Стање ствари доноси малу хрестоматију о Станку Суботићу (познатом као Цане), који се недавно вратио у Србију да се суочи са оптужницом, пошто је раније укинута потерница за њим. Да у Србији нема недодирљивих и да су сви једнаки пред законом лепо илуструје дирљива и надасве фер борба „E-novina” против пристрасног тужиоца који „покушава да опструише процес“ (шта год то значило) – бонус је снимак екрана коментара више него културних и неострашћених посетилаца тог (хајде назовимо га) електронског гласила. После тог непритиска на (не)зависно судство, доносимо неколико скица за портрет Станка Суботића.
E-novine: Slučaj Subotić – Tužilac pokušava da opstruiše proces
Pravda na dohvat ruke: Stanko Subotić, jači od montirane optužnice
Našavši se u škripcu očajnika zbog sve izvesnijeg sudskog odbacivanja montirane optužnice protiv Stanka Subotića, tužilac Saša Ivanić je odlučio da zatraži isto ono što je odbrana zahtevala tokom čitavog procesa, koji traje punih sedam godina, a što je on ranije uporno osporavao. Nakon što je po nalogu Apelacionog suda sudsko veće naredilo superveštačenje vrednosti spornih cigareta kako bi se ispravile netačne računice kontroverznog veštaka tužilaštva Dragana Zečevića, Ivanić je zatražio da se pribavi zvanična dokumentacija o klasifikaciji cigareta od pre gotovo dvadeset godina, što ga ranije uopšte nije interesovalo iako je odbrana ukazivala na proizvoljnu klasifikaciju koju je Zečević primenjivao. Istovremeno iz Makedonije su sudu dostavljene zvanične potvrde da je Jordan Ristovski bio likvidacioni upravnik kompanije “Makedonija tabako” što dodatno ojačava verodostojnost njegovog svedočenja koje je osporilo ključnu tezu montirane optužnice
U pokušaju da u završnoj fazi što više opstruira proces koji se po montiranoj optužnici pred Specijalnim sudom vodi protiv Stanka Subotića, zamenik tužioca Saša Ivanić je pokušao da ospori tvrdnje veštaka Dragice Milašev Spasenić o nepostojanju klasifikacija cigareta iz 1996. godine. Spasenić, koja je radila superveštačenje koje je po nalogu Apelacionog suda zatražilo sudsko veće, je obavestila sud da od nadležnih institucija nije bilo moguće pribaviti klasifikacije od pre 18 godina, zbog čega je veće naložilo da se vrednost cigareta obračunava po tada važećoj najnižoj stopi. Uplašen da će takav postupak dodatno umanjiti vrednost za koji je navodno oštećen državni budžet, Ivanić koji je imao bezgranično poverenje u veštačenja kontroverznog veštaka Dragana Zečevića, sada je zatražio dokaze za tvrdnje superveštaka i to u formi pisanih odgovora Uprave carine, Uprave za duvan i Minsitarstva poljoprivrede o nepostojanju podataka o klasifikaciji cigareta iz 1996. godine.
Koliko su novi aršini tužioca u koliziji sa njegovom ranijom praksom najbolje govori i činjenica da je raniji veštak, u čije nalaze tužilac nije sumnjao, čak dva puta naknadno radio ispravke svojih nalaza uz još jednu dopunu poslednjeg nalaza, za koji se, takođe, ispostavilo da je netačan. Pravni tim Stanka Subotića je zbog toga protiv Zečevića podneo krivičnu prijavu, a Apelacioni sud je netačnost njegovih nalaza naveo kao jedan od razloga za odbacivanje prvostepene presude.
Dokazali manipulacije tužilaštva: Stanko Subotić i njegov branilac Radoslav Tadić. Photo: Tanjug/Srđan Ilić
Odgovarajući na najnoviji zahtev tužioca, Subotićev branilac advokat Radoslav Tadić je upozorio sudsko veće da je reč o pokušaju opstrukcije i odugovlačenja procesa u nedogled. Tadić je podsetio sud da je tužilac ranije uporno odbijao isti takav zahtev odbrane, što dovodi u pitanje iskrenost njegovih namera da se utvrdi puna istina. Tadić je naglasio da je sa stanovišta odbrane bilo koji iznos irelevantan, s obzirom da Subotić nije počinio krivična dela koja mu se stavljaju na teret, ali da je zbog ubrzavanja procesa bez prigovora odbrana prihvatila odluku sudskog veća u pogledu superveštačenja.
