Умировљени епископ захумско-херцеговачки Атанасије Јевтић у Божићном броју Видослова, часописа те епархије, објавио је приказ текста др Зорана Ђуровића (ту полемику можете видети овде) и НИЈЕ објавио приказ „Социјални контекст богословља св. Игњатија Антиохијског“ аутора Дејана Мачковића већ је том тексту објављеном у зборнику „Српска теологија данас“ посветио само један „Пост скриптум“. Слично одговору др Ђуровића, и текст г. Мачковића није прошао ни у Видослову нити на неким другим местима, па је остало да Стање ствари објави и овај уљудан одговор Дејана Мачковића на, не баш лаке, речи и квалификације еп. Атанасија. 

ОВДЕ МОЖЕТЕ ПРОЧИТАТИ ЧЛАНАК КОЈИ ЈЕ ПОСЛУЖИО КАО ОСНОВА ЗА ПОЛЕМИКУ: Социјални контекст богословља св. Игњатија Антиохијског (PDF)

 ПРИКАЗИ ТЕКСТОВА:

СОЦИЈАЛНИ КОНТЕКСТ БОГОСЛОВЉА СВ. ИГЊАТИЈА АНТИОХИЈСКОГ

ПС.

Епископ Атанасије

Изостављам други намеравани приказ, јер осим помена не заслужује чак ни звање приказа један још бесловеснији чланак, боље рећи галиматијас, дипломираног студента ПБФ Београд (изгледа још и дипломате у некој од амбасада БиХ!) Дејана Мачковића: „Социјални контекст богословља Св.Игњатија Антиохијског“, објављеног у зборнику „Српска теологија данас“, 2012 (ПБФ, Институт за теолошка истраживања, Бгд. 2013, стр. 288-302; зборник приредио Р. Поповић), који представља невиђену досад клевету на Светог Богоносца и Свештеномученика Игњатија, Епископа Антиохијског. Да се види какав се мутљаг издаје за „српску теологију“, довољно је навести само реченицу из ауторовог сажетка: „савремена православна теологије је још мање пажње посветила историјским последицима пренаглашене епископоцентричности (код Игњатија), која је у Антиохији у потпуности уништила (!) оно што називамо Православље у сто педесет година“. Откуд аутору овакав сасвим неутемељен податак? Чланкописац у овом памфлету показује потпуно незнање личности и богословља Светог Игњатија, зато и „не разуме ни шта говори ни шта тврди“ (1Тим. 1.7). А и како би кад чланак почиње с Игњатијем Лојолом! А онда даље заснива своје лупетање на савременој „западној науци која и даље крајње оштро тумачи неке његове (Игњатијеве) речи, називајући га чак и психотичним и неуротичним (!??), док већина не може да се сложи са његовим идејама о устројству Цркве и улогом епископа, па их везују и објашњавају општом магијском и окултном атмосфером Антиохије тога доба“?!? Нерасудни чланкописац је, од својих папоцентричних учитеља научио да је Свети Игњатије „шампион епископског монархизма“… уморан од препирања, одустао од борбе и наметања епископоцентричности, те абдицирао и капитулирао“ (!?), па, упркос свим историјским подацима о Игњатијевом страдању за Христа и Цркву у време цара Трајана, тврди да је „нејасно зашто је само Игњатије страдао“ и закључује да је, највероватније, он сам отишао у Рим на страдање – без икаквог разлога, или икаквог гоњења!?! – Даље набрајање лупетања овог претенциозног незналице, само би вређала здраву памет и богословски слух читаоца. Ако је оваква пашквила нашла место у громопуцатељног наслова Зборнику српске теологије данас, онда се питам куда је она забасала, и докле ће овим путем стићи?

†Еп. Атанасије, Херцеговина

ОДГОВОР НА КОМЕНТАР ЕП. АТАНАСИЈА ЈЕТВИЋА ОБЈАВЉЕН У БОЖИЋНОМ БРОЈУ ВИДОСЛОВА 2014.

