Ђакон Ненад Илић: Лазарева субота

Некада је било довољно символичко подсећање на то како је Христос васкрсао Лазара. Четири дана пошто је Лазар умро и погребен! Икона је донела пуноћу символичког присуствовања том чудесном догађају. Касније су уметници, одвојивши се од символа, почели да представљају чудо о коме су размишљали и покушавали да му се приближе. Неки су то радили на генијалан начин, као на пример Рембрант. Ретки уметници, као Ван Гог успели су генијалном интуицијом да врате божанске силе у представљени догађај, да поново наслуте символ. 

А сада? Уметници су пред чудом ућутали. Већ дуго Лазарева субота се код нас види искључиво као Врбица – радосни, „дечији“ празник. У ствари Врбица, са опходом око цркве одраслих и деце украшене звончићима и са врбовим ластарима у рукама, део је богослужења наредног дана, празника Христовог уласка у Јерусалим.

Тако је некако испало да се на Лазара скоро и не мисли. Да ли заиста верујемо у то да је Христос васкрсао Лазара из Витаније који је четири дана лежао у гробу? Четири дана! Та вера може да се тражи у препуштању богослужењу, молитвеном промишљању, уз помоћ уметничких средстава. Вреди, на пример, прочитати приповетку „Елеазар“ Леонида Андрејева који је пишући покушавао да схвати како је изгледао даљи живот васкрслог човека Лазара.

Веру неко може да прими и детиње отворено. Једно је сигурно – тешко да ћемо успети да приђемо највећем чуду, најзначајнијем за целокупну историју човечанства и за сваког од нас понаособ – Христовом васкрсењу, ако се не припремимо задржавањем пажње на чуду у Витанији, који се догодило уочи Велике Недеље, седмице Христових страдања и тријумфа. Христос је васкрсао Лазара и тим чином нам отворио наду да ће свако ко љубављу остане уз Њега моћи да учествује и у Његовој светлој победи над тамом смрти.

Васкрсење Лазарево са окова иконе Богородица Одигитрија, Охрид, 13. век.

Васкрсење Лазарево, критска икона, 16. век.

Рембрант ван Ријн, Васкрсење Лазарево, бакропис, 1642.

Винсент Ван Гог, Васкрсење Лазарево (по Рембранту), 1890 година.