Sudsko veće je strankama u procesu prezentovalo i dopis Ministarstva odbrane koje je na sud obavestilo da ne raspolaže podacima o švercu cigareta koje je devedesetih godina preko fantomske firme “Success” vršila tadašnja Vojska Jugoslavije. Pošto niko nije verovao u mogućnost da će Ministarstvo odbrane priznati da se vojska bavila nedozvoljenim protivzakonitim radnjama, već sama okolnost da te sumnje Ministastvo nije nedvosmisleno odbacilo, već se samo ogradilo tvrdnjom da ne postoje podaci, može se protumačiti kao prećutni signal sudu da je takva praksa ipak postojala.
Predsednik sudskog veća Dragan Milošević je obavestio stranke u sporu da je iz Makedonije stigao odgovor na jednu od tri tražene informacije, uz obećanje makedonskih državnih organa da će i dve preostale tražene informacije biti dostavljene u najskorijem mogućem roku. Prema nezvaničnim informacijama makedonske vlasti su potvrdile da je svedok Jordan Ristovski zaista bio likvidacioni upravnik u kompaniji “Makedonija tabak”, što njegovo svedočenje čini nesumnjivo verodostojnim. Da podsetimo Ristovski je sudu predočio zvaničnu dokumentaciju “Makedonija tabaka” iz koje se jasno vidi da je firma “Success” bila osnovana za promet cigareta za potrebe Vojske Jugoslavije, što obara osnovnu tezu tužilaštva da je to bila firma u vlasništvu Stanka Subotića.
Напомена Стања ствари: Осима наслов који је редакцијски, све остало, укључив и фотографије и потписе, пренето са сајта “Е-новина”.
Бонус: Коментари читалаца “Е-новина” на текст о Станку Суботићу
Да не би било оптужби за злоупотребу или фалсификовање, доносимо снимак екрана тренутних шест коментара на сајту “Е-новина” (кликните за већу слику):
Станко Суботић Цане у Србији
БЕОГРАД – Бизнисмен Станко Суботић Цане који је пред судом у Београду оптужен за шверц цигарета, стигао је данас у Србију, пошто му је недавно укинута потерница и притвор, рекао је за агенцију Бета његов адвокат Радослав Тадић.
Специјални суд је почетком јула одлучио да се Суботићу омогући одбрана са слободе ако уплати јемство од 538.000 евра.
(Бета, 29. 7. 2013)
Станко Суботић Цане – прилози за биографију
Станко Суботић – Рођен је 9.септембра 1959. у Калиновцу код Уба.
Надимци: Цане, Жабац
Власништво:
EMI
D-Trade
Futura plus
Famis LLC
СТАНКО СУБОТИЋ рођен је у селу Калиновац код Уба 1959. године, и има две биографије. Једну прича он, а другу његови противници. Оптужују га да је „мафијашки бос“, који контролише шверц цигарета на Блакану. Он тврди да су његови послови са цигаретама легални. Поред југословенског, од 1999. имао је неколико година и хрватско држављанство, а углавном живи у Женеви и у шпанском летовалишту Марбељи. “Цане” је био најмлади од шесторо деце. У Француску је отишао 1979, код друга који се бавио производњом конфекције.
У Југославији је 1988. основао фирму за производњу конфекције, а 1990/’91. године почео је да се бави и малопродајом. Суботић се потом дао на трговину. Увозио је перјане јакне за Робне куће Београд, алуминијумски прах за производњу грађевинских блокова, хербициде, хемикалије, метражу, извозио тешку конфекцију. Његова фирма, МИА, 1993. године зарадила је око милион марака. Тврди да је у посао с цигаретама ушао 1992: “Охис из Скопља ми је дуговао и уместо новца, дали су ми цигарете Македонија табака. Увезао сам их према важећим прописима. Касније сам имао највећи ланац мењачница у граду. После сам отворио два дјути фри-шопа, један на прелазу Ђенерал Јанковић, други у луци Бар. Имао сам и два бесцаринска магацина, један у Убу, други у луци Бар”.