Дејан Мачковић

Са великом радошћу сам примио вијест да је најпродуктивнији савремени српски теолог умировљени епископ г. др Атанасије Јевтић нашао за потребно да у подужој фусноти прокоментарише мој чланак „Социјални контекст богословља св. Игнатија Антиохијског“ који је изашао у оквиру Зборника радова Института за теолошка истраживања из Београда 2012. године. Међутим, са запрепаштењем сам у Божићном броју „Видослова“ на страни 197 прочитао простачким језиком написан, прије свега неоснован, а потом и академској средини потпуно непримјерен, напад на моју личност, а не на дјело, које сам написао. Стога сам био приморан да реагујем, не ради себе, него ради српске теолошке мисли и црквеног етоса, који не смију да се навикну, нити да пренебрегавају овакве неприличне вулгарности.

У том смислу, без икакве жеље да улазим у расправу поготово, не на тако приземном нивоу, замолио сам Редакцију „Видослова“ да се, уз краћи коментар објави спорни текст, како би се читаоци сами могли увјерити колико су истините тврдње Преосвећеног владике, но они су, претпостављам у договору с њим, одбили да објаве реаговање. Потом сам конктaктирао један други теолошки часопис, али уредник је „страха ради од Јудеја“, такође одбио да објави одговор. Тиме је просто доказано да је владику Атанасија људи из Цркве, прије свега уредници теолошких часописа, доживљавају као тиранина и цензора, па не желе да му се замјерају. Међутим, ако Ви сада читате овај одговор, јасно Вам је да је владику Атанасија Јевтића, баш као и његовог сабрата и колегу владику Василија Качавенду, прегазило вријеме, с разликом да је владици Василију било непознато да постоје камерице и смарт телефони, а владици Атанасију је непознато да постоји Интернет, који је далеко више доступнији широким масама и дуготрајнији, неголи штампано издање неког провинцијског епархијског часописа. Укратко речено: и владика Атанасије и господа уредници су се беспотребно бламирали покушајима цензуре и блокирања.

Прије свега, морам да нагласим да у овој јавној кореспонеднцији апсолутно ништа није лично, будући да се Преосвећени г. Епископ и моја маленкост не познајемо, нити смо икада имали било какав однос, ако изузмемо чињеницу да сам неколико пута присуствовао његовим излагањима. Осим овога, морам посебно да нагласим да веома цијеним чињеницу да г. Владика уопште чита Зборник теолошких радова и студентске чланке, и на томе му се мора одати дужно признање, јер, колико ми је познато, он је до сада једини владика који је то уопште урадио. Но, будући да сам Истине и Цркве ради дужан да одговорим, кренимо редом:

Дакле, на 197. страни „Видослова“- Божић 2014. у оквиру једне фусноте, која је, по њему, скраћени приказ мог текста, укратко речено Преосвећени господин владика изражава забринутост за савремену српску теологију, и посебно за Зборник „Савремена теологија данас“, те  реагује нападом на моју личност. У том смислу, веома је битно на почетку разјаснити цјелокупан контекст у коме је чланак и настао.

Институт за теолошка истраживања из Београда последњег викенда у мјесецу мају неколико година уназад организује Симпосион, након којег излази Зборник са радовима учесника под називом „Српска теологија данас“. У раду Симпосиона редовно узимају учешћа савремени српски богослови: епископи, професори, студенти постдипломских и докторских студија, али све чешће и колеге са других факултета и теологији сродних наука. Симпосион је замишљен као мјесто размјене идеја и мисли, сусрета, разговора, цивилизоване дискусије, мјесто на којем теолози међу собом могу да подијеле искуства и сазнања, која су стекли током истраживања у току претходне године. Симпосион је најјаснији индикатор којим темама се Срби теолози баве, о чему размишљају и на који начин, те се због тога и назива „Српска теологија данас“, а не Симпосион „Српска теологија какву би Атанасије Јевтић волио да буде“. Чланак о светом Игнатију Антиохијском, који сам представио на Симпосиону 2012, представља краћу дигресију мојих теолошких истраживања, будући да сам тај историјски период посебно обрађивао у склопу ширег научног рада. Дакле, горе наведено је општи контекст настанка чланка и Зборника „Српска теологија данас“, над којом владика Атанасије јадикује и изражава бригу. Стицајем околности, једном сам присуствовао Симпосиону гдје је на почетку уводно предавање одржао уважени епископ др Атанасије Јевтић, па сам био у прилици да се лично увјерим колико се он заиста и искрено брине за Српску теологију.  Свједочим оно што сам лично видио и чуо, а колико је г. Владици стало до теологије, из доле наведеног свако може да процијени сам.

