Вест о смрти Мирка Ђорђевића, тог „верника по мери NGO/НВО“ – или како га је Пешчаник даривао описијући га као „искреног верник и искрено грађански оријентисаног човека“ – свакако не би била никаква вест (а још мање вест над вестима) да нису нагрнули хвалоспеви „Друге Србије“ овом магистру компаративне књижевности „хиротонисаном“ у социолога религије. Прво доносимо текст Милоша Васића у коме се пита није ли смрћу М. Ђорђевића умро последњи хришћанин, затим иницијативу Иницијативе младих за људска права о „заштити имена, лика и дела“ покојног „социолога религије“, али и подсећамо на речи почившег академика Николе Милошевића и на изјаве самог Мирка Ђорђевића.

Miloš Vasić: In memoriam – Mirko Đorđević (1938 – 2014)

Esejista, sociolog religije i prevodilac, autor mnogih knjiga preminuo je 18. aprila

Umro je poslednji hrišćanin, pomislio sam čuvši za smrt Mirka Đorđevića. Onda sam se lecnuo: čekaj, budalo, ima ih još; prvo su mi na pamet pali Marko Oršolić, moj omiljeni franjevac iz Bosne Srebrene i Drago Pilsel, herojski laik; mora biti da ih ima još. Ima ih svakako: dobri Boga je to pametno rasporedio, ali se ne vide na prvi pogled.

Zašto sam pomislio „poslednji”? Zato što je Mirko Đorđević bio najviše nalik na prve hrišćane. Živeo je u siromaštvu, sa Isusom opštio direktno (iz Šimanovaca, sa 022; bila je lokalna telefonska tarifa) i širio Reč bez straha, uporno i hrabro. Fariseji, književnici, carinici i sadukeji proganjali su ga i mrzeli, marljivo i sa razumevanjem. Da je nekim slučajem nekom današnjem Pilatu zatraženo da raspne Mirka, a ne Jocu Amsterdama, šta mislite kako bi odlučio? Na svu sreću, čak ni ova država još nije Sinedrionu (srpski: Sinod) dopustila takva prava; skoro sve drugo jeste i upravo protiv toga vapio je Mirko Đorđević u pustinji. Skoro sam, vapio je kao Jeremija i korio ove naše crkvene knezove zbog jeresi filetizma i simonije, zbog licemerja, pohlepe i beskonačne grešne žudnje za svetovnom vlašću. Crkva u Srba podlegla je jevtino prvom iskušenju svetovne vlasti i bogatstva i zaboravila jevanđeljske poruke. Dvori, zlato i debeli džipovi, ratno huškanje i mržnja odmah su došli ispred Reči i ljubavi Hristove. Teško Crkvi kojoj su Justin i Nikolaj svetitelji, a Filaret, Pahomije, Artemije i Kačavenda episkopi. O sitnoj boraniji i da ne govorimo. Koliko puta ih je Mirko Đorđević podsećao na zavet siromaštva i jevanđeljsku misiju; uzaman. Jesu li gladne hranili, žedne pojili i gole oblačili? Jesu li se brinuli za udovice i siročad? Nešto malo. Ali su se zato gurali u vlast, ratove i politiku. Više su sirotinje unesrećili nego pomogli.

Mirko Đorđević je rođen 29. novembra 1938. u Brodu kod Crne Trave, u južnoj Srbiji. Školovao se u Beogradu, gde je magistrirao komparativnu književnost. Bio je član Društva književnika Srbije, koje je napustio u znak protesta posle razaranja Vukovara krajem 1991. godine i sa još nekoliko kolega osnovao Forum pisaca. Bio je jedan od urednika lista “Republika”, redovan saradnik “Danasa” i “Peščanika”. Bio je član Foruma pisaca, PEN kluba, Nezavisnog društva novinara Vojvodine.

Objavio je veliki broj autorskih knjiga (“Osmeh boginje Klio” 1986; “Znaci vremena” 1998; “Sloboda i spas – hrišćanski personalizam” 1999; “La voix d`une autre Serbia”, Pariz 1999; “Legenda o trulom Zapadu” 2001; “Sjaj i beda utopije” 2006; “Kišobran patrijarha Pavla” 2010; “Balkanska lađa u oluji” 2010; “Oslobođenje i spasenje” 2012; “Pendrek i prašina” 2013).

