Стварно запањује скандал који је у Немачкој изазвало штампање бележака и запажања Мартина Хајдегера, вођених од 1931. до 1941. „Црне свеске“ (Schwarze Hefte) немачког филозофа назване су тако по боји корица; показало се да их црним чини пре свега садржај. Али, откуд такво изненађење?
У реду, сад имамо потврду да је Хајдегер приступио нацистичкој партији одмах по Хитлеровом освајању власти, и да је то учинио пун очекивања. Његов поглед испрва је усмерен на Немачку: „Немачки народ је сада на ивици поновног открића сопствене суштине и уздизања до славне судбине“. После пораза у првом светском рату немачки народ ће, бележи Хајдегер, доживети тријумфалну ренесансу спасавајући свет од катастрофе и, првенствено, бољшевизма. Заправо, за Хајдегера нацистичко обећање регенерације надилази немачке границе: очекивао је да нацизам оствари жељени „слом модерности“ и укине егалитаријанско омасовљење које је, наравно, свој најпогубнији израз имало у Октобарској револуцији, али је почело много раније, с појавом либерализма и демократије. Осим што гаји безграничну мржњу према Совјетском Савезу, Хајдегер надасве презире англо-саксонски свет.
У том смислу нацизам је установио, или је могао установити „нови почетак“ у култури и политици. Црне свеске су сведочанство готово месијанских очекивања која су филозофа навела да се прикључи Хитлеровој партији. Све је то углавном тачно – али познаваоци Хајдегеровог дела то већ сасвим добро знају из његовог Увода у метафизику (1935) и похвале „својственој истинитости и величини“ нацизма.
Синоним модерности је субверзија, будући да својим универзалним идеологијама (либерализам, демократија, комунизам) докида колективистичке и традиционалне везе које појединце уједињују као припаднике одређеног народа, а народ разлучује од његове територије и историје. Критика модерности неизбежно ће одвести и до јеврејског питања. Црне свеске то потврђују: присутни у многим земљама и везани углавном за урбани а не рурални живот, Јевреји су инкарнација „неукорењености“, „удаљености од тла“, што их чини субверзивним. Али, опет, ови ставови неће нимало изненадити познаваоца Хајдегерове мисли: добро је познато писмо од 2. октобра 1929. у којем филозоф истиче потребу супротстављања „растућој јудаизацији немачког духовног живота“, аутентично немачким снагама.
Црне свеске експлицитно теоретишу о значају „расног принципа“ и, мада не изравно, оправдавају расне законе Трећег рајха. Овде налазимо несумњиво нов материјал (заправо, материјал од велике користи) који придодаје ономе што смо већ знали. Притом, не треба заборавити једно већ чувено, по злу познато писмо. Послала га је Хајдегерова жена, 29. априла 1933, премда уз сагласност супруга који је у то време био ректор универзитета у Фрајбургу, на адресу жене Едмунда Хусерла, Хајдегеровог учитеља. Писмо је изражавало Хајдегерову подршку „строгом новом закону, разборитом са немачког становишта“ а који је професорска места на универзитетима учинио недоступним Јеврејима. Међу њима је и Герхарт Хусерл, син славног филозофа, који је као Јеврејин отеран са универзитетске катедре за грађанско право, иако је био рањени ветеран Првог светског рата. У том контексту треба подсетити и на сведочење Карла Јасперса, према којем је Хајдегер недуго по нацистичком успону на власт упозоравао на „опасно међународно удружење Јевреја“.
Према томе, изненадна повика због Хајдегерових црних свезака сасвим је неоправдана, али би још неправедније било замишљати митску Немачку безнадежно лишену искупљења, игноришући друштвени контекст Хајдегеровог живота и дела. Његова јудеофобија изражена је у тренутку када се читавим Западом, са обе стране Атлантика, шири став да су Јевреји прави виновници Октобарске револуције. Тако је 1920. аутомобилски тајкун Хенри Форд писао да је револуција у Русији имала расни а не политички предзнак, и мада се користила човекољубивим и социјалистичким језиком у ствари је била израз тежње јеврејске расе за светском доминацијом. Вреди запазити да је на почасном месту у Хитлеровој радној собивисила Фордова слика, а не Хајдегерова: порекло нацизма и идеолошки мотиви који су га инспирисали нису били искључиво немачки.
Осим тога, као што црне свеске потврђују, иако је Хајдегер био нациста до краја то не значи да се од њега ништа не може научити. Немачка је земља која је можда и више од било које друге морала да се бори са империјалним универзализмом, често синонимом универзалног интервенционизма: не рачунајући старе Римљане и експедиције императора Августа, ваљало би имати на уму да су прво Наполеон III 1870-71. а затим и силе Антанте 1914-18. водили ратове за ширење „цивилизације“ и „демократије“, у оба случаја у име „универзалних“ вредности. Ово објашњава агресивни, реакционарни анти-универзализам у Немачкој који је свој први израз нашао у Ничеу а затим, пре свих, у Хајдегеру и Шмиту, обојици присталицама Трећег рајха. Иако је за последичну трагедију и бешчашће одговоран управо тај агресиван, реакционарни анти-универзализам – то ни на који начин не искупљује западни империјални универзализам од сопствених одговорности и злочина.
Domenico Losurdo
Превела: Милица Јовановић
Categories: Преносимо
Оставите коментар