Преосвећени епископ Атанасије је на самом почетку свога излагања у оквиру Симпосиона Српска теологија данас саопштио да се он није спремио за предавање, али да ће да импровизује „нешто“.  Отворено и бестидно признање да се није припремио, те да ће нас зато почаствовати импровизацијом, представљало је увреду свима присутнима који се јесу спремили, али и уложили вријеме, енергију и новац, да би дошли и слушали нешто ново. На свим скуповима на свијету, модератор би га одмах прекинуо и рекао: Следећи! Ако се ниси спремио, немаш шта ни да кажеш! То се, наравно, није десило. Но, сигуран сам да нико од присутних у сали није прешао стотине, па и хиљаде километара, да би слушао приче: ја био, пошао, дошао преко Чачка, имам новог пријатеља малог мрава и слично. Свакако, престиж његове митроносне главе и несумњиве личносне харизме, као и неупитна ерудиција која стоји иза њега, учинили су да то излагање не буде потпуни промашај, него можда појединима, чак и симпатична импровизација, иако је задржало све карактеристике његовог препознатљивог стила писања и говора; измишљања ријечи које не постоје у Рјечнику, изругивање неистомишљеницима, константне дигресије, дневна политика, велика слова по њемачком правопису, те стављање фуснота у главни текст, а главни текст у фусноту, итд.; препознатљив стил – који се никоме у СПЦ не толерише, изузев њему. Међутим, природно је да након таквог импровизованог говора и избора темâ, текст није ни могао да изађе у Зборнику Симпосиона. Увидом у све досадашње Зборнике, види се да Преосвећени г. Атанасије, заправо, никада није приложио нити један текст, иако је редовно присуствовао и „излагао“ на свим Симпосионима. Толико о његовој бризи за српску теологију данас, али  и о поштовању других.

Дакле, иако Преосвећени бивши владика (у неколико епархија СПЦ) поново, ни 2012. године, очито није нашао времена да се спреми за предавање, нити да накнадно напише и достави текст, који би изашао у Зборнику радова, нашао је времена да, на себи својствен начин, у постскирптуму од једне странице, нападне моју личност под изговором критике чланка који сам написао. Његов приказ мог „памфлета“ је у потпуности искривљен и толико нетачан да је просто увредљиво демантовати га, јер једно пише у тексту, а друго г. Преосвећени чита. Осим вредносних судова о мојој личности, интелигенцији и образовању, Преосвећени је, илустрације ради, ипак навео неке од мојих „клевета“ светог Игнатија Антиохијског. Не улазећи у расправу зашто бих ја уопште имао потребу да клеветам и вријеђам било кога светитеља Цркве, а камоли Игнатија Антиохијског кога сматрам за узор свим теолозима, што сам јасно и написао у чланку, и да ли било ко уопште има потребу да се бави теологијом из нечасних намјера и на непримјерен начин, скренуо бих пажњу на неколико теза које је Преосвећени владика у својој фусноти, коју је назвао приказом, приписао мени.

Преосвећеног је саблазнила реченица да се дјеловањем светог Игнатија ситуација у Антиохији толико заоштрила да је Православље у Антиохији потпуно нестало у наредних стотину година, те се пита одакле ми оваква тврдња. Тврдња је историјски факт, који Пресвећени може да демантује само другим историјским фактом, доказом, а не паушалном оцјеном да је то глупост. Историјске чињенице се веома лако могу провјерити. Фуснотом, али и у самом тексту, је јасно указано одакле је та тврдња, ко је тврди и на чему се заснива. Уосталом, како Преосвећени господин владика  објашњава историјску чињеницу да нема помена православних антиохијских епископа нити православних хришћана у 2. вијеку, нити значајнијих података о антиохијским православним хришћаним, док истовремено у Риму и Александрији Православље расте и развија се?