Živeo je i radio u Šimanovcima u Sremu.

Govorio je i pisao Mirko Đorđević, ranohrišćanski blag i mudar, sve to – uporno i bez straha, siguran u nauk Isusov sasvim, bez rezerve, kao rani hrišćanin. Novi zavet u ruke, sestre slatke i braćo u Hristu, govorio je Mirko Đorđević do kraja. Pišući o Isusu kao našem savremeniku za Vreme, pomenuo sam da bi Hrista, da se danas pojavi, jedino Mirko Đorđević primio i razumeo. Umro je na Veliki petak i ne očekujem da će uskrsnuti u nedelju; Bog ništa ne čini dvaput. Spisak od trideset „izdajnika” kod onih Njihovih spao je na 29; mnogima je laknulo što više neće morati da slušaju i čitaju Mirkove jeremijade, ali to se njima samo tako čini. Mirkovi prekori, opomene i upozorenja ostaju zanavek. A Tamo Gore, na Poslednjem informativnom razgovoru, ne brinem se kako će naš blagi i mudri Mirko proći. Dobiće zadržavanje u raju navek.

(Време, 18. 4. 2014)

Иницијатива младих за људска права: Председник СНП Наши Иван Ивановић одговоран за смрт Мирка Ђорђевића

Невладина организација Иницијатива младих за људска права из Београда затражила је данас од Републичке радиодифузне агенције (РРА) да забрани емисију “Ћирилица” на телевизији Хепи, јер је током синоћњег гостовања председник СНП Наши Иван Ивановић вређао покојног социолога религије Мирка Ђорђевића.

Иницијатива младих је упозорила да је то “отворено дело клевете против човека који се истакао својим хуманитарним радом и борбом за људска права током читавог живота”.

“Председник десничарске организације Иван Ивановић рекао је за покојног публицисту и верског аналитичара Мирка Ђорђевића да је ишао у комунистичку школу где су га учили да напада СПЦ и јаше свештенике”, наводи се у саопштењу Иницијативе.

У саопштењу је оцењено да је квалификација да је Мирко Ђорђевић “јахао свештенике” безочна и срамна, и додаје да је још срамнија чињеница да ТВ Хепи дозволила појављивање Ивановића у својој емисији.

“Иван Ивановић није ни мало обратио пажњу, јер је засигурно и он одговоран за смрт Мирка Ђорђевића, који је преминуо после давања изјаве о ‘Списку србомрзаца’, који је сачинила његова организација”, упозорили су из Иницијативе.

Иницијатива је истакла да се нада да ће РРА поступити по закону, и забранити ову емисију.

(Бета/Срби на окуп, 23. 4. 2014)

Никола Милошевић: Мирко Ђорђевић се афирмисао означавањем Срба као колективних криваца за све злочине и блаћењем СПЦ

Ђорђевић је завршио студије Југословенске књижевности и стекао звање магистра из те области, али у струци за коју се определио није доспео ни до каквог угледа. У спору Тито – Стаљин одлучио се за овог другог, што га је коштало боравка на Светом Гргуру, а потом и потпуног маргинализовања у културном животу земље. Своје једино прибежиште нашао је Ђорђевић као наставник фискултуре у једној основној школи у једном селу крај Београда, које се зове Шимановци.

Ја сам био тај који му је помогао да се, макар делимично, из те његове сеоске чамотиње избави, омогућивши му да преводи дела руских филозофа што сам их укључио у едицију „Достојевски као мислилац”.

Убрзо се, међутим, показало да Ђорђевић има неке озбиљне менталне проблеме, уосталом, природне за неког човека са маргине који је успут доживео и свој политички бродолом. Док је посао око издавања претходно поменуте едиције још био у току јавља ми се једног дана телефоном нека непозната женска особа и оспе жестоку паљбу по мени зато што ме она и професор Ђорђевић чекају већ читав сат пред хотелом „Москва”. Обећао сам, вели, Ђорђевићу да ћу тамо у речено време доћи. Покушавам да убедим поменуту особу да о таквом неком договору појма немам, али не вреди, Ђорђевић се, наиме, тој мени непознатој жени представио као уредник едиције „Достојевски као мислилац” и обећао јој да ће и она неку од књига из те едиције добити за превођење. Рекао је и да ће, пошто се и ја ту нешто питам, уприличити тај разговор пред хотелом „Москва” и, наравно, све измислио.