Јула 1997. у Суботићев фри-шоп на прелазу Ђенерал Јанковић упала је године полиција . МИА је потом престала да ради. Посао је обновљен, а фирма је променила име у D-trade. Суботић је постао познат јавности, када га је загребачки „Национал“ оптужио да је у сарадњи са црногорским председником Милом Ђукановићем и бившим шефом српског ДБ Јовицом Станишићем преко Црне Горе шверцовао цигарете . Прави разлог покретања афере су Суботићеве пословне везе. С једне стране, с компанијом „Бритиш америкен тобако“, другим светским произвођачем цигарета. Иако обе стране то поричу, изгледа да је Суботић играо значајну улогу у преговорима око градње фабрике дувана у Србији, у којем је БАТ желео да обезбеди монополски положај. А с друге, с премијером Србије Зораном Ђинђићем: “Ђинђића сам упознао 1997. у време протеста Коалиције Заједно. После октобарских догађаја 2000. године, у новембру смо се срели у Београду. Рекао сам му да може да рачуна на мене и моје везе по свету за сваки пројекат који се тиче препорода Србије. Чим је формирао владу, Ђинђић се сударио с празним буџетом. Највећи ударац на државну касу представљао је шверц дувана. Српском премијеру навео сам пример Румуније и како се она изборила са тим. Ту је главну улогу одиграла компанија БАТ, са којом сам у одличним пословним односима”.
ЛИНКОВИ:
Време: Дувански маг из Уба
Станко Суботић је рођен 9. септембра 1959. године у селу Калиновац, надомак Уба. Отац Светомир, столар, и мајка Радмила, домаћица, пореклом са Дивчибара, на коју, тврде упознати, Станко изузетно личи, научили су своје шесторо деце да се од малих ногу морају помучити како би живели удобно. Станко, најмлађи Суботић, већ је од четрнаесте године повремено радио помоћне послове у оближњој столарској радионици, а новац који су он и брат зарађивали брижљиво је додаван породичном буџету. Данас је на Станковом платном списку, по његовим речима, више од тридесет чланова породице, али то не значи да су остали мање успешни – један од браће Суботић живи у Паризу, а други у Убу има приватну фирму чија је основна делатност нискоградња. Упркос одрастању у скромним условима, Станко и његов старији брат нису остали ускраћени за летовања. Распуст су, захваљујући зарађеном џепарцу, углавном проводили у Баошићима на Црногорском приморју, а касније и на Хвару. За све то време, Станко је средњу економску школу пролазио са врлодобрим успехом и кретао се у “искључиво добром друштву”.
ОД ПЕГЛЕ ДО ИМПЕРИЈЕ: За разлику од многих успешних бизнисмена који као по правилу нити причају о свом, нити о пореклу свог првог милиона, развојни пут Станка Суботића је доступан у многим новинама, али и на његовом сајту.
У послу му се “ништа није отело”, а новинар Фредерик Плокуин га је дефинисао као “човека који је програмиран да створи новац, као што је будистички монах створен за молитву”.
Једна од прича коју, наводно, радо препричава добро је позната анегдота о томе како се обогатио Оназис. Грчки магнат је, наиме, као сиромашан шестогодишњак од свог ујака добио на поклон велику, сочну црвену јабуку. Али, уместо да је у сласт поједе, малени Оназис одлучује да оде на пијацу богате четврти Атине и да је прода. Тако зарађује своју прву драхму. Онда за ту драхму на пијаци у сиротињском крају Атине купује три јабуке и све три у цик зоре следећег дана продаје на богаташкој пијаци. До среде је Оназис имао зарађених 27 драхми, а онда му је у четвртак стигао телеграм из Америке у којем је писало да му је умро рођак који је сву своју имовину управо њему оставио у наслеђе. Међутим, за разлику од Оназиса који је почео од ујакове јабуке и мртвог рођака, Станко Суботић је, како каже, почео од нуле и све стекао сопственим радом.
Пут пословног успеха Станка Суботића почиње у лето 1979. године, када као двадесетогодишњак одлази у Француску, као гост три године старијег школског друга коме су родитељи у Паризу оставили малу радионицу за производњу врхунске конфекције.
Да једнога дана жена која у тој радионици пегла није изостала са посла, ко зна да ли би Станко Суботић икада зарадио свој први милион. Сналажљиви Убљанин се латио пегле, схватио да посао није тежак и оно што је најбитније – да се одлично плаћа.
