такође истицао непријатељство краља Николе према Србији, које се поново манифестовало приликом преноса са Цетиња у Београд посмртних остатака краљеве најстарије покојне кћери Зорке, супруге краља Петра, и њихове деце Милене и Андреја. У црногорском церемонијалу уопште није било поменуто учешће потпуковника Поповића, представника краља Петра. Црногорској почасној пратњи – епископу захумском Ћирилу, министру иностраних дела Греговићу, генерал-ађутанту Мартиновићу и мајору Думовићу – било је наређено да не путују даље од Земуна, тј. од аустро-српске гранцие, да не прате посмртне остатке до Београда и даље до места њихове сахране у Тополи, и то упркос личном телеграму краља Петра краљу Никли и поновљене молбе премијера Миловановића да се та забрана укине.

Василиј Штрандман (1877, Француска – 1963, САД) био је руски дипломата (1911-1915. и 1919-1924) и руски избеглица (1924-1944) у Србији



Categories: Поново прочитати/погледати

Оставите коментар