Протести коалиције “Заједно” против прекрајања изборних резултата на локалу (сезона: јесен/зима 1996-97) неколико су пута били помућени и доведени у питање због неопрезних изјава Данице Драшковић, супруге Вукове: звезда државне телевизије постала је кад је рекла (цитат по сећању) да не могу студенти од ње да траже оружје, она може само да их поведе – од свитања до сумрака и најкраћа емисија “ТВ Бастиље” почињала је снимком тих речи госпође Драшковић.  Медијски пропагандисти вешто су искористили њену изјаву да тему скрену с питања изборне крађе на позивање на пушке. Прека каквом ју је Бог створио, Даница Драшковић ту, наравно, није стала – остала је запамћена и следећа њена изјава: “Њима само треба мотка у главу. Не може се изборити слобода седећи код куће. Ја бих сада пробијала кордоне милиције. Срамота је да Србија нема ни Аписа, ни тероризам као одговор на духовни и физички тероризам. Све треба блокирати. Њихову кућу треба блокирати, треба их гађати парадајзом и камењем, бацити бомбу” (Блиц, 21. 11. 1996). Тај наступ ју је толико прославио да је нестала на један дан: по њеном личном сведочењу – стварно или смишљено због контроле медијске штете – Даницу је отео ДБ отео и држао у подруму у Улици кнеза Милоша.

Аналогија с протестом “Остајемо у Србији” више је него очита: уместо да се скуп (првенствено) Срба на КиМ медијски представи као њихово противљење бриселском споразуму и чврсто опредељење за останак у Републици Србији а не у “Држави Косово” – митинг су медијски манипулатори представили као скандал у режији митрополита црногорско-приморског Амфилохија и умировљеног епископа захумско-херцеговачког и приморског Атанасија. Не улазећи у то шта су два архијереја СПЦ поручила на протесту, чак и овлашни преглед штампаних и електронских медија (“Атанасије: Дачић ће да заврши као Ђинђић”, “Протест поражене политике уз претње владика”, “Шокантна изјава митрополита Амфилохија”, “Амфилохије слагао патријарха”, “Напредњаци и демократе сложни: Лоше поруке владика СПЦ”, “Оштре осуде Амфилохија и Атанасија”, “Протест у Београду обележио скандал”…) јасно показује да је значајно отупљена оштрица протеста против бриселског споразума и терен пребачен из Владиног у двориште СПЦ. Уместо да се режим правда због предаје/продаје Косова и Метохије, премијер (који ће ваљда довека остати упамћен подовођењу у везу владика СПЦ и инквизиције) и први потпредседник добијају шансу да се придигну и храбро покажу како се не боје претњи. Да ствари буду још горе, од “свих изјава и чињења” Амфилохија и Атанасија оградио се, у своје име и име Цркве, и сам патријарх Иринеј.

Медијско дезинформисање је, овог пута, изведено скоро савршено: верујем да су малобројни они који тачно знају шта су на протесту рекли председник општине Зубин Поток Славиша Ристић или уредник НСПМ-а Ђорђе Вукадиновић, али сви имају став на крајње споредну тему да ли су владике претерале и јесу ли имали права да кажу то што рекоше. Не мислим да Црква и припадници Цркве немају право на политички став, посебно у оваквим временима, али ако се говори на политичком скупу ту нема простора (послужићу се речима Даниног супруга) да се “говори да речима буде тесно, а тумачењима широко”; да су владике направиле гаф достојно сведочи податак да су накнадно морали да тумаче своје речи и поступке (Амфилохије: “Ја не желим овој влади зло. Желим јој добро“; Атанасије: “Није претња него вапај“). Можда ће некоме изгледати бласфемично, али поређење с поступцима Д. Драшковић показује да су се архијереји наше Цркве спустили до нивоа особе најчешће описиване синтагмом “високе штикле, кратак фитиљ”.

Следи ли из горњих редова, онда, да су властодршци на добитку? Не, штета која је режиму нанета евидентна је – чак и у овој и оваквој Србијици глас СПЦ и њених представника има далек и тежак одјек, али је неопрезност представника Цркве допринела да су они који нама владају успели да минимизирају негативне последице по себе. Једини и прави добитници јесу митрополит Амфилохије и епископ умировљени Атанасије: 1) “Боље је ако се налазимо међу прогоњенима него међу прогонитељима”; 2) Успели су, најзад, у јавност да протуре и прикажу сукоб унутар врха СПЦ – сада је очито да су се Амфилохије и Атанасије, насупрот двојици Иринеја (патријарху и епископу бачком), залагали за тврђи став Цркве према властима и њиховом предавању КиМ. У том контексту треба гледати на објављивање “тајног” Меморандума СПЦ у листу “Недељник” и на чињеницу да званични лист СПЦ одбија да објави писмо владике Атанасија премијеру Дачићу; 3) Покупили су симпатије “патриотског” дела јавности и представили се као истински чувари КиМ унутар СПЦ. Остаје само нада да ће Амфилохије и Атанасије боље чувати Косово и Метохију него што су то (у)чинили са братом им јустиновцем Артемијем.

Први пут објављено: НСПМ, 12. 5. 2013.

Categories: Поново прочитати/погледати