То, међутим, није још ништа према оном што ће тек уследити. Пошто је Ђорђевић, поред осталог, преводио и књигу Берђајева о Достојевском наложио сам му да у тај превод укључи и известан број фуснота из француског превода те књиге које је овај руски филозоф накнадно додао и из којих се види да је унеколико изменио своје раније виђење писца „Браће Карамазова“. Како је Ђорђевић за тај француски превод први пут од мене чуо, па га логично није могао ни имати, стављам му на располагање мој примерак француског издања и он поступи онако како сам му наложио.

Кад се едиција појавила из штампе у великој сали дома културе Студентског града одржана је њена прва промоција на којој смо говорили Ђорђевић и ја. Ђорђевић узима реч пре мене и у један мах ту, у мом присуству, изјављује да је он – он а не ја -одлучио да у превод књиге Берђајева о Достојевском унесе и неке фусноте из француског издања.

Да је тако нешто рекао у мом одсуству моје сумње у његово душевно здравље не би биле превише велике. Овако, није било друге него да закључим да је ментални склоп тог човека озбиљно оштећен.

Ниче у једном свом афоризму на питање шта је најбољи лек у приручној апотеци душе одговара кратко и јасно: успех. Чим се преко наше земље прелио талас америчке кампање чији је циљ био да се Срби прогласе колективним кривцима за све ратне злочине одреда, Ђорђевић се одмах прикључује тој кампањи, процењујући да је то његова једина велика шанса.

Сад или никад.

И једним ударцем убија не две већ три муве. Долази до толико му жељене афирмације, како овде, тако и на Западу, добија прилику да продужи свој рат против српског национализма још из времена Јосипа Броза и уједно задовољава своју жељу за лажним представљањем.

Представља се, а представљају га тако и његови истомишљеници, час као социолога религије, час опет као теоретичара религије, час опет као публицисту, а није ни једно ни друго ни треће.

Оне прве две титуле стиче на основу неких скромних, аматерских знања о руским мислиоцима, а највише захваљујући томе што добар део својих иступања и текстова посвећује блаћењу Српске православне цркве.

Да се одужи својим послодавцима изјављује да су се Срби, сви без разлике, уписали у велику књигу ратних злочина и креће у пропагандну турнеју по неким страним земљама.

Своје највише домете достиже у Италији. Један наш академик, иначе врстан зналац италијанског језика и италијанске културе, приповедао ми је да га је неком пригодом неки његов италијански колега упитао: „Ко вам је тај Ђорђевић?“. И додао: „Он је вама Србима нанео више штете од папине масерке“.

Папина масерка је наиме, била Хрватица и користила је време посвећено масажи покојног поглавара католичке цркве да му пуни уши најгорим могућим погрдама на рачун Срба.

За Мирка Ђорђевића све се дакле подесило као у некој од оних бајки у којима добра вила додиром свог чаробног штапића претвара жабе у принчеве и принцезе. Понекад, наиме, бива да историјска стварност добија и нешто бајковито – истина, само за оне којима је наклоњена она судбина што нам споља долази. Довољан је био само један чаробни додир из вашингтонског вилинског царства, па да се остваре сви снови Мирка Ђорђевића.

Из књиге Н. Милошевића „Политички споменар – од Броза до ДОС-а“, (Београд, 2006, стр. 36-37)

Цитирано према Форуму „Погледа“ 

Tако је говорио Мирко Ђорђевић: Исус је више републиканац него монархиста

Foto © 2004 Hervé Dez / Peščanik

Када је потписан Дејтонски споразум, владика црногорски Амфилохије буквално је употребио следећи израз: „Нека је проклета рука која га је потписала!“ Бацио је анатему на руку која је потписала споразум који је понижавајући за Србе. Али, до сада није поведен канонско-судски поступак изопштења из цркве господина Милошевића!

„Блиц“, 1. 1. 1999.

