Слободан Антонић: После избора или Доба Шћепана Малог

Комбинација волунтаризма и некомпетентности увек је погубна за политику

antonic-240„Волео бих да грађани својим изласком на биралишта омогуће Александру Вучићу, лидеру СНС-а, да има неометану могућност да сам одлучује о томе како жели да Србија изгледа.“ Ово је рекао Небојша Стефановић, потпредседник СНС-а, у интервјуу за „Курир“, пет дана уочи избора. И заиста, бирачи су, 16. марта, дали Вучићу право да у неколико наредних година „сам одлучује“ о Србији. 

Иако су ови избори, због сумњивих бирачких спискова и неравноправних медијских услова, били далеко од коректних, ипак је Вучићева победа толико убедљива да се тешко може оспорити легитимитет нове власти.

Што је за њу још лепше, Вучић је у кампањи отворено најављивао „тешке и болне реформе“, објашњавајући да се „канцер не лечи аспирином“. И мада бирачима није речено у чему ће се тачно састојати ти наши предстојећи „болови“, сви они који су гласали за Вучића некако су тиме дали пристанак и на најављену „операцију лечења“ српског друштва – од новог закона о раду, до нових закона о приватизацији или о стечају.

Наравно, већина Вучићевих гласача одбацила је идеју да и сама може постати жртва отпуштања, смањења плата или снижавања радних права. Нико и не излази на изборе да би се са тиме сагласио. Тајна Вучићевог успеха, разуме се, негде је другде. Мени се чини да је она у средишту сваког популизма – у нападу на целу, искварену и трулу, друштвену елиту, па и на целу политичку класу.

Напредњачки бирач, будући да припада доњој и ниже-средњој класи, када је на изборном листићу заокружавао број 1, без сумње је хтео да покаже шта осећа према „тајкунима и политичарима који су све упропастили“. Управо те поруке – да се бира „између владе Вучића и владе Мишковића“, као и да тајкуни и политичари и даље „хоће да униште нормалну, пристојну и модерну Србију“ – биле су средишње теме напредњачке кампање. Но, имајући у виду и неуспех странака које су се залагале за укидање „солидарног пореза“ – а њега је у кампањи, на крају, само Вучић бранио – очигледно да је „мали, обичан човек“ гласајући за напредњаке показао и шта мисли о лекарима, судијама, професорима, државним службеницима, инжењерима… Дакле, о свима из овдашње више-средње класе, који су за њега само део исте арогантне, паразитске и корумпиране друштвене елите.

Зато је 16. март датум још једне наше „популистичке револуције“. Вучић је због „антибирократске реторике“ већ поређен са раним Милошевићем. И заиста, постоји мноштво сличних елемената. Ту је оштра критика политичке елите (као да сâм критичар није већ више деценија њен саставни део). Затим, ту је експлозија нереалних обећања – ономад „привредни препород“ и „шведски стандард“, а данас „драматично смањење броја незапослених“ и „Београд на води“. Коначно, ту је и партијска свита безобзирних медиокритета, којима су пуна уста „реформе система“, док под тиме, у пракси, заправо подразумевају само то да „када ми преузмемо власт, све ће бити боље“.

Али, ако размишљамо о паралелама данашњег популизма и оног из позних осамдесетих, не можемо а да не закључимо да оно што је дошло главе Милошевићевој „антибирократској револуцији“ тешко може да не задеси и ову. Као прво, кад год имате волунтаризам харизматског вође који не трпи самосталне институције (јер ограничавају његову вољу) морате имати инфлацију и некомпетентност одлука носиоца режима. И што више вођа одлучује – поготово у стварима у које се не разуме, или их недовољно добро познаје – то ће више морати да греши. Нагомилавање погрешних одлука круни вођину харизму. Убрзано нестаје „зачараност“ његових присташа и његове гласачке базе. Мањак популарности се затим мора надокнађивати јачањем ауторитарности и репресије. А то на крају води у познати модел смањења демократије, односно до њеног свођења на „фасадну“.

И друго, харизматски вођа горњег типа може поред себе да трпи само људе који својим квалитетима не угрожавају његову харизму. Отуда је политички успон популистичког лидера праћен и претварањем његове страначке или личне свите у „контраелиту“. Али њу по правилу чине некомпетентни кадрови, који су у својим струкама непознати, или су своје академске квалификације стекли на сумњивим универзитетима. Пошто је њихова социјална амбиција обрнуто сразмерна квалитетима којима располажу, током „популистичке револуције“ они ће заузети системске положаје који их надмашују. Тако настаје поплава погрешних одлука, а онда и нефункционалност система.

