Одох поподне да правим друштво пријатељици да купи џемпер. Наобиђосмо се (како то већ бива са женским родом) слатко бутика по Кнез Михаиловој улици у Београду! А у једном „брендираном“ напричасмо се и енглеског са продавачицама!
На каси питам о чему се ради и добих објашњење да младе Албанке са КиМ „тренирају“ јер се „тамо“ отвара тај „брендирани“… Просто цркох од поноса како нас „хумани капитализам“ тако „узвишено“ приморава да у сопственој земљи говоримо језиком наших „пријатеља“ из Европе!
Настранствовао сам се у овом животу по тзв западу и научио неколике језике али и то да у земљи у којој живим и радим ако желим да остварим то право морам да говорим језиком народа код кога гостујем!
„Сори ај донт спик Србијан“ обратила ми се коректно на савршеном енглеском „продавачица на тренингу“ у сред моје престонице!
Извините и ви!