Две године касније основао је фирму “Anna Creation” и отворио једну, па другу радионицу, затим један, па ланац бутика и коначно – сопствену малопродају и велепродају. Већ 1983. године Станко Суботић је на рачуну у Београдској банци имао први милион (франака).
Средином осамдесетих почиње да улаже у српску привреду, набавком постројења за нискоградњу за које је проценио да су дефицитарна роба, а у Југославију се враћа 1989. у време Анте Марковића јер му се чинило “да се у земљи отвара пословна перспектива из снова”. Годину дана је радио на релацији Београд–Париз (свакога дана по двадесет сати), али како је у Југославији посао добро кренуо, позатварао је све у Француској. У Београду оснива фирму “Миа” (име добила по његовој ћерки), купује дванаест бутика и отвара два погона, за лаку (блузе, мајице, кошуље…) и тешку (сакои, капути…) конфекцију. На прозивке да је почео да ради као кројач лажних фармерица код Вање Бокана, Суботић одговара да је Бокан у ствари код њега наручивао производњу робе за своје бутике. Посао је цветао све до почетка рата, а онда, 1992. године Цане мења курс пословања – гаси производњу и пребацује се на трговину.
Увози перјане јакне за Робне куће “Београд”, метражу и алуминијумски прах за производњу грађевинских блокова, а извози тешку конфекцију. Трговина цигаретама није била основна делатност све док му, наводно, “Македонија табак” није остала дужна, па га исплатила у цигаретама. Као власнику два фри-шопа на граничном прелазу “Ђенерал Јанковић” са Македонијом, од 1995. године Суботићу посао са цигаретама просто цвета и 1996. постаје ексклузивни дистрибутер страних произвођача као што су “Philip Moris” и “British American Tobacco”, а следеће дистрибуира цигарете индустрије “Reynolds” марке “Monte Carlo”.
НЕСТАНАК КОНКУРЕНЦИЈЕ: Посао са цигаретама је у почетку био стациониран у Србији, али у пролеће 1997, пошто Влада Ковачевић звани Треф (други значајан увозник/извозник цигарета у Србији, такође оптужен за шверц) и Радован Баџа Стојичић (некадашњи начелник ресора Јавне безбедности) бивају ликвидирани, Суботић читав посао сели у Црну Гору и тиме пада у немилост Слободана Милошевића. Због учесталих напада тадашњих политичких структура на њега и на његову имовину и сам напушта Србију 1997 године. Како је рекао у једном интервјуу, од 1996. до 5. октобра 2000. у Београду је био изложен “тихом бојкоту”: “Све ми је било ускраћено, нисам могао регистровати аутомобил на своје име и на име своје фирме, чак нисам могао добити извод из матичне књиге рођених и потврду да нисам осуђиван.”
У Црној Гори се, међутим, брзо сналази и успоставља политичке и пословне везе са црногорским премијером Милом Ђукановићем и владајућом партијом председника Светозара Маровића – Демократском партијом социјалиста (ДПС), као и са подгоричким бизнисменом Душком Баном, и Гораном Жугићем, Ђукановићевим саветником за безбедност. О присном пријатељству са некадашњим црногорским премијером/председником писало се и причало нашироко – од пословних комбинација, до баханалија у Суботићевој кући на Светом Стефану. Суботић је Милу Ђукановићу поклањао скупе сатове (вредне и по неколико стотина хиљада франака) на које је овај (био) посебно слаб. Ословљавао га је искључиво са “пријатељу”, никада по имену. Свом пријатељу, тачније његовој влади, Суботић је својевремено купио два авиона вредна око 30 милиона долара. Поклон је окарактерисао као “бескаматни кредит” који ће му вратити црногорска држава.
Послови у Србији (и широм света) не јењавају. Пратећи тржишна дешавања, 2002. године улаже у најсавременије машине за прераду месних производа и постаје сувласник фабрике Фамис д.о.о. у Србији. Власник капитала у тој фирми је и Бисерка Милановић, супруга Милана Милановића Мргуда, ухапшеног у акцији “Мрежа”. Следеће године купује српско предузеће Дуван промет из Крагујевца, које је било власник велике дистрибутерске мреже, што је укључивало и штандове и киоске за продају штампаних медија као и другу робу широке потрошње и на тај начин формира компанију Футура плус. Те године оснива и EMI Group (Emerging Marketing Investments APS), холдинг компанију са седиштем у Данској (Копенхаген) и тим потезом повезује пословање неколико успешних компанија у Европи, које покривају дистрибуцију, трговину и некретнине.
