Погибосмо овђе чекајући
Отуд је свака прича о резултатима, процентима, коалицијама и сл. потпуно беспредметна. Штавише, штетна је – јер се њом признаје легитимитет власти и система, а самим тим и све што они чине на рушењу земље и народа. О срозавању српске медијске сцене, поквареној власти и слуђеном народу, недавно је за Геополитику говорио Слободан Рељић.
Фарса од избора у Србији заслужено протиче у сенци догађаја у Украјини и на Криму. За објашњење препоручујем текстове аутора из Фонда стратешке културе. Александар Мезјајев је објаснио зашто је садашња власт у Кијеву нелегална. Сергеј Дихов је говорио о „косовизацији“ Украјине. Борис Алексић је разматрао коме би могао да одговара рат у Украјини, а Марина Рагуш је писала о рушењу међународног поретка.
Александар Павић ставља Украјину у контекст империјалног Продора на Исток, чију смо прву фазу осетили на сопственој кожи. Слично размишља и Данијел Симић, поручујући Русима да се бране у Кијеву, да не би морали да се боре у Москви. Синиша Љепојевић не мисли да Империја има велике изгледе на успех; по њему је највећи губитник у тој драми за сада ЕУ, која је разоткривена као амерички подрепаш.
Занимљиве теорије о значају догађаја у Украјини за Србију нуди Душан Пророковић, док је Жарко Јанковић мишљења да могућност Путиновог тријумфа у Украјини уноси панику у редове квислиншког култа, па они журе да униште Србију док још могу.
Ако је у плану Империје било да ове године организује „мајданшчину“ у РС, то ће сада бити далеко теже. Стефан Каргановић коментарише технику и теорију „обојених револуција“ и упозорава добронамерне критичаре власти у РС да не буду корисни идиоти Империје. Каргановићев зборник текстова о тој теми (за који сам ја писао поговор, ред је рећи) је изазвао праву панику у агентурама Империје.
Да Руси не пате претерано од илузија о Западу и сопственој историји (за разлику од Срба, нажалост) указује и недавни интервју руског историчара Николаја Старикова на тему II светског рата. Чак штавише, испада да се Руси баве српском трагедијом више од самих Срба – односно жутих медија – вели Драгана Трифковић.
Можда сам неизлечиви оптимиста, али ја у свему овоме не видим разлог за очај, већ наду. Не зато што мислим да ће Русија да ослобађа Србе – нико то не може, док Срби не буду хтели слободу – него зато што сматрам да ће највероватнији расплет украјинске кризе значити слабљење Империје и квислиншког култа у Србији.
Они су већ одавно морално банкротирали – како показује Душан Ковачев на примеру краха пројекта „ЕУропске регије“ Војводина. За скоро 15 година окупације Србије и ево 25 година интервенција у Југославији, све што су „изградили“ је у ствари магла и дим. Лако то може да растера један добар ветар са истока.
Око Соколово, бр. 110