За Исуса се више може рећи да је републиканац него монархиста.

„Слободна Европа“, 1. 9. 2001.

Једна књига [владике] Николаја [Велимировића] зове се ‘Између Истока и Запада’, а код Мире Марковић имате ‘Између Севера и Југа’.

“Викенд Данас”, 1. 7. 2002.

Николај Велимировић је 1935. године упутио такве похвале Хитлеру у предавањима на Коларчевом универзитету, какве му је, ја ово засигурно тврдим, мало ко упутио за живота. Поредио га је са Светим Савом, при чему је Хитлер испао већи од Светог Саве, јер, наводно, он тек данас разуме велику идеју Светог Саве, а то је наводно некакав хришћански национализам. Узмите други пример – 27. марта, а то је један преломни датум у нашој историји, он се врло брзо преорјентисао и почео да даје подршку пучистима, па је почео да важи за енглеског човека. Из тих разлога су га Немци и интернирали 1941. године. Касније је он био кратко у Дахауу, врло кратко. Ни о каквом се ту мученику не ради, он је имао статус посебних особа и никаквој тортури није био изложен. На крају, најчуднија је, кад смо код тога, та његова књига ‘Кроз тамнички прозор’ – порука Србима из логора Дахау.

Б92, 1. 5. 2003.

У Србији су у оптицају митови од косовског до изабраног народа који је жртва завере. Модерна Србија се неће формирати на новим маршем на Дрину и химнама „Онамо намо“ и „Тамо далеко“.

на дискусији “Шта блокира процес суочавања у Србији” Хелсиншког одбора за људска права, „Бета“, 5. 12. 2006.

Кад упоредите говоре премијера Коштунице и говоре или саопштења неких владика, видећете да је то једна иста лексика. Делује све тако, кажу многи – и не претерују по мом мишљењу – као да је господин Коштуница члан Светог архијерејског синода, а митрополит Амфилохије министар унутрашњих послова. Тренутно Црква диктира спољну политику у болном тренутку одређивања статуса Косова.

Мост радија Слободна Европа, „Данас“, 17. 11. 2007.

Патријарх то свакако није заслужио, а и најновије манипулације са његовом болешћу забрињавају. То што га је посетио митрополит Амфилохије је у реду, он је најстарији члан Синода, али одједном су ту и председник владе Коштуница и академик Матија Бећковић. Људи се питају у какву ситуацију је стављен патријарх.

„искрени верник и искрено грађански оријентисан човек“, „Пешчаник“ Радија Б92, 23. 11. 2007.

На синоду се владици Артемију успротивио сам митрополит црногорски Амфилохије. Он – који је увек, не говорио, већ грмео гласом острашћеног националног пророка. Без комуникације, казао је Амфилохије, не би био могућ опстанак нашег народа, наших светиња и свих који овде живе. Заиста је тако и тако је вековима и било. Ако баш и није чудо, новина је, јер овај разумни глас долази у зао час, и то са неочекиване стране.

„Peščanik.net“, 6. 3. 2008.

Он је озбиљан владика, човек који бира речи, и сигурно се не би брукао и епископима слао осам страна писма да чињенице не говоре за њега. Црква мора да буде у стању да чује и саслуша владику Григорија, јер он није сам.

„Прес“, 11. 12. 2008.

Артемије нема отворену подршку албанске власти [на Косову и Метохији], али је довољно то што они могу да кажу да он ту живи и борави и да му не могу ништа.

о рашчињеном епископу рашко-призренском Артемију, „Блиц“, 20. 11. 2010.

Он [Артемије] и даље сматра да су Тадић, Шутановац, Јеремић издајници и да смо се требали ослонити на војску и Русију и да тако решимо проблем Косова. У Цркви је превладало мишљење да је то што предлаже Артемије немогуће, јер нико то неће прихватити, па су Артемија склонили. Патријарх Иринеј је још на устоличењу рекао да је политика државе Србије – кретање к Европи – исправна политика. Направљен је један заокрет и Артемије је сам одредио своју судбину. Овај раскол није догматске природе него је косовско-политичке природе.

српски самостални тједник „Новости“, 5. 12. 2010.

(Изјаве.срб)

Categories: Вести над вестима