Након куповине Дувана, Суботић 2004. почиње сарадњу са великим немачким медијским холдингом Westdeutsche Allgemeine Zeitung (WAZ), које је купивши већински део акција “Политике” донело нова продајна места. Спајањем ланаца киоска Дуван, Политике продаја, Борба и Дуван промет, у режији и извођењу Суботићевих компанија EMI Denmarkи D Tradeд.о.о. Београд (бивша “Миа”) са једне, и немачког медијског гиганта компаније WAZс друге стране Футура плус постаје највећа продајна мрежа у Србији.
По опробаном рецепту, Суботић у Црној Гори оснива предузеће идентичне дистрибуцијске шеме по имену Монтенегро Футура, а седиште свог пословања због ембарга 2005. пребацује на Кипар.
У јануару ове године Станко Суботић коначно постаје власник винарије “Luis Max”, у коју је почео да улаже још 1989. године, а од 2003. у његовом поседу су и стотине хектара винограда у Бургундији (Француска). Као и у свему осталом чега се латио, Суботић је заблистао и у производњи вина. Боце “LuisMaxa” красе чак и трпезу америчког председника, а потражња не јењава.
ВЕРА И ФУДБАЛ: Осим плодних винограда, у поседу Суботићеве групације је и земљиште на потезу од Београда према Аеродрому “Никола Тесла” за које се сматра да је од изузетног стратешког значаја, затим део острва Свети Никола преко пута Будве (који је у пролеће ове године, преко компаније Футура плус купио од београдског бизнисмена Николе Ђорђевића за приближно 24 милиона евра) и земљиште на полуострву Свети Стефан где има вилу “Монтенегро”, један од два туристичка објекта у Црној Гори који носи пет звездица, који је у марту ове године овенчан наградом америчке Академије угоститељских наука за врхунски квалитет услуга Five Stars Diamond.
Кућа у Улици стрељаних родољуба у завичају, на Убу, у крају који мештани зову Шепковац, не узнемирава раскошју, али јој посебан шмек дају базен који се налази усред огромног парка, испред, и шума, иза имања. Иако годинама живи у Женеви, Станко највише воли да са супругом Јагодом, својом љубављу из школских дана, такође Убљанком, и ћерком Миом похађа фамилијарна окупљања у кући његових родитеља где “уз домаћу кухињу своје мајке, увек драгоцене савете свог оца, заједничке роштиље са родбином и комшијама, као и песму и смех (…) прикупља енергију за нове пословне подухвате”.
Упркос свему, налази време и за хоби. Ужива у џогирању и тенису, али права пасија су му стари намештај и антиквитети. И дан-данас, када му обавезе дозволе, воли да сам, својим рукама, у малој радионици смештеној уз његову породичну кућу у Женеви, “налицка”, како он то каже, неки оронули комад намештаја који је у стању да након више сати стрпљивог рада “претвори у прави уметнички драгуљ на радост и понос својих укућана”.
Суботићеву бајковиту биографију употпуњава и податак да је ктитор цркве Вазнесења Господњег у Убу, која може да прими хиљаду верника, о којој се прича да је један од најлепших сакралних објеката у Србији изграђен после Другог светског рата. Иако дародавац није желео да у јавности маше цифрама и својим доброчинством, према неким рачуницама комплетан завршетак радова на убској богомољи и уређење са подним грејањем и белим мермерним плочама увезеним из Италије, кошта нешто више од пет милиона евра.
Два детаља из Цанетовог детињства имају утицај на његову одлуку да помогне изградњу цркве: још као седмогодишњак је певао у црквеном хору, а био је и мезимац месног свештеника који му је у аманет оставио да једнога дана, када порасте, сагради нову цркву.
Супротно ктиторским обичајима, Суботић је изричито тражио да се нигде не осликава његов лик, нити лик било кога из његове породице. Али како Суботићи славе Св. Ђорђа, Црквени одбор је одлучио да се реваншира тако што ће прва просторија по уласку у цркву, у којој ће се обављати чин исповедања, параклис као у царским задужбинама, бити осликана животописом овог свеца, у знак хвале дародавцу.