Преосвећени потом мени приписује цитате других теолога, које сам навео у чланку, приказујући их као моје властите врједносне судове о светом Игнатију. У самом тексту, све фусноте су прецизно наведене и сваком добронамјерном читаоцу је јасно да то нису моји ставови, него туђи ставови. Затим епископ Атанасије, по фарисејском моделу Јн 7:52 „из Галилеје пророк не долази“, оптужује мене да своја „лупетања“ базирам на Западној теологији. Истина је да добар дио западних теолога није благонаклон према св. Игнатију Антиохијском, међутим не може им се оспорити да су питања која су поставили легитимна. Не постоје глупа питања, него постоје глупи одговори. Овом тексту не приличи да се поново постављају питања, која, понављам, нису моја, него туђа, али ме једнако интересују, него се могу прочитати на 290. страни „Зборника 2012”. Будући да се Преосвећени доживљава и представља као врстан познавалац личности и дјела светог Игнатија Богоносца, позивам га да одговори на  питања, смислено и јасно и са референцама, а не из митроносне главе са:  ја мислим и чини ми се, без и једне референце.

Осим тога, сваки познавалац литературе о Игнатију Антиохијском зна да кованицу „шампион епископског монархизма“ нисам смислио ја него Валтер Бауер, давно прије него што се и сâм владика Атанасије родио. Ово је уједно и коментар на тврдњу  да су „клевете“ на рачун светог Игнатија до сада невиђене. На страну што господин Владика воли швапски правопис, а не воли швапске теологе, ипак не може оспорити чињеницу да је Бауер један од најзначајнијих теолога 20. вијека, и темељан и вриједан научник, који је ауторитет и данас на Западу, чак и мећу теолозима којима ништа није ауторитет. Његово дјело „Православље и јерес у раном хришћанству“ (објављено 1934. године), коју сам и ја користио при писању чланка, наведено је и цитирано у свим другим текстовима, књигама и чланцима о св. Игнатију Антиохијском, како на Западу, тако и на Истоку.

Даље, недостојно је и лажно навести дио реченице из текста, те тврдити да је мој закључак да је св. Игнатије мученички страдао без икаквог разлога, нити без гоњења, када је мотив мученичке смрти јасно наведен на крају 294. стране Зборника 2012. Ово је неправедно колико према мени, толико је и бласфемично према крви свештеномученика Игнатија Богоносца.

И на крају, тврдњу да су моји „западни учитељи папоцентрични“, нећу ни коментарисати, не само зато што сам се школовао на Истоку, него зато што долази од теолога који је инкарнација идеје о непогрешивости и јурисдикције у свим црквама, о каквој ни папа Пије IX није могао да сања. Епископ Атанасије Јевтић је плусквамперфект: ментални, теолошки, политички, културни, идеолошки и језички. Проблем је што он и његове присталице са том чињеницом не могу да се помире. Владика Атанасије је човјек који у сваком свом дискурсу помиње комунистe из прошлог вијека, a од истих се разликује само по томе што он сад у својој јарости не може да ме пошаље на некакав Голи оток, због читања непријатељске литературе и критиковања Партије. Овим последњим текстом је дотакао дно дна свађалаштва и прзничења. Треба знати засвирати, али и за појас задјенути. Но, будући да Преосвећеном епископу бившем банатском, бившем захумско-херцеговачком те епископу бившем администратору жичком и епископу бившем администратору рашко-призренском г. г. Атанасију, ауторитет не представља ни Сабор, ни Синод ни Патријарх, нити било шта осим њега самог, што је сам више пута показао рјечју и дјелом, поставља се питање: Ко ће му то рећи?

Дејан Мачковић

Дејан Мачковић (1978, Бања Лука) дипломирао је на Богословском факултету СПЦ 2003. године. Последипломске студије на Институту Васељенске патријаршије у Шамбезију завршио 2006. године. Од 2008. године уписан на докторске студије на Аристотеловом Универзитету у Солуну

Categories: Разномислије