Све у свему, комбинација волунтаризма и некомпетентности увек је погубна за политику. Извесно ће бити погубна и за ову. Но због поменутог механизма популарног аутократе – „мање популарности, више репресије“ – таква комбинација угрожава и оно мало демократије за коју смо некако успели да се изборимо. Јер, када обећани резултати изостану, морају се потражити кривци. И ето нам експлозије параноје, лажних оптужби и открића непријатеља.

Ми смо већ у овој кампањи, на основу једног ришељеовског учитавања непостојећег значења („украјински сценарио“) добили екстремисте. А за њих су проглашени нико други до људи из Демократске странке. То је урађено само са циљем да се на изборима добаци до 50 одсто. Можемо се запитати – шта ли ће тек бити када властима почне озбиљније да опада рејтинг? И шта ће бити када незадовољни грађани изађу на улице? Ако су јуче за екстремисте проглашени људи из ДС-а, сутра се то може десити буквално свакоме. А са већ разрађеним системом медијахијена, таква етикета може бити улазница за сваку врсту дискриминације и прогона.

На крају, не могу а да се не запитам да ли се изборно понашање 1.700.000 људи који су гласали за Вучића може објаснити само очајем и љутњом „губитника транзиције“? Очајем тих обичних, малих људи, унесрећених пљачкашком приватизацијом, који су, онда, лако пали на медијску манипулацију и маркетинг о „човеку који решава проблеме“?

Нема ли ту ипак – после сви наших колективних искустава из протеклих деценија – још нечег, дубинског и ирационалног? Није ли ту, можда, присутна и једна инфантилна жеља да се још једном поверује и да се још једном буде део великог подухвата Великог човека?

Недавно нас је Владимир Димитријевић подсетио на случај Шћепана Малог (владао 1767–1773). Шћепан се појавио у Црној Гори као руски цар Петар III, да би на свенародном збору на Цетињу, 17. октобра 1767, био изабран за Господара. Његош описује како су старешине и народ кренули за Шћепаном („сва је земља њему поврвјела / са поклоном и са колачима / доходе му дари небројени“), иако је владика Сава упозоравао на опрезност. Но, Шћепанове присталице „узму владици Сави седамдесет воловах, подијели их народ“. Шћепан је такође придобијао људе говорима против тада владајуће црквене хијерархије („јербо среће није у народу / којим капа руководи црна“). Отуда је Шћепанова власт делом била и врста популистичке револуције.

Сам Шћепан је, барем како га Његош приказује, био располућен. На једној страни стојала је вера у сопствену спасилачку мисију („Може бити да сам ја месија / доведени руком невидимом / да зла ова листом утаманим / да неправде разрушим олтаре / да подигнем и окруним правду“). На другој страни, био је свестан да се у темељу његове власти крије неистина („Сад ако се народ освијести / и погледа бистријем очима / какве лажи из прста испосах / какве б’једе навукох на њега / не мари ме врћи под гомилом“). Ипак, вера у сопствену мисију надвладала је рад савести („Држ’ се лаже, старе узданице / држ’ овако како си почео / нека буде свашто на свијету / биће жњетва боља од посјева“).

Наравно, Шћепанове мане излазе на видело – пре свега његов кукавичлук (овако се изговарао да не иде у рат с Турцима: „Управла бих војском уређеном / али горском управљат не знадем / која нема топа ни коњиках / ни познаје уредну команду“). Но кад год погреши, Шћепан „плаче како младо дијете, пада на кољена и моли народ да га убију“, па му разнежени народ опрашта. Али, када из Русије дође кнез Долгоруков и раскринка самозванца, Шћепан јавно све призна („Ја сам управ родом Далматинац / племеном се зовем Раичевић“), те кнез даде да се затвори. Ипак, Шћепанова свита подбуни народ који навали на тамницу и Шћепана ослободи. На крају, један симпатизер Турака, како би обезглавио Црногорце, убија Господара. И тако се оконча ова необична прича.

Тако видимо народ који иде за вођом и поред свих вођиних мана – па чак и онда када је јасно да није тај за ког се издаје – само ако вођа пред народом призна своје грешке и падне на колена. То је заправо слика једног колективног „епског менталитета“ (Димитријевић) који покушава да се снађе у задесима модерног света. Гурнут у велике догађаје, у брзе струје светске историје, народ који је без ширег историјског искустава наставља да се држи познатих, али све мање примењивих образаца. Он не изграђује модерне институције, већ има потребу за ауторитетом и вођом, а онда ту потребу задовољава на прилично наиван и инфантилан начин.

Чини се да је нужно доживети још једно рђаво историјско искуство како би се извршило „рашчаравање света“ и како би на стварност коначно могло „погледали бистријем очима“. Тако је било у време Шћепана Малог. Изгледа да је исто на делу и данас. ¶

Аутор је професор социологије на Београдском универзитету

Наслов и опрема: Стање ствари

(Време, 20. 3. 2014)



Categories: Преносимо

2 replies

Оставите коментар