Од маја ове године Станко Суботић је постао и мецена ФК Црвена звезда, раме уз раме са Марком Мишковићем (сином Мирослава Мишковића) и Предрагом Ранковићем Пецонијем.
“Диван комшија и диван човек”, што рече једна његова комшиница из Уба која одговорно тврди да Цане никада у кући није имао магацин цигарета: “Тврдим да није истина, јер ако би неко тако нешто могао да зна и види, онда бих то могла ја која живим одмах поред њега.”
Како се, међутим, догодило да један тако вредан, способан и побожан домаћин човек допадне Интерполове потернице?
ПЛЕТЕЊЕ МРЕЖЕ: Све почиње 2001. године, када хрватски “Национал” објављује серију текстова о Суботићевим илегалним активностима, тврдећи да су у њих умешани многи актери организованог криминала, као и водећи људи владајућег режима у Црној Гори и Србији.
До тада практично непознат широј јавности, Станко Суботић постаје “главни мафијашки бос на Балкану”, његове “екипе смрти” су одговорне за ликвидацију Радована Стојичића Баџе, Бранислава Лаиновића Дугог, Јусуфа Булића, Милана Ђорђевића Бомбоне и Милана Рајовића, а однекуд је “ископано” и да је умешан у шверц оружја намењеног палестинским терористима Ахмада Џибрила, који нападају на Израел и његове оружане снаге.
Према подацима до којих је дошао “Национал”, Цанета је тим поводом дуго времена надгледао и Мосад, настојећи да одгонетне која је његова улога у шверцу оружја које је са подручја Хрватске отпутовало у Израел. Исти лист открива да је Суботић из луксузног хотела “Бурј ал Араб” у Дубаију, где је 2002. наводно виђен и у друштву српског премијера Зорана Ђинђића, започео контакте са Садамом Хусеином, настојећи да се укључи у посао са нафтом коју је желео да купује и плаћа – цигаретама.
“Дувански мафијашки бос” није промакао ни лидеру радикала Војиславу Шешељу. Осим за неизбројана иступања у јавности, Суботић се показао и као захвалан материјал за књигу, па је тако “из пера” председника СРС-а настала књига Станко Суботић –ЦанеЖабац,краљдуванскемафије.
Против Шешеља је поднео више од десет кривичних пријава, од којих није окончана ниједна. Хрватски “Национал” је тужио укупно 26 пута. По тврдњама тог листа изгубио је свих 26 тужби, док Суботићев адвокат Владо Павићевић тврди да је бар девет пресуда донето у корист његовог клијента.
У међувремену, полиција спроводи тајну акцију “Мрежа” у којој је Станко Суботић означен као један од главних шверцера цигарета на Балкану у периоду између 1995. и 1999. године.
Према резултатима истраге, Суботићево предузеће “Миа” је у том периоду увозило цигарете без евидентирања, а затим су се цигарете продавале на црном тржишту које је било под потпуном заштитом власти (за убацивање цигарета у земљу били су задужени припадници Савезне управе царина и тадашње државне безбедности).
Тиме је држава оштећена за више од 40 милиона евра, а осумњичени су тај новац из Србије пребацивали преко Црне Горе и Македоније на своје рачуне на Кипру.
У екскулузивном интервујуу у емисији “Инсајдер” на ТВ Б92 у мају прошле године, Суботић је тврдио да је захваљујући српском министру унутрашњих послова Душану Михајловићу имао информације о резултатима “Мреже” и да га је управо Михајловић разуверио да је предмет било какве истраге. После тог интервјуа прозвани Душан Михајловић се “шетао” по разним емисијама са “белом књигом” под мишком негирајући да је на било какав начин опструирао истрагу. Крајем јула ове године покушао је да објасни да у ствари не постоји само једна, већ две “беле књиге”, а у једној од њих (оној коју је радила Државна безбедност) на 25. страни стоји и име Станка Суботића, са све надимцима Цане Жабац и Цане Бубуљица.
Откад је српска полиција 4. јуна почела са хапшењем осумњичених за шверц цигарета, Станку Суботићу се губи сваки траг. Крајем октобра колале су приче да углавном борави у својој вили “Монтенегро” на Светом Стефану и објектима у њеној близини, а по неким изворима, он одавно седи у својој кући у Швајцарској, одакле – нема изручивања.
Јасмина Лазић и Документациони центар Време
Categories: Дневник читаоца/гледаоца